Članak pod naslovom Dom za vešanje i – silovanje objavljen je 9. februara na našem sajtu. U njemu, između ostalog, piše da je u selu Šumarak u opštini Kovin, uhapšen C. P. pod sumnjom da je silovao dve maloletne ćerke. O ovom incestu izveštavale su štampane i elektronske novine, ističući da je rodoskrvnuće potvrdila i žena osumnjičenog J. F., devojčice koje su seksualno zlostavljane i sam C: P. kome je određen tridesetodnevni pritvor. Njegova dalja sudbina je u rukama tužioca i suda.
Na tu okolnost se, upravo, poziva i Marija Šalipurović, direktorka Centra za socijalni rad „Kovin”. U odgovor na našu molbu da prokomentariše ovaj slučaj, jer je devetočlana porodica, sa sedmoro maloletne dece, korisnik usluga Centra i uživa socijalnu pomoć, između ostalog, napisala da je „Izveštavanje Centra ograničeno postupkom koji se vodi pred nadležnim sudom i istražnim organima”. Ona, u kratkom izveštaju, zaključuje kako bi informacije koje bi izašle u javnost mogle da remete pravosudni postupak. „Takođe, ovo izveštavanje mora se ograničiti da se ne bi povredila prava i interesi te dece. Organ starateljstva kao i druge institucije i službe moraju voditi računa o privatnosti i bezbednosti porodice, odnosno zaštiti identiteta maloletnih žrtava i privatnosti njihovih porodica”. Na kraju kratkog pisma direktorka piše da je pomenuta porodica kontinuirano praćena kao korisnik prava iz sistema socijalne zaštite i da u toku njenog praćenja nije bilo znakova koji bi ukazivali na bilo koji oblik nasilja, niti je isto primećeno na deci.
Ovo „pisamce” liči nam na smokvin list od odgovora. Ako je Centar „kontinuirano”, znači neprekidno, intenzivno iz godine u godinu pratio ovu nesrećnu porodicu, onda bi to bilo potkrepljeno činjenicama. Izuzimajući 2013. godinu, kad su posle jedne predstavke Komisiji za predstavke opštine Kovin, radnici Centra konstatovali da je, uglavnom sve, da tako kažemo, OK. Delove tog izveštaja citiran je u spomenutom tekstu „Dom za vešanje i – silovanje”. Ali šta je bilo posle sedam godina od tog izveštaja? Pa bilo je da je svud oko kuće, u dvrorištu bilo prljavo. Da smo u razgovoru sa Marijom Šalipurović ukazivali da porodica nema WC. (Pogledati sliku dvorišta i gomilu đubreta oko kuće, objavljenu uz tekst „Dom za vešanje i – silovanje”). Da su deca obavljala nuždu u dvorištu punom fekalija… Direktorka nam je obećala da će doći da se uveri na licu mesta. Nije došla.
Sumnju da je slučaj ove porodice bio mimo radara Centra, pojačava i prepiska između našeg saradnika, kovinskog centra i Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku. Evo hronologije te prepiske: 12. februara šaljemo pismo direktorki Centra sa molbom da se odredi prema slučaju porodice u kojoj se dogodilo seksualno zlostavljanje. Nekoliko dana kasnije zovemo da dobijemo potvrdu da je pismo primljeno. Direktorka kaže da je pismo stiglo. Uzima nam broj telefona i kaže poslaće odgovor kad bude dobila dozvolu iz Sekretarijata. Dvanaest dana kasnije pišemo Sekretarijatu. Odatle nam javljaju da iz kovinskog Centra za socijalni rad nisu dobili zahtev da proslede odgovor novinama. Obećavaju odgovor u najskorije vreme. Desetog marta obaveštavamo nadležni resor Pokrajine da odgovor još nismo dobili. Istog dana oglašava se kratkim izveštajem direktorka Marija Šalipurović. Taj izveštaj je, inače, sačinjen 2. marta. Znači osam dana ranije nego što nam je poslat.
I šta sad? Pa priči nije kraj. Biće još dopisivanja.
