Džaba su se rukovodstvo Filmskog centra Srbije (FCS), ekipa filma i državni vrh danima branili od jedne jedine kritike – doduše one veoma cenjenog kritičara najcenjenijeg svetskog filmskog magazina; džaba su ministri ukazivali na judeo-ustašku zaveru zapada tj. čoveka koji je jednom posetio festival u Sarajevu te par puta, zamislite, posetio i Hrvatsku; džaba je reditelj kukao o kampanji koja je krenula iz Beograda od strane domaćih izdajnika Srdana Golubovića, Jelene Mitrović i Mile ‘Turlajić’; džaba je omalovažavao stotine kolega i članova udruženja reditelja (čiji je i sam član), producenata i dokumentarista – koji su saopštenjem ukazali na njihove marifetluke i nameštanja – i svodio ih na ličnu armiju spomenutih podstrekača na hajku; džaba 144 miliona dinara koje je tzv. filmu dala tzv. Srbija i 500.000 konvertibilnih maraka koje je dala tzv. Republika Srpska za promociju u tzv. ‘Americi’, tzv. ‘Zapadu’, koji ne priznaje NAŠE žrtve i genocid u Jasenovcu (ovde bez tzv.); džaba hvalisanje o uspehu filma u SAD koji je kao rezultat imao dve negativne kritike u dva cenjena časopisa, nekoliko pozitivnih kritika na raznim, uglavnom opskurnim, sajtovima i blogovima, distribucije u 12 bioskopa sa oko par hiljada prodatih karti u toku prvog vikenda; džaba zgodno upakovane ’vesti’ o najgledanijem filmu u Americi; džaba kukanje ministarke Gojković da su zli novinari svojim mišljenjem o filmskim dometima našeg ostvarenja zapravo izbrisali već svuda najavljene i reklamirane nominacije za Zlatne globuse o kojima se – bez provere – razmetalo u domaćim medijima; džaba botova, plaćenih ali i onih iz uverenja, koji su danima sa desetinama hiljada glasova i ‘kritika’ na imdb-u dodali dozu apsurda na sramotnu suštinu; džaba toliko govorancije i opisivanja i odbrane filma (koji niko u Srbiji nije mogao da vidi!) od strane onih koji su film napravili i finansirali; džaba tišina 50-ak domaćih novinara i filmskih kritičara koji su film videli na specijalno za njih organizovanoj projekciji u decembru 2020., ali su pristali ili izabrali da o njemu ćute u trenutku kada je isti (ne samo filmska) tema broj 1 u Srbiji; džaba zamene teza i sluđivanje da je film politička žrtva – on to nesumnjivo jeste ali niko da kaže da je film žrtva upravo politike FCS-a i Vlade Srbije tj. političara na njihovom čelu; džaba svi ti stručnjaci, saradnici, savetnici i distributeri koji premijeru filma zakažu na dan kada se zatvara glasanje za Oskara; džaba gotovo svakodnevno medijsko ukazivanje reditelja i šmiranje o tome kako je film bio blizu Oskara, sve su imali (sem festivala, premijere, nagrada, pozitivnih kritika u relevantnim časopisima) – ali, eto, na zapadu ništa novo, jedan tekst je ubedio ceo Holivud, celu Ameriku, ceo svet, da ne treba da glasa za njegov (mislim, NAŠ) film, jer oni, naravno, poznato je, ne podnose Srbe i ne priznaju naše žrtve pa puštaju glasine o nacionalizmu i propagandi da bi film ogadili PC glasačima Akademije; džaba, dakle, sva kuknjava kojom se nacija danima moralno i psihički pripremala za ‘poraz’ za koji, eto, ni reditelj, ni ekipa filma, ni FCS kao finansijer, ni državni vrh kao promoter, nemaju apsolutno nikakvu odgovornost!
