A, sad adio, „Alane Forde”! (iako si još kod nas veoma živ!)

Dolazi i taj dan kada ćemo se oprostiti od jednog od najboljih stripova ikada na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon 51 godine od objavljivanja prvog broja u izdanju hrvatskog „Vjesnika”, strip „Alan Ford”, koji je obeležio živote mnogim generacijama, zatvoriće korice i zauvek „uspavati” svoje junake.

Nastao u Italiji, u „režiji” Maksa Bunkera i Magnusa, ovaj strip je nekada važio za najsatiričniji strip svih vremena na ovim prostorima, čak je imao i veću popularnost nego u Italiji.

O Alanu Fordu i njegovoj čuvenoj grupi TNT, nema šta mnogo da se priča (to će vam reći starije generacije), osim nekoliko stvari koje nije loše da spomenemo zbog mlađih: u centru pažnje nalazi se mladi, šarmantni, lepuškasti, ali i naivni Alan Ford, koji je nekako zabunom postao tajni agent TNT grupe. Ona se okuplja u „Cvjećarnici” (koja je, uzgred budi rečeno, bez cveća), tajnom njujorškom skrovištu ove grupe, u kojoj su junaci smišljali i sprovodili svoje „genijalne” ideje. TNT grupu su činili besmrtni i najoriginalniji Broj 1 (koji neodoljivo podseća na čuvenog Maksimilijana Topalovića iz kultnog filma Maratonci trče počasni krug), Bob Rok, pomalo iskompleksiran, ali vrlo simpatičan lik s velikim nosem, Sir Oliver, inače kleptoman, a naizgled fini gospodin. Tu je i Grunf, čikica kome ne možemo čestito da vidimo oči zbog pilotskih naočara koje nikada ne skida i koji važi za vrsnog pronalazača. Hipohondra Jeremiju nema ko nije zapamtio s „lenonkama” na očima, (naći ćemo ga s toplomerom u ustima i ćebencetom kojim je ogrnut) i konačno debeli, ali previše lenj Šef. Ova šestočlana ekipa, smišlja genijalne ideje kako bi spasila svet od onih koji su gori od njih samih. Kao što to biva, TNT-ovci imaju i neprijatelje, a jedan od njih je čuveni Superhik.

Iako vam ovo zvuči kao nekakav trejler, ali za strip, ipak, moja osnovna ideja nije bila da predstavim glavne junake i da se bavim radnjom do sada izašlih brojeva. U ovim likovima se krije i više od onoga što smo na stranicama stripa mogli da pročitamo. Nakon 51 godine i dalje se svi junaci mogu povezati sa sadašnji momentumom, u kojem oni, „starci”, vrlo dobro oslikavaju okruženje u kojem živimo, kao i karakter ljudi.

Ne samo što obiluje satirom, ovaj strip je fantastično snažna kritika tadašnje političke scene sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka, kritika komunizma, kapitalizma, ali i rasizma, a što se današnjice tiče i nema baš nikakve razlike, pola veka kasnije, osim „malih” izmena: kapitalizam je sada jedino lice sveta na prostorima Evrope, a i šire, rasizam je sve izraženiji (u nekim zemljama je čak među ljudima prikriven). Jedino je komunizam nestao, kao gumicom obrisan, ostavljajući za sobom na ovim prostorima potpuno novu geopolitičku sliku.

Kada pomenuh političke prilike, nekadašnji junaci moga detinjstva, karikaturalni likovi danas su još više bliži našoj realnosti. Može se lako uspostaviti veza između glavnih likova, sa ljudima današnjice. Pa je tako Alan Ford, jedini svetao lik, dobrica, koji kod čitalaca može da razvije empatiju jer potiče iz siromašnog sloja društva, čija je želja da bude srećan, da ima novca, ali sasvim slučajno upada u TNT grupu, te mu takva vrsta želje može samo ostati i ostaje neostvareni san.

Bob Rok predstavlja oličenje gneva. Večito u besu, gnevan na sve, on je ipak čitaocima najsimpatičniji lik, prvenstveno zbog svojih urnebesnih replika. Njegova borba za pravednost nikad ne jenjava, pa ipak, autori su ga predstavili kao sićušnog čovečuljka velikog nosa, što opet na metaforičan način oslikava nekoga ko je sitničav, ko zapravo ništa drugo ne može i ne ume da ostavi iza sebe, osim srdžbe.

Sir Oliver zapravo predstavlja ono što je najuže vezano za političke prilike. Naizgled plemić, doduše siromašni, kleptoman po vokaciji, personifikacija je za krađu na svim nivoima. Kad god i gde god mu se ukaže prlika on je sposoban da ukrade. Mora mu se priznati da to radi vrlo perfidno i zaista – plemićki. Bez stida i srama, u svom pohabanom odelu, krade bez pardona.

Grunf, naprotiv, predstavlja oličenje jednog „intelektualca”, koji je posvećen razvoju tehnoloških izuma, smatrajući da u tome leži budućnost koja će menjati svet. Čitalac shvata da njegovi izumi ne vode ničemu suštinski, pa ga možemo povezati danas sa tehnologijom koja nije u službi dobrog, već zlog, kao što vidimo u ovim poganim ratovima.

Debeli Šef je zapravo personifikacija lenjosti i velike ljubavi prema vlasti. Rođen da planduje i ne radi ništa, Šef voli da su tu drugi i da se oni stave u njegovu službu, dok će on da odmara i uživa. Jedini je od junaka koji ima samo titulu, nikako i ime. Njegova želja za vlašću je toliko velika da je jednom hteo da izda TNT samo da bi se domogao položaja na kome bi mogao da vlada.

Jeremija je predstavnik samosažljivog čoveka, koga i danas u savremenom dobu možemo često naći na društvenim mrežama, televizijama, novinama, čiji je jedini zadatak da u svojoj beživotnosti sam sebe oplakuje zbog svoje zle sudbine, nemoćan da ikoga voli, poštuje i ceni.

I konačno – Broj 1 – najstariji među njima, koji izaziva oprečna mišljenja. On je u isto vreme vanvremenski dekica koji ispreda svakojake priče, koji je simpatičan i nimalo dementan za jednog starca. S druge stane, ume da bude opasno beskrupulozan, čak i ucenjivački nastrojen. Ponekad je hladan i lukav. Ipak, bez obzira na sve to, super-dekica će izazvati simpatiju, ali nikako odbojnost.

I tako danas s ovim junacima dođosmo do čiste dobrote, gneva, krađa, kvazi inteligencije, lenjosti i vlastoljublja, samosažaljenja, simaptija i podsmeha. Sve poznato, zar ne? I dok se lagano gasi strip moje mladosti, ovih dana kod nas, u jeku govorkanja o raspisivanju izbora, u duhu tog istog stripa, mogli bismo predložiti srpskom Broju 1 (a može biti i Grunfu, Jeremiji, Sir Oliveru… birajte!), dok još nije kasno, da formira stranku koju bi nazvao po jednom od citata čiji original glasi: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine“. Doduše, za naše prilike istinitije će biti: „Mi sve obećavamo i ništa ne ispunjavamo – stranka neistine”.