Bavaništanska jugonostalgičarska predstava podsećanja na Dan mladosti i Titovu štafetu lansirala je ovo najveće selo kovinske opštine u medijsku orbitu bivše Jugoslavije. Bosance je rasplakala, ali i članove mesnog udruženja Pidikanci na okupu. Suzama su zalili našu reportažu o ovom događaju uz poruku jedne članice: „Hvala vam na divnom tekstu”. Ona će, kasnije, pod kodnim imenom „Oficirka za vezu” (u daljem tekstu Oficirka), postati naš (ne)pouzdani izvor informacija. Građanska aktivistkinja, kritički raspoložena prema mesnoj i lokalnoj naprednjačkoj vlasti u kovinskoj opštini, obećala nam je živu priču iz kabineta Sanje Petrović, predsednice Opštine.
Oh, kako je uzdrhtalo moje novinarsko srce na to obećanje. Ne tajim da je činodejstvujuća predsednica moja ciljana meta. Sanjao sam tako, da sam se sakrio u njen garderobni orman, kao novinarski voajer, da čujem šta se dešava između ta četiri zida u opštinskom zdanju. I čuo sam. Oficirka nam je ispričala ekskluzivu. Kako je, navodno, prva dama lokalne vlasti, dobrotvornu družinu iz Bavaništa koja je došla da zamoli učešće opštine u humanitarnoj akciji, dočekala pitajući: „A, čiji ste vi?” A sve kako bi saznala da li su članovi Srpske napredne stranke. Pa, kad je dobila odrečan odgovor „steglo je nešto u naprednjačkoj duši” i opcigovala je traženu sumu. Treći „jubilarni” put priču smo čuli 21. juna, prilikom posete Bavaništu profesora i filantropa Aleka Kavčića. Došao je, isprovociran željom da sazna šta se krije u pobuni Pidikanaca, kako sebe zovu Bavaništani, protiv mesne i opštinske vlasti. Pisaljke se nisam mašao jer mi je obećano da ću živi snimak razgovora sa predsednicom dobiti, zapisan na diktafonu.
Sutradan stiže telefonska poruka od Oficirke: „Slobodane, molim vas, da kada napišete članak, da ga pošaljete pre objave. Nadam se da će biti posvećen spomeniku i g-dinu Aleku. Nikako mojim doživljajima sa drugim udruženjem i gospođom predsednicom. Ovo drugo možemo kao posebnu priču… Ne bih da promašimo temu”. Opa seko! Hm, hm… Odgovorio sam da nisam propagandista profesora Kavčića. Da je on gost Pidikanaca, pa neka oni pišu o njegovoj poseti. Naravno, pozdravio uvaženog gosta i ljubazne domaćine.
Vreme je prolazilo, a ja sam se „from time to time”, pitao kad će da zazvuči taj tonski zapis razgovora sa Sanjom Petrović. I dobio odgovor da, eto, gospođa koja je posedovala audio snimak, kao krunski dokaz razgovora sa predsednicom, odustaje da ga ustupi. Ne bi da se zamera vlastima, jer je neko od „njenih0, u međuvremenu, uz pomoć vlastodržaca dobio posao. Dobro, dobro neka joj je sa srećom, propratio sam manifestaciju ovog „oboljenja” tako čestog u srpskom etničkom prostoru. Kažem Oficirki, dakle ostali smo vi i ja. Dakako, dakako, složila se.
Vreme prolazi, a ja gubim nadu da ću prodreti u „središte tame” u kovinskom zdanju, gde su se odigravali i boks mečevi u kojima bi član Opštinskog veća nokautom poslao na pod kolegu, a sve pred predsednicom. Pusti snovi. Naš izvor informacija odugovlači, ali počinje sa „intenzivnom opstrukcijom” našeg novinarskog angažmana. Govori: „Pazite se Dukića. Jedno čuje, drugo piše… On je opozicionar… Ne razgovarajte sa njim”. Eto ti sad. Kakav „zmijski svlak”. Do juče je bila protiv mesnih manifestacija na kojima se pojavljuju aktuelni funkcioneri naprednjaka, a sad upozorava na moju „prljavu” novinarsku rabotu.
Pišem joj da ne odustajem od priče o predsednici i da sam spreman da prihvatim svaki ponuđeni termin za razgovor. Bilo je to 7. avgusta o. g. a 11. dobijam odgovor na elektronsko pismo. U njemu piše: „Iskreno, zbog Vašeg malo navalentnog novinarskog nastupa i činjenice da ste se oglušili o moju dokumentovanu izjavu, u dilemi sam da li treba sada, u ovim trenucima, podgrevati nešto što se desilo pre tri godine i ne vidim opštu korist od toga. Pa ću još jednom podrobnije razmisliti o tome”.0
I dok Oficirka razmišlja, poslali smo prepisku Sanji Petrović, predsednici opštine. Ona otpisuje: „U najmanju ruku neozbiljno je da sa pozicije koju obavljam komentarišem (kako vi kažete) detalje ’navodno vođenog razgovora’ sa predsednicom. Pri tome, a s obzirom na obaveze, prijeme i razgovore koje poslednjih nekoliko godina obavljam na dnevnom nivou – a navodni se susret dogodio pre nekoliko godina – zaista se ne sećam takvog razgovora, niti je susret evidentiran”.
I takooo. Pravi kovinski rašomon. Ko ljubi istinu? „Navalentni” novinar, Oficirka ili predsednica? Možda je ona između redova. U sledećoj priči otkrićemo ime i prezime tzv. Oficirke. U njoj nas upućuje da istražimo kako su odbornici amnestirali predsednicu od predloga Agencije za sprečavanje korupcije za razrešenje zbog sukoba interesa a da je jedan drugi funkcioner, nižeg ranga, „popio” otkaz zbog toga.
