Za zlatnom pločom i lopužom koji ju je „maznuo”, da prostite, iz gomile gaća manastirske bratije, ne tragaju ni svetovne ni duhovne vlasti. S oproštenjem j… im se. A ćuti i Bogorodica sa neba. O nestanku ploče tek ovlaš na ovim stranicama pisano je u tekstu „Iza crkvene gvozdene zavese: Zlatna ploča i drugi lopovluci”, objavljenom 25. januara ove godine. Ovo je nastavak te priče.
Manastir za koga važi da je mesto raznih čudesa i isceljenja, nespojivih sa zdravim razumom, podignut je 1867. godine. Tako će pokojni vladika Nikolaj Velimirović u knjizi „Emanuil” zapisati da se na dan Svetog velikomučenika Đorđa 1932. godine desilo „čudesno isceljenje”. Bio je, tako, veliki molitveni sabor u manastiru. Okupio je mnoga bratstva. Vladika piše da je i njegovo bratstvo iz Dolova krenulo put manastira. Mestu kome su hrlili mnogi bolesnici tražeći leka. I tako prilikom molebana zatekne se majka sa bolesnom ćerkom. Devojčicom. Osmogodišnje dete nije moglo na noge. U hram su je unosili i iznosili na rukama. Curicu ostave na spava u crkvi. Ona zaspe i u san joj dođe žena. Pomilova je po kosi rekavši „Ajde ustaj!”. Ujutru majka nije mogla da veruje da je ćerka prohodala. „Čuda” su, po svemu sudeći, ovde neprolazna pojava. Pa će nam monasi ispričati kako je „svetom” vodicom ovde izlečena i spisateljica Isidora Bjelica. Jedan od njih novinarima je ispričao da je pojeo dve godine staro uskršnje jaje. I ništa. Stomak mu je i dalje funkcionisao kao „švajcarski sat”.Uopšte, ovde ljudi dolaze na izvor „svete vodice”, verujući da je lekovita. Ostave novac. Ako monasi ne požure, lovu pokupe lopovi. ‘Ajd sad. Manje više u pitanju je nekoliko metalnih novčića koje pokupi lokalna sirotinja. Zažmuri Bogorodica na ovako sitan lopovluk. Ali okrenuti glavu od krađe vredne unikatne zlatne ploče kakvu nije imao ni jedan drugi manastir u Srbiji! To je, neka mi oprosti Bogorodica, neoprostiv greh.
O fantomu iz manastira u Bavaništu ćute i članovi Crkvene opštine u ovom mestu. Ovi žalosni prirepci neprikosnovne vlasti banatskog vladike Nikanora pravdaju se da nemaju njegov blagoslov da o krađi zlatne ploče govore. Neki sa prstom na ustima šapuću kako neki iskušenik nije mogao da ne podlegne iskušenju. Pa je ukrao, preturajući međ vešom manastirskog bratstva. Boravio je tu, navodno, četiri godine. A onda sa plenom pobegao. Ko je, šta je, kako se zvao, pitamo. Muk. Monasi, opet, šire priču da bi kradljivca trebalo tražiti međ posetiocima manastira. U kovinskoj policiji potvrđuju da je istrage bilo. Ali i da je stala.
Ljubomiru Boškovu, hroničaru bavaništanskih zbivanja, ne fali istraživački entuzijazam. Evo njegovog kazivanja o zlatnoj ploči i njenom nestanku: „Za njeno postojanje niko nije znao i njen pronalazak bio je pravo iznenađenje. Možda su o njenom postavljenju nekada i postojali neki zapisi, ali su nestali vremenom. Ploča je otkrivena sasvim slučajno, godine 2004. u oltarskom zidu prilikom građevinskih radova. Tada je proširen oltarski deo kapele. Tom prilikom dodati su joj đakonik i proskomidija. Ploču umotanu u polutrulo platno, sa nešto sitnog novca iz tog vremena, otkrio je Rade Čanković Čane, konobar. U to vreme penzioner.”