Ovo, naravno, nije nikakav ‘neuspeh’ samog filma, niti pokazatelj toga da li je film manje ili više vredan ili kvalitetan – jer nominacija odnosno ulazak u uži izbor bili bi pozitivni presedan, a ni dobitnici Oskara ne drže tapije na nesumnjivi nedodirljivi kvalitet. Filmu tek predstoji dug život u bioskopima i na online platformama. Sa nestrpljenjem se očekuje premijera u Srbiji kako bi se, pre svega, prestalo sa konstantnim agresivnim kampanjama kojima se vređaju žrtve, ali i kako bi ljudi imali šansu da sami, svojim očima, vide film, da sami steknu utisak i mišljenje o njemu, a ne da u nedogled bivaju bombardovani utiscima i informacijama te usmeravani šta i kako moraju da misle, vide i osećaju, čime nas danima zasipaju iz pravca državnog vrha i ekipe filma. Iako film nije prošao u trci za Oskara, to ne znači da je propao i plan ekipe koja je i zamislila i izvela to da baš ovaj film bude izabran kao naš kandidat. Od početka je, kako smo upozoravali, plan bio da naši vrli činovnici, filmski i partijski, preko ovog filma, a zapravo sakriveni iza samog Jasenovca i jasenovačkih žrtvi, stvaraju brojne kampanje za lokalnu upotrebu, da se u ime promocije filma izvuku ogromne količine našeg novca i da se na svaku kritiku filma, u Srbiji, agresivno i iz svih pravaca, suzbija sama ideja kritike te non-stop podgreva već odavno prokisla nacionalistička histerija. Sam kvalitet film sa time nema ništa, ali njegovi autori koji su pristali da bude deo te kampanje snose veliki deo odgovornosti za sve ono čemu svedočimo poslednjih nedelja.
Oni ne mogu reći: mi smo samo snimili film, a ostati nemi na sve ostalo za šta je njihovo delo, uz njihovu asistenciju, iskorišćeno. Tu pre svega mislim na silne marifetluke, nameštanja, agresiju, napade, uvrede, laži, propagandu na koje su, nažalost, ukazali samo malobrojni. Sve je izvedeno tako što je vrh FCS preuzeo celu proceduru konkursa, osmislio pravila i izabrao komisiju koja je, gle čuda, baš taj film koji niko nije video izabrala. Nepunih mesec dana kasnije, država Srbija „otvorila se“ za kampanju filma u SAD, uloživši, zvanično, 1.200.000 evra. Ta kampanja za Oskara trajala je svega par nedelja, film je, taktički besmisleno, počeo za zvaničnom distribucijom istog dana kada je glasanje Akademijinih glasača završeno (!) a bilans svega toga je da je film videlo oko par hiljada ljudi u bioskopu, nakon čega je objavljeno da nije prošao u uži krug. Postavlja se, onda, logično pitanje: Koja je odgovornost onih koji su sve ovo i na takav način izveli? Štaviše, ako je, zvanično, dato milion i po evra samo za američku turneju, koliko li je zaista uloženo u sam nastanak filma koji stručnjaci opisuju kao holivudski spektakl? I šta, uopšte, ta odrednica „holivudski spektakl“ u ovom kontekstu treba da znači za širu javnost?
Siguran sam da je baš zbog ovog, ali i drugih opravdanih pitanja, emisija Upitnik na RTS-u – emitovana iste večeri kada je Akademija objavila rezultate – bila posvećena našem kandidatu za Oskara. Šta smo tu mogli da čujemo?
Naravno, nikakve priče o budžetu nije bilo, niti o novcu izdvojenom za, videli smo, kratku trku. O opravdanosti izbora i slanja baš ovog filma kao našeg kandidata – takođe, ni reč. Profesorka Nevena Daković, jedna od retkih koja je Antonijevićev film pogledala i rešila da o njemu govori, opisuje film kao dosledan i uspešan uradak u žanru holivudske (ili holivudizovane) „melodrame o holokaustu“. Ovde se nećemo baviti etičko-političkim implikacijama simplifikovanog prihvatanja melodramskih klišea kao neprikosnovenih kriterijuma (svetih krava) pri kvalitativnoj proceni obrade tako ozbiljne teme kakva su ratni zločini i koncentracioni logori. Bitno je, međutim, ukazati da pozivanje na žanrovske formule i to da li ih određeni reditelj – Predrag Antonijević, na primer – dosledno sledi, lako postaju, kao u ovom slučaju, način da se izbegne jedna druga, nadasve važna diskusija: ona o kontekstu i ideološkoj perspektivi iz koje sam film nastupa. Jer ideologija filma – svakog filma, bio on žanrovski ili ne, holivudski ili ne – počiva u audio-vizuelnom jeziku, stilu i formi, kojima se koristi – a ne u temi koja se obrađuje.
