Kezz nastupa sama, uz looper, klavijaturu, sampler i kofer iz kog povremeno izvlači melodiku i perkusije. Njen muzički izraz je prepoznatljiv po jedinstvenoj kombinaciji modernog, elektroakustičnog zvuka i stilizovanog pevanja inspirisanog izvornom muzikom Balkana, ali i po veoma emotivnoj interpretaciji i jakoj energiji. Iako je još u dvadesetim, Tamara je muzički odlično potkovana – posle srednje muzičke škole završila je istoriju umetnosti. Nakon što je radila u Kulturnom centru i u jednoj privatnoj galeriji, Tamara je trenutno bazirana u Beogradu, gde živi isključivo od muzike i živih nastupa po regionu. Zamolili smo je za razgovor posle njenog nastupa u kovačičkom Klubu „Vikend”…
PANČEVO SI TI: Živeti od muzike danas u Srbiji je zaista divljenja vredno!
KEZZ: Pa dok sam radila u galeriji nisam imala mnogo vremena, radno vreme mi je bilo od 12 do 19, pa sam zato slabije svirala. Minulog leta sam izdala taj svoj prvi album za Mascom i nakon toga se – eto već skoro godinu dana – bavim samo muzikom. Tako sam odlučila jer sam uvidela da imam potencijala i da – ako se u potpunosti tome ne posvetim sada, u ovim godinama – onda ću sigurno propustiti taj neki talas. Sama sam odlučila da moram to da uradim iako to nije lako i ni sigurno, jer sa stalnom poslom imaš svakog meseca ista primanja, a ovde ću tek videti kako će se sve razvijati…
PST: Dve su dimenzije tvog izraza – etno muzika i elektronska muzika. Koji su bili glavni uticaji na tvoj umetnički razvoj?
KEZZ: Meni je izvorna muzika bila ta koju sam prvo volela da pevam i koja mi je velika inspiracija. Mene pomera nešto u toj energiji, samoj interpretaciji, moja prirodna postavka glasa je takva da mi leže izvorne pesme. Nekada su žene pevale te pesme dok su nešto radile i one nisu imale nikakvu tehniku. A ja sam želela da to omekšam i stilizujem to pevanje, ali i da to otpevam na prirodan način bez oponašanja. A to se uticaja tiče ima ih baš mnogo – najveći uticaj su na mene imale ličnosti koje su u svom stvaralaštvu bile istrajne i koje su istraživale i pritom dopuštale sebi da izađu iz svoje komforne zone.
PST: Iz sveta etno muzike Balkana veoma je upečatljiv onaj dokumentarac Čija je ovo pesma? (Adela Paeva, 2003). U njemu se jedna pesma to jest melodija pojavljuje kao izvorna u nekoliko balkanskih zemalja – Srbija, Makedonija, Bugarska, Grčka i Albanija – a u suštini svega je rasprava oko dokazivanja da niko drugi osim nas ne može da napravi tako lepu pesmu… Dakle etno muzika je i danas veoma živa, čak sasvim sposobna da izazove sporove među narodima. Bila si u Albaniji nedavno…
KEZZ: Ja gledam na Balkan kao na jednu celinu – razlikuju se uticaji, ali je suština ista. Iz Albanije nosim fenomenalne utiske, ja sam tamo otišla bez ideje šta da očekujem, bila sam tamo letos na moru i tamo sam upoznala ljude koji su me pozvali da na jesen dođem da sviram u Tirani. Nastup je održan u klubu „De Stijl” (nazvan po holandskom umetničkom pokretu). To je hostel, galerija i klub u jednom, zapravo čitav kompleks. Oni imaju tamo celu jednu ulicu u kojoj su samo klubovi, kafići, gde je taj ugostiteljski segment razvijen. Neobično je bilo što sam taj koncert otvorila jednom izvornom pesmom iz Prizrena. Tamo su inače ljudi mnogo otvoreniji nego što mi mislimo. Sada kada me neko pita, kako to da sam svirala u Albaniji, ja im ispričam sve i uvek im prenesem ta svoja pozitivna iskustva. A i sama sam – izvođenjem te izvorne pesme – želela da prevaziđemo te predrasude. Nadam se da će se ta saradnja nastaviti i već su me zvali da sviram tamo opet…
PST: Kako se snalaziš sama na bini? Ti si pevačica koja je na bini zauzeta još mnogim drugim stvarima – klavijature, looper, perkusije… Jesi li imala neke saradnike koji bi ti pomogli, priključili ti se na bini?
KEZZ: Pa ja sam već bila članica bendova, npr. grupe ZAA (reggae-dub-ska) gde sam dve godine pevala, ali tamo nas je bilo sedmoro i jako je bilo naporno i teško organizovati sve to, koliko god su ljudi voleli da budu deo toga. Zato sam krenula u ovaj autorski projekat, izbacila sam prvu pesmu i desilo se da se odjednom ta pesma svidela ljudima. Zvali su me da sviram pa sam razmišljala kako da se organizujem. Odlučila sam da krenem prvo sama pa da vidim kako ide, pa ako se to razvije onda ću da pravim bend. I zapravo sam kroz tu formu sa mašinom počela sam da radim lajv looping i ritmove. Onda sam počela da radim i sa ritmovima uz pomoć kompjuterskih programa što me je navelo da istražujem i na polju elektronske muzike…
PST: Sada radiš i kao DJ?
KEZZ: Radim live DJ setove i to mi mnogo pomaže da proširim spektar stvari koje istražujem. Inače na mojim koncertima ljudi sede i pomno prate, dok svi mi koji se bavimo elektronskom muzikom više volimo kada je publika vesela i razdragana. Kad imam te DJ setove, moje pesme umiksam u neki house pa bude neverovatno koliko se ta energija oseti i to mi je jako zabavno…
PST: Rođena si tek krajem osamdesetih, koliko ti znači ex-YU kontekst, jugoslovenski prostor?
KEZZ: Naravno da mi znači, pogotovo u tom nekom zajedništvu koje se i dalje oseti. Znam nekoliko bendova i muzičara iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije, kada se nađemo zajedno nekako se oseti ta energija i svi se trudimo da pomažemo jedni drugima. Ovi iz Zagreba dođu u Beograd, pa mi onda odemo tamo, pa podrže oni nas… Pomenula bih synth pop bend Svemirko iz Zagreba koji vodi Marko Vuković. Oni imaju jedan album, a sad spremaju drugi, upoznali smo se na festivalu „Novi Val” u Budvi prošle godine. Imaćemo ovde uskoro jedan nastup zajedno… Pratim i Sanu Garić sa kojom sam zajedno u izdavačkoj kući Mascom, tu je i Sergio Lounge, bend Turisti… Sve su to mladi bendovi koji se trude i rade i nekako svi posećujemo jedni drugima svirke, podržavamo se!
PST: Tamara, hvala na razgovoru! Za kraj, hajde najavi svoje sledeće nastupe…
KEZZ: Do leta imam više nastupa, 10. maja u Novom Sadu, a posle toga u Podgorici, Nikšiću, pa nazad u Beogradu. Sviram zaista na svakakvim mestima – u galerijama, na festivalima, na letnjim scenama, plažama…
Fotografije: Elena Tomaš