Prema rečima Boškova, koliko je do sad poznato, takav zapis u takvoj formi, na zlatnoj ploči u srpskom kulturnom prostoru još nije zabeležen. Ploča predstavlja unikat. Zato je njena kulturna vrednost neprocenjiva. Naš sagovornik dalje objašnjava da je ovde reč o povelji, a povelja je po definiciji dokument. Zvaničan, svečani pisani akt kojim se obeležavaju značajna dela. „U našem slučaju to je završetak izgradnje kapele 1857. godine. Obično je takav akt pisan na specijalnom papiru ili pergamentu. Ako se postavlja u temelj zgrade, ili u neki od zidova, nalazi se u zatvorenoj posudi nalivenoj uljem…”
Ploča iz kapele u Bavaništu je poseban slučaj. „Ulja nije bilo, a papir je zamenjen zlatnom pločom. Ta zlatna podloga koja je trebalo da obezbedi trajnost poruke potomcima, kasnije je doprinela njenom brzom nestanku”, kaže Boškov i dodaje da je čuvana, po njegovom saznanju, u prostorijama konaka. Međ posteljinom i ličnim stvarima iskušenika i kaluđera. (!!!). „Tada sam je i video. Ploču mi je pokazao iguman Rafailo (Golušin). On je znao da se bavim lokalnom istorijom i da je manastir tema o kojoj pišem. On je kasnije otišao u drugim manastir. Nije mi poznato ko je posle njega preuzeo dužnost igumana. Ubrzo, posle toga, pročulo se po selu da je ploča nestala. Znam da je policija sprovela istragu. O tome mora da postoji službena zabeleška u policijskoj stanici u Kovinu”.
Kaluđeri će kasnije pričati da je ploču (približnih dimenzija 13×13 santimetara, debljine 2-3 milimetra, teška do 300 grama) verovatno ukrao jedan od iskušenika. Prostorija u kojoj je bila nije obijena. Stvari nisu bile razbacane. Pa Ljubomir Boškov zaključuje da je ploču uzeo neko ko je znao gde se tačno nalazi. On je pokušao da sazna ime iskušenika i odakle je. Kaluđeri su tvrdili da nemaju blagoslov vladike da govore o tome. Iz drugih izvora je saznao da je ovaj jednostavno nestao iz manastira i da niko ne zna njegovo pravo ime i prezime, a njegova braća po veri nisu znala ni odakle je rodom???!!! Kada je po Bavaništu počelo da se priča da je ploča ukradena, kaluđeri su se trudili da se stvar zataška. „Tvrdili su da je pronađena i da je ponovo uzidana u zidove manastira. Naravno, niko od meštana nije poverovao u tu priču. I koliko je meni poznato, zlatna ploča do sad nije pronađena”, priča naš sagovornik.
Kako je izgledala ova jedinstvena povelja u zlatu, vredna da se nađe u nekom narodnom muzeju, ili onom u okviru Srpske pravoslavne crkve? Originalan tekst ispisan na ovoj zlatnoj povelji, svedoku izgradnje manastira, ispisan je ćirilicom na slavenosrpskom jeziku tzv. predvukovskom ortografijom u osam redova. Na licu (aversu) ploče zapisano je da je u ime Svete Trojice sazidana leta 1857. kapela Presvetoj Bogorodici. U vreme komandanta kapetana Adolfa Eksbergera i lajtnanta Time Stojanova i Stefana Manoka… Na drugoj strani (reversu) stoje imena paroha Jovana Milkovića, Aksentija i Mihaila Dimića… I na kraju da troškovi padaju na teret „revnostnog i blagorodnog obšestva Bavaniškog”.
Sažimajući svoj utisak o misteriznom nestanku ovog izuzetnog dokumenta starog vek i po Ljubomir Boškov na kraju kaže, između ostalog, kako smo postali bolećivi prema svemu što se odnosi na religiju i Crkvu. Kao i prema osobama obučenim u kaluđerske rize. „Dobili su otvoreni kredit. Većina ga je pošteno vratila, a neki nisu otplatili ni jednu ratu. Građani se zbog takvih pojedinaca pitaju da li se može verovati Crkvi i takvim ljudima… Na Crkvi i njenim službama je da se obračunaju sa takvima.”