Po onome što smo čuli u emisiji, namera je bila, izgleda, da se napravi domaći film koji će ostvariti prodor na zapad – film koji će, koristeći se „njima“ poznatim jezikom, narativnim i žanrovskim tropima, obznaniti istinu o užasno bolnoj temi i istorijskoj činjenici koja je „nama“ Srbima izuzetno važna. (To da je možda reč o tome kako reditelj Predrag Antonijević zamišlja holivudski rukopis nijednog trenutka ne dolazi na dnevni red, niti se iko osvrće na kvalitet i ‘prodor’ njegovih prethodnih radova.) Znači li to, onda, da je svojevrsna propaganda (koja ne mora nužno imati negativni predznak) ovde, zapravo, bila cilj? I je li zarad širenja istine o „našem“ stradanju, za jezik te propagande izabran jezik „neprijatelja“, Holivuda – tog mesta zla koje je toliko puta u nas prokazano jer je, popisivalo se redovno, Srbe prikazivalo samo kroz negativne stereotipove (kao koljače, ubice i teroriste, koji često pričaju albanski, bugarski ili ruski), a za NAŠE istine i činjenice nikad nije imalo razumevanja?
Da ne bi bilo zabune, ovde treba razdvojiti neke termine. Postoje Holivud i ‘Holivud’. Prvi je centar industrije koja je odgovorna za popularizovanje filmskog biznisa i filmske umetnosti, u okviru kojeg su snimljeni neki od najvećih i najboljih filmova svih vremena. Drugi termin je odrednica kojom se, sa ovim prvim, često žele uporediti, pozitivno ili negativno, određeni zanatski, stilski, budžetski uratci nastali drugde. Slično, kako je Nebojša Jovanović davno primetio, postoje Jasenovac, kao logor i mesto genocida, i ‘Jasenovac’, kao instrumentalizacija tog zločina, te patnje, od strane naših današnjih političkih elita. „Njih Jasenovac kao najmasovnije i najokrutnije stratište na prostoru Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu i ne zanima. On za njih ima vrijednost jedino kao moneta u dnevnopolitičkom potkusurivanju“, kaže Jovanović.
Jezik holivudske fabrike snova se tokom decenija menjao. On je danas u velikoj meri jezik spektakla, stereotipova i binarnog pogleda na svet (dobri protiv loših), u kome se svakoj replici, junaku ili zlikovcu zna tačno mesto i vreme pojavljivanja i značenja. Zahvaljujući svojoj zabavljačkoj simplifikovanosti, holivudski rečnik može u nekim slučajevima biti i uvredljiv za izvesne teme, istine, događaje kojih se dotakne. Na teška pitanja, pa i ona koja se tiču holokausta, holivudski spektakli umeju – ali svakako ne moraju – da ponude isuviše pojednostavljene odgovore. Ali, kada se to desi, oni često bivaju i oštro sasečeni od strane perceptivnih kritičara, koji im zameraju tu narativnu i stilsku površnost i senzacionalizam. Pa, šta je onda čudno u tome da je „naša“ holivudski urađena „melodrama o holokaustu“ i sama naišla na osporavanje nekolicine kritičara koji joj, gle čuda, zameraju narativne i stilske simplifikacije, te to što od zločina (istinitih zločina koje, opet ističemo, nijedan od tih kritičara nijednog trenutka nije sporio) prave spektakl?
