Nedavno, u susret Dobrili Držaić teško korača žena poduprta tronožnim štapom. Dobrila prepoznaje Grozdu Nedeljković, staru prijateljicu. Obradovana pita: „Kako si?”. Čuje odgovor. „Ne pitaj, jedva sam ostala živa, bila sam zatrpana do glave…” Potonji razgovor otkriva pojedinosti događaja koji nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Proverili smo priču 82-godišnje Grozde Nedeljković, stanovnice neljudske nastambe. U njoj ona živi sa unukom, psom i – kumrijama. Dvorište, prostorije pod krovom na kome čuči đavo novog rušenja ne prepoznaje vreme u kome živimo. Početak treće hiljadugodišnjice.
Dogovorenog dana stižemo u Kosmajsku 2a u Kovinu. Zovemo: „Grozdooo…” Nema odaziva. Poznanik je pronalazi u komšiluku. Malo ko se ovde hvata za kvaku. Susret sa nama ova žena doživljava kao nadu da će joj neko pomoći. Koračamo uskom stazom dvorišta do kuće. Okolo ruševine, cigle, šut, preskačemo isprečenu dotrajalu gredu. Pogledom nas ispraća pas vezan kratkim lancem. Prepoznatiljivo se oglašavaju kumrije. Oko prepoznaje bedu i divljačku igru nevremena. Kuhinja kao izba. Odozgo preti rušenjem tavanica pijana od vlage. Grozda je razgovorljiva. Uprkos nevremenima kroz život, gubitku sinova, siromaštvu, sa dvadeset hiljada penzije, zvuči kao čovek koji se ne predaje: „Dobro mi došao. Valjda će da bude nešto. Neka pomoć. Eto vidiš. Živim u kamenom dobu… Sama sam, željna priče. Odem do kumrija. Pričam sa njima…” Ljutne se u razgovoru na „stranku”. Pitamo koju. „Pa, kad je glasanje dođe Dejan… Kolima me prebace da glasam. Dala sam glas i predsedniku (predsednik Saveta Druge mesne zajednice u Kovinu, prim. naša). Posle ih nema”.
U polusrušenom kupatilu, posude sa natopljenim vešom. Prostorija pod istim je krovom sa kuhinjom i šupom u kojoj se zatekla vremešna domaćica. Odatle je krenula sa naramkom drva, kad se zakotrljalo nevreme… Bilo je popodne, 23. decembra. „Prvo su pale dve cigle na mene. Posle šut, cigle, vrata, grede. Zatrpalo me do guše. Viknem komšiju. Mile, Mile… pomagaj. Nisam mogla da se maknem pod tom gomilom…“ I Mile je dotrčao. Kao dobri duh koji bdi nad Grozdom. Deli ih samo zid. Mile. Živan Miler kako nam se predstavio. Pozvao je Hitnu pomoć, vatrogasce, došli su policajci. Sam nije mogao mnogo da pomogne komšinici. Starica nije mogla ni tamo ni ovamo. Jedna greda zlokobno joj je stajala iznad glave. „Pa ta žena je deset godina bez struje. Vodu dobija iz mog domaćinstva. Sproveli smo cev. Ima vodomer. Plaća utrošak… Objašnjava dobri komšija Miler. Veli da je žalosno što ova vremešna žena živi neživot i čeka novo stradanje. „Ovde samo buldožer ima posla. Da joj bar daju neki kontejner da ne čeka zimu u ovom jadu…”
Grozdino spasavanje bilo je dramatično. Trajalo je dugo. Oko sat vremena. Za nju je to trajalo kao pola života. Vatrogasac koji je motornim testerom sekao gredu nad njenom glavom, upozoravao je da „okom ne sme da trepne”, ako hoće da ostane živa. Okolo su pomagali ostali iz vatrogasne ekipe, policajci, radnici Hitne pomoći. Pomogla su i jedna vrata. U padu zaustavila su se iznad Grozde. I tako zaustavila gredu koja bi je usmrtila. Grozda je, napokon otkopana živa iz ruševine. Prebačena u bolnicu u Pančevu. Danas se teskobno kreće. Poštapa tronošcem.
Prošli su meseci. Ova žena živi novi život posle spasenja. Ali kakav? Tegobni. U strahu čeka zimu. Strepi od oluja, kiše, snega. Ta njena sirotinjska izba ne može da izdrži nova iskušenja vremena. Iznad Kosmajske 2a upaljen je crveni alarm.
