Već u 6 i 40 kad sam stigao u policijsku stanicu (šalteri rade od 7 i 30), u predsoblju šalterske prostorije za rad sa građanima, tiskalo se petnaestak ljudi. Slikovitije rečeno bilo je to predvorje pakla, ma, dušegupke. Stoji se na palcu jedne noge, diše se otežano. Ispred šaltera „grozdovi” mučenika sa papirima za registraciju automobila, za pasoše… Iza staklenih ograda šalterskih radnici. I oni muku muče. Malo ih je da opsluže nezadovoljne, ali i nepismene stranke. Vraćaju ih zbog nepotpune dokumentacije. Građani ih psuju. More! Je l’ vide to budžovani u Policijskoj upravi u Pančevu. U Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beogradu. Gde vam se sa slika smeše zgodne policajke uz potpis „U službi građana”. Tako nekako. Baš kao u vreme socijalizma kad se vrtela parola „Ljudi su naše najveće bogatstvo”.
Već na ulazu u kovinsku policijsku stanicu čeka vas sprava za mučenje. Godinama nepodmazana ulazna vrata otvaraju se i zatvaraju užasnim treskom i cviljenjem. Vrata-giljotina. Ulazeći i izlazeći, zbog iznenadnog cijuka koji prati klanje svinja, izgubili ste pet minuta životnog veka. Ko češće ulazi i izlazi, može da računa da je na godišnjem gubitku.
Tog ponedeljka, 22. aprila bio sam žrtva sopstvenog cicijašenja. Nisam hteo da platim 21.500 dinara za registraciju i nalepnicu auto servisu. Inače, kovinski autoserviseri tehnički pregled naplaćuju 4.800 dinara. Svi. Dogovor. U Smederevu ista usluga skoro upola manje. Pičim preko mosta da uštedim i na registraciji. S one strane Dunava registraciju plaćam manje 2.100 dinara. Ali ne dobijam nalepnicu. I stajem u red sa ostalim mučenicima. Toplo je i već vidim kako ljudi, oko mene, dišu kao ribe na suvom. Neki na štakama. Mlado i staro. Ovi drugi vrebaju klupu za sedenje. Na njoj se, guzicu uz guzicu, smestilo desetak srećnika. Ma prostorija kao sobičak, puna kao kutija sardina. Što bi rekla rekla moja pokojna baba, da baciš jaje ne bi propalo.
„Padobranci” zveraju okolo. Da izmaknu pažnji. I približe se šalteru preko reda. „Ej baba! I mi čekamo, nemoj da nas zajebavaš…” Ma, samo kratko da podignem dozvolu, već sam jednom stajala satima u redu….” odgovara postarija dama. Vidi se po telesnoj konstrukciji da joj je stradao „trap”. Puštaju je. Ona bez zahvale, hita ka izlazu da se nadiše svećeg vazduha. Oko nje nevoljno se razmiču stradalnici. Vidi se da joj zavide što je završila posao na mukte. Sustižu je primedbe „Baba, mogla si da se zahvališ što smo te pustili preko reda…” „Hvala deco, hvala”. I šmugnu na vazduh uz tresak i cviljenje „giljotine”.
Do šaltera, sav u znoju, stiže čovek na štakama. Predaje dokumentaciju. Ajoooj! Papiri nisu kompletni. Mora napolje. Da uplati još neku dažbinu. Vraća se sa uplatnicom. Ljudi se razmačinju. „Hvala, hvala…” govori. Ma sve će to narod pozlatiti, priseća se neko Domanovića. Konačno i mene je sunce ugrejalo. Oči u oči sam sa službenicom koju poznajem godinama. Njoj treba dati neku medalju. Naprimer za strpljenje, za „stoicizam”. Jal zbog nas sa ove strane staklene barikade što dolazimo nepismeni, bez dovoljno znanja o pravima i obavezama ili zbog loše organizacije posla u stanici, ne znam, tek ona je „heroj rada”. Ako je činovnicima u MUP -u ukinut beneficirani radni staž, mislim da njoj i drugim „radoholičarima” trebalo bi da vrate tu povlasticu.
„Jupiiii!!!”, što kažu klinci. Dobio sam nalepnicu. Krčim put kroz gomilu. U „džepu mi je neaktivirana kašikara”. Rekao sam jednom da ću pred nekim šalterom baciti bombu. Ma šala, komika… Nego sve ovo nije nikakva zajebancija. Nek dođe da vidi najmanje načelnik Policijske uprave Pančevo. Ili resorni ministar. Ili, zašto da ne, onaj što se meša kao margarin u sve i svašta. Vučić. Usput, da popravi ona „killer” ulazna vrata u policijsku stanicu.