Braniti film koji Jasenovac provlači kroz mehanizme žanrovskih simplifikacija, od kritike koja ga optužuje da je nacionalistička propaganda, argumentima da je napravljen uzimajući u obzir činjenice i stvari koje su se zaista desile – takođe je simplifikacija, koja zanemaruje osnovni problem, suštinu, kada su u pitanju filmovi koji manje ili više uspešno pokušavaju da prekopiraju jezik ‘Holivuda’. Film nikada nije samo tema kojom se bavi, ili prosto, priča koju priča. Kao što smo već pomenuli, film je, iznad svega, jezik. A zločin uvek prvo nastaje – u jeziku. Holivudski spektakli, uopšte, te, konkretno, žanr „melodrame o holokaustu“, i sami su oblici filmskog jezika. Ono što je, na primer, u emisiji Upitnik pomenuto o „Dari iz Jasenovca“ – da je reč o fiktivnom liku provučenom kroz događaje zasnovane na činjenicama i dokumentima; ili, pak, raskošna filmska muzika koja savršeno prati radnju – takođe su specifični oblici upotrebe filmskog jezika. Ti filmsko-jezički tropovi, međutim, nijednog trenutka nisu analizirani. Njihove funkcije, uključujući i one ideološke, uopšte nisu uzete u obzir. U većini nastupa o kojima ovde pišem (a koje smo mogli da slušamo poslednjih nedelja) branila se isključivo samo priča, sadržaj, činjenice, istina o genocidu, patnje žrtvi – iako sve to niko nije ni napao, niti doveo u sumnju. Izostala je suština: diskusija o filmskom jeziku kojim se govori o zločinima, genocidu, Jasenovcu, žrtvama, politici i idejama koje su one najavile, inspirisale, omogućile i sprovele.
Političnost i propagandnost filma ne leži prevashodno u temi ili u priči, već u načinu na koji je ta priča ispričana – u odnosu, blizini, daljini, koje autor uspostavlja prema likovima i radnji; načinu na koji koristi i proizvodi značenja i emocije; u prostoru koji reditelj kreira i otvara za publiku, u izboru mesta na koje postavlja kameru i načina na koji posmatra ono što snima, ono što misli, ono što želi da kaže. Toliko je tekstova napisano, toliko je knjiga objavljeno, o reprezentaciji ratnih zločina i genocida, o prikazu holokausta na filmu. Prosto je neverovatno da se 2021. godine sam autor i ekipa filma „Dara iz Jasenovca“ prave naivni i nevešti kada ih neko iskritikuje za loše realizovanu temu, nesuptilno intoniranu priču, i konotaciju propagande i nacionalizma. Da, svakako je moguće kritikovati i način na koji izvesni filmovi ili reditelji prikazuju Aušvic. Niko se u dosadašnjim zgražavanjima nad načinom na koji su „njihovi“ kritičari primili „naš“ film o Jasenovcu nije, na primer, setio Stenlija Kjubrika, koji je za „Šindlerovu listu“ ispravno primetio da je problematična jer je Spilbergov holokaust film zapravo film o uspehu. A holokaust je neuspeh čovečanstva. Kjubrik tu nije mislio na prost sled događaja, zaplet, likove, rasplet, nego na ceo stilski, estetski – jezički – paket tog filma: način na koji reditelj Spilberg vidi i snima Holokaust. A ni Spilberg se, mora se priznati, nije od te kritike branio pozivajući se na neospornu činjenicu da se Aušvic jeste desio! Zato mislim da je veoma licemerno da neko ko sa ponosom pristane na instrumentalizovanje bolne teme u cilju pravljenja produkta koji će ‘zapadu’ objasniti neke stvari, neko ko pristane da napravi neku S (srpsku) verziju holivudskog holokaust spektakla, sebi daje za pravo da danima govori o hajkama i kampanjama iz Beograda, te da optuživanjem drugih za dve loše kritike i ‘neuspeh’ u trci za Oskara – na koji se upozoravalo i ukazivalo i pre nego što je konkurs na kojem je film ’izabran’ bio i završen – skine odgovornost sa sebe za tako, u medijima, simbolički predstavljen ‘poraz’ filma. A ako mu je cilj da holivudskim holokaust filmom obrazuje i rastuži ‘zapadni svet’ i mlade na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije (jer se, ako niste znali, o tome ovde decenijama ćuti), misleći da time radi nešto dobro za ‘srpsku stvar’ – onda o tome treba govoriti van kategorija uspeha i neuspeha (iako reditelj ponavlja da je film svakako već ‘uspeo’ samo zato što je otkrio Jasenovac zapadnom svetu!), nego u svetlu toga da li autor, ali i Vlada Srbije, imaju toliki problem sa sopstvenim odrazom u ogledalu, istinom i činjenicama, da im je potrebno jedno ovakvo blamiranje pred svetskom javnošću kako bi kod kuće, preko mrtvih, mučenih i klanih, skrenuli pažnju na sebe, svoju ’hrabrost’, svoja dela, svoje ideološke fantazme i fetiše.
