Da sam član SNS-a svega ovoga ne bi bilo

S obzirom na to da je novinar Slobodan Dukić uzeo ulogu da javnosti obelodani nepravdu u mom slučaju, javljam se replikom na poslednji objavljeni tekst. Stotinu puta sam čuo izreku: Kadija te tuži, kadija ti sudi. Na to bih dodao: Za sve što se čini treba da se plati. Od srpskih kadija doživeo sam više sramotnih činova. Sve je počelo tako što sam lekarskim dokumentima želeo da zaštitim operisanu kičmu. Naravno, „veliki” bos, Predrag Stojšin, koji gazi svakoga ko mu se na bilo koji način zameri, popeo se i meni na glavu. O svemu sam pismom obavestio Aleksandra Vučića, Branka Malovića i Sanju Petrović. Niko nije odgovorio, ali su mi na noge u Pančevo došli predsednik Skupštine Zoran Bradanji sa perdsednicom Opštine Kovin Sanjom Petrović – razlog: da prekinem sve komentare na fejsbuku i da povučem tužbe protiv četrdeset poltrona iz „Komunalca”. Da je sudstvo objektivno pravda bi bila na mojoj strani. Sudija nije uzela šest pismenih izjava onih potpisnika koji su potvrdili da ih je Ivan Boškov ucenjivanjem otkazom Ugovora o radu primorao da potpišu tekst, pa sam sada dužan na ime potraživanja sudskih troškova da punim džep advokatu Milenku Tododroviću – za svakog klevetnika trebam da uplatim po tridesetak hiljada dinara, kada se sabere to je oko 150.000 dinara.

Razočaran u objektivnost lokalne samouprave po povratku sa bolovanja vratiću oktobarsku nagradu. Ona je uvek u prošlosti dodeljivana onim građanima koji su nagradu zaslužili, pa je svako ko je nagradu primio imao na neki način obavezu da predstavlja one koji su nagradu uručili. To što se meni dešava sa vlastodršcima u našem Kovinu je bez presedana. Prihvatio sam je, ne da bih predstavljao lokalne moćnike već pre svega zbog onih koji su dali živote u borbi protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. Na pločici nagrade piše: „Dušanu Milojkovu sportskom radniku i putopiscu iz Kovina za dugogodišnju promociju zdravih stilova života, duhovnost i pronošenje imena Kovina na putevima biciklom kroz Srbiju i širom Evrope”. Ova nagrada stajala je u mojoj kući u Pančevu, bez da sam je pokazivao i stajala bi do kraja mog života da se nije desio ovakav sramni odnos prema meni od lokalne kovinske samouprave. Zbog svega što se radi u Kovinu nagrada je devalvirala i više ne želim da je čuvam već ću je se javno odreći njenim vraćanjem. Vratiću je uz veliko izvinjenje žrtvama okupacije, jer ja nisam onakav kakvim su me anatemisali: saboter, lopov, neradnik, egzibicionista, alkoholičar, da sam operisao kičmu samo da ne bih ništa radio… Malu satisfakciju dobio sam bar u prvostepenoj presudi u moju korist za mobing, ali na to je njihov advokat (kažem njihov, jer je zastupao klevetnike protiv svog kolege) uložio žalbu. Ne vole da gube, ali šta će reći građanima Kovina za milionske štete koje trebaju da naplate Kojić, Brašanac, Šćepović, Janjić… – ništa, briga njih. Do okončanja procesa za mobing ostaje mi da budem hrabar i strpljiv dok stvari ne dođu na svoje mesto. Ali ko zna, možda čekam ono što neće doći. Možda zato zurim u prazninu čekajući da primim još jedan šamar od avetinja vremena kojima se u Kovinu ni broja ne zna.