PANČEVO SI TI: Šta je tačno ono čime se baviš? Kako si se opredelila baš za te studije i šta je ono što te motiviše da u tome istraješ?
ISIDORA STOJANOVIĆ: Pre fakulteta, upisala sam i završila Sportsku gimnaziju u Beogradu. Međutim, već tada se nisam osećala ispunjeno i smatrala sam da je trebalo da upišem Školu za dizajn u Beogradu. Pošto sam u to vreme uveliko trenirala streljaštvo u Pančevu, nametnula se situacija iz koje je logično sledilo da će to biti moj karijerni put. Po završetku Sportske gimnazije, rešila sam da ću se baviti nečim što ima veze sa umetnošću, a da pritom bude i realno primenjivo. Krenula sam na pripreme i upisala Fakultet primenjenih umetnosti, Odsek dizajn enterijera i nameštaja. Moja motivacija za istrajnošću je bila upravo to što sam pre fakulteta završavala nešto što nije odgovaralo mojim afinitetima.
PST: Često se dešava da ljudi upisuju neki određeni smer, i u toku studija prosto promene interesovanja, jer to ne bude ono što su očekivali. Da li se i tebi to dešavalo? Kako si ti doživela proces studija, da li bi opet upisala baš to?
STOJANOVIĆ: Moram reći da mi je u početku bilo veoma neuobičajeno jer sam imala malo dodirnih tačaka sa konkretnom oblašću studija koje sam upisala. Zapravo, malo praktičnog znanja, na primer 3D modeling – na našem smeru se očekuje da se paralelno sa fakultetom pohađa ovaj kurs, ili da su znanja iz njega uveliko usvojena. Meni je konkretno smislenije da se od studenata to ne očekuje, već da im se da prilika da u toku studija to nauče. Smatram odabir moje profesije veoma interesantnim, ali ne mogu da odgovorim na pitanje da li bih ponovo upisala baš to.
PST: Koji su problemi sa kojima se mladi/a dizajner/ka enterijera susreće danas?
STOJANOVIĆ: Na početku svake godine studija sa fakultetom se potpisuje ugovor da bilo šta što je urađeno pod okriljem fakulteta ne sme da bude poslato na neke druge konkurse (koji donose prihod) ili na bilo koji drugi način unovčeno. Jedina radionica koja je meni poznata, pored fakultetske, gde bih mogla da radim, otvorena je u okrilju Centra za promociju nauke u Beogradu – radi tri dana nedeljno. Takođe, očekuje se da materijal finansiraš sam. Tako da bih rekla da je problem naći prostor i materijal za rad, odnosno, problem je kad si neafirmisan umetnik i niko ne prepoznaje ono što radiš. Takođe, ukoliko konkurišeš za neku dizajnersku poziciju u nekoj firmi, najverovatnije ćeš u početku raditi samo tehnički deo posla, dok se do pozicije dizajnera vremenom napreduje.
PST: Da li radiš na nekim svojim samostalnim projektima? Šta je to iko.town?
STOJANOVIĆ: Što se tiče dizajna enterijera, zajedno sa kolegama često podnosimo prijave na neke konkurse koje smatramo interesantnim. Generalno, radim na nečemu svojem, nema konkretno veze sa mojom profesijom, ali mi je veoma inspirativno i zanimljivo. Radi se o radovima koji su rađeni na pisaćoj mašini – tehnikom kucanja i preklapanja slova. Sve je počelo tako što sam prvobitno crtala motive zgrada, a zašto baš zgrade – pa jer me podsećaju na urbani pejzaž koji sam po sebi izgleda kao neki kolaž. Interesantno mi je kod kuća i zgrada, pored naravno arhitetkutre, i to što svaki stanar na neki način doprinosi toj zgradi (svaki prozor izgleda malo drugačije). Kako je to sve dospelo na pisaću mašinu? Jednostavno, jednog dana sam je kupila i počela da kuckam slova, da ih preklapam i formiram prve radove. Sam proces je veoma bučan. Radove možete pogledati na Instagram stranici iko.town.
PST: Šta su tvoji planovi za budućnost? Frilenserka ili deo tima neke dizajnerske firme?
STOJANOVIĆ: Moji planovi za budućnost su da posle studija napravim godinu dana pauze, možda pronađem i konkurišem na neke master studije u inostranstvu. Videćemo šta će biti od toga. Za početak se vidim kao deo tima neke dizajnerske firme.
PST: Da li si možda pokušala da potražiš podršku lokalne zajednice u bilo kom smislu?
STOJANOVIĆ: Za sad nisam pokušavala, možda u budućnosti budem konkurisala na neke projekte.
PST: Šta bi poručila ljudima koje interesuje ova profesija? Da li je perspektivna?
STOJANOVIĆ: Da, iskreno mislim da je ova profesija itekako perspektivna, ali isto tako zahteva konstanto usvaršavanje i praćenje noviteta, samim tim i razvijanje samostalnog originalnog stila. Svakako bih ohrabrila mlade ljude, pa i ljude koji su možda u drugačijim vodama, da ako ih ovo interesuje pokušaju, ali da ne očekuju rezultate brzo jer mnogo toga mora da se nauči.
Isidora je poslednji put izložila svoj rada (od 10. do 23. septembra 2021.) u Galeriji „N.O. Concept” u Beogradu, gde je sa svojim koleginicama Irenom Milović i Ivanom Dunjić predstavila projekat „Centar lokalne zajednice” u okviru „SmartArt” izložbe.
Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi ga Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