Ili, što je verovatnija istina, sve ovo rade samo zarad poena na domaćem, lokalnom planu, i sve ovo je, kao i u slučaju spomenika Stefanu Nemanji, mogućnost da se u isto vreme postigne USPEH na više polja: da se jedni proglase za izdajnike i izrode, da se utvrđuje laž da nas svi mrze, da se kukavice proglase za hrabre, za heroje koji ruše izmišljenu tišinu, a, iznad svega, velika količina para prebaci na određene račune – gde, i za šta i kome tačno?
Dr Jelena Trivan, predsednica UO FCS i glavni izvođač radova na kontroverznom novembarskom konkursu, koja je nakon mnogo zapaženih nastupa u promociji i odbrani ovog filma od kritike, takođe bila gošća emisije Upitnik, povremeno je pozdravljala ono što gosti pričaju, ali dosta puta je ispravljala i goste u studiju, i voditeljku (kada ju je ova podsetila na njenu izjavu da je zadatak filma da promeni imidž Srbije) ali i sagovornike čije izjave su bile ranije snimljene. Nije propustila priliku da objasni kako kritike filma koje su izašle u inostranstvu služe da napadnu Srbiju, jer je ona postala regionalni i međunarodni igrač. Takođe, više puta je odsečno ponovila da je „Dara iz Jasenovca“ film koji apsolutno nema politički stav. Ona je u toku gostovanja iznela i niz drugih teza. Prvo je, na opasku voditeljke da publika u Srbiji nažalost nije mogla da vidi film, rekla da ni slovački kandidat za Oskara nije prikazan u Slovačkoj, a da film Jasmile Žbanić „Quo vadis, Aida“ još nije prikazan u Bosni. Ovo prvo nije nikakav argument, a ovo drugo je neistina. Pored prikazivanja u bioskopu u oktobru, film Jasmile Žbanić jeste – besplatno – bio dostupan i na online platformi publici iz Srbije i ostatku bivše Jugoslavije, još početkom decembra. Taj film je, što je još važnije, pre svih tih projekcija imao premijeru u takmičarskom programu filmskog festivala u Veneciji, nakon koje je dobio mnogo kritika, a i prodat je na nekoliko teritorija za distribuciju. Dakle, uzimati „Quo vadis, Aida“ kao primer je, u najmanju ruku, kontraproduktivno. Naš kandidat za Oskara – na šta je ukazivano puno puta i pre više meseci – ništa od toga nema, niti je imao kada je proguran za „kandidata“. A to su, da se lako zaključiti na osnovu filmova nominovanih u poslednjih nekoliko decenija, suštinski kriterijumi u trci za Oskara.
Jelena Trivan, dalje, u jednom trenutku emisije kaže da kada se film ‘Dijana Budisavljević’ (sic!) pojavio u Hrvatskoj, niko nije propitivao motive te autorke, niti ih je dovodio u vezu sa ratovima devedesetih i propagandom. Trivan se u sledećoj rečenici nadovezuje na to i doslovno kaže sledeće: „(A) kada Srbin prvi put radi film o Jasenovcu, za apsolutno svaki događaj će se tražiti njegova proverljivost, da mu se ne bi nazvao propagandom – zato taj film ima Jevreje kao konsultante, on se zbog toga gleda drugim očima, hteli vi to da prihvatite ili ne“.
Na stranu to što predsednica UO FCS u svom nastupu ponovo, po ko zna koji put, pokazuje zavidni nivo neznanja i nepoznavanja struke i umetnosti čiju krovnu instituciju već godinama vodi neometana pravilnikom i ušuškana kukavičlukom i ćutnjom velike većine naših filmskih radnika – Jelena Trivan je ovde, u samo dve rečenice, napravila puno grešaka, zamena teze, uzgredno skliznula u nagoveštaj antisemitizma, te nesvesno potvrdila neke od kritika na račun propagande i nacionalizma – od kojih u emisiji i javnosti (već danima) navodno brani film! Krenimo redom: Dana Budisavljević je snimila film koji se zove „Dnevnik Dijane Budisavljević“. Ona se za taj film, sa margine, borila deset godina, istraživala, skupljala sredstva i sa svojom malom grupom prijatelja, saradnika i saboraca napravila film – uprkos vladajućim strukturama, njihovim planovima i idejama. Sa druge strane, film „Dara iz Jasenovca“ je, kako Trivan sa ponosom ističe, državni projekat Vlade Srbije iza kojeg je stao Predsednik lično, dakle, neskriveno, to je film naručen od strane vladajućih struktura, i to onih koje su proizašle iz stranke čiji je vođa osuđeni ratni zločinac, od strane političara koji su prvu moć i funkciju dobili u najcrnje vreme služeći četničkog vojvodu i nacionalističkog klovna.
U najavi emisije rečeno je da je ovo prvi film o Jasenovcu posle 70 godina ćutnje i skrivanja te teme od javnosti u našoj zemlji. Ta laž je redovno ponavljana poslednjih par nedelja, a preksinoć je na nju afirmativno odreagovao treći gost u emisiji, istoričar i potpredsednik GO SPS, Predrag Marković, koji je izjavio da je „to bila tabu tema jer je režim (SFRJ) očajnički pokušavao da napravi priču o zajedničkoj borbi“, da su „u filmu „Kozara“ vojnici koji ubijaju Srbe Nemci, a tu se preskače činjenica da su to bile ustaše“, da „na mnogim spomenicima nije stajalo da su tu ustaše izvršile masakr nad Srbima“, jer je „režim pokušavao da stvori tu politiku bratstva-jedinstva“. Marković je takođe konstatovao, sasvim pogrešno, da su prva dva filma u kojima se spominju ustaše u Jugoslaviji nastala tek 1970-ih („Operacija stadion“ i „Okupacija u 26 slika“). Svesna laž ili neznanje? Samouverenost s kojom istoričar nastupa sugeriše da je ta dilema nebitna. Jer, suština je u revizionizmu. Marković možda zna, a možda i ne zna, za filmove „Zastava“ (1949), „Deveti krug“ (1960), „Crne ptice“ (1967)… Ekipa emisije, a čini se i ostali gosti, takođe se ovim pitanjem nisu želeli baviti. Jer, ono što od samog početka prati promociju Antonijevićevog filma jeste istorijski revizionizam. Dakle, nije problem u sadržaju, jer o ustašama, zločinima, koncentracionim logorima u NDH (ali i drugde) se jeste i ranije govorilo i snimalo. Suštinska razlika je u tome da je dominantni diskurs tada bio (pro)jugoslovenski i antinacionalistički. A sada se o tome govori prevashodno iz suprotstavljenih, reakcionarnih nacionalističkih tabora. Jelena Trivan u emisiji sa ponosom ističe da je ovo prvi film koji SRBIN pravi o Jasenovcu, kao da je to neka posebna vrednost sama po sebi, kao da su oni koji su ranije pravili filmove o toj temi (koje god nacionalnosti bili) manje vrede. Valjda nisu bili dovoljno NAŠI, nisu radili dovoljno za NAŠU stvar, pa sve te pređašnje filmove jednostavno treba proglasiti nevažnim, ništavnim i treba napraviti sve novo, ali, onako, NAŠE. Po toj logici jasno je da van Nacije i nacionalističkog ništa vredno mišljenja ni ne treba da postoji.
Autor je filmski reditelj iz Beograda
Tekst je preuzet sa sajta Peščanik.net
