U ljubavi prema životu se ogleda ljubav prema Gospodu

Aleksandar Alimpić (1966, Pančevo) jedan je od najpoznatijih savremenih pančevačkih slikara. U prethodne dve godine dva puta je samostalno izlagao u pančevačkoj Gradskoj biblioteci: minule godine se predstavio postavkom Od radosti i dokolice, a ovog leta je oduševio s tridesetak radova koji su činili izložbu Nadušice. Susret u Crepaji, na petoj likovnoj koloniji SLIC u Banat Blues Caffeu, iskoristili smo za intervju sa ovim umetnikom, slikarem, ikonopiscem, živopiscem i nadasve zanimljivim čovekom…

PANČEVO SI TI: Rođen si u Pančevu, tu živiš i radiš, šta za tebe predstavlja ovaj grad? Kakvi su u Pančevu uslovi za rad umetnika i koliko je ovaj grad inspirativan za kreativce poput tebe? Da li je Pančevo preblizu Beogradu?

ALEKSANDAR ALIMPIĆ: Sa jedne strane, ima istine u tome – ta ugroženost Pančeva Beogradom –ali, s drugestrane, ima pozitivnih uticaja Beograda na Pančevo, jer u Beogradu se odvija mnogo više kulturnih događaja –  po pitanju likovnih izložbi mnogo je življe – a blizu je Pančevu tako da to pogoduje i našem gradu. A što se tiče položaja umetnika u Pančevu, mislim da umetnici imaju iste probleme u svakom gradu – a dodao bih da je tako bilo i u svakom veku. Istakao bih ekonomske nosioce, kao i institucije grada koje bi trebalo da pomažu umetnike. Mada i tu postoje dve strane. S jedne strane, umetnici su ozlojeđeni jer naš Grad prilično skromno pomaže umetnike i u tom smislu ih baš i ne motiviše da rade. A s druge strane, upravo ta neka nevolja budi u nama umetnicima onu oštricu umetnika. Imaš onu izreku, da ništa nije niklo iz blagostanja, nego baš iz te neke tegobe, da li finansijske ili neke druge vrste. Tako da ja Pančevo vidim kao svoj rodni grad, kao grad u kojem žive moji prijatelji, moje bivše i sadašnje ljubavi, sav taj poetski deo moga bića je inspirisan Pančevom upravo iz tih razloga. Umetnik u Pančevu ne bi trebalo da ima problem sa inspiracijom – imamo dosta toga da kritikujemo, ali Pančevo je i lep grad, u Pančevu žive lepi ljudi, lepe žene, priroda je poprilično nadahnjujuća, imamo dve reke, građevine koje inspirišu…

PST: Tvoje ozbiljnije bavljenje slikarstvom počinje pod uticajem pančevačkog slikara Čedomira Kesića a potom i upisom na Akademiju Srpske pravoslavne crkve za umetnost i ikonservaciju u Beogradu…

ALIMPIĆ: Čedomir Kesić je moj prvi profesor, on me je uputio u osnovne stvari koje se tiču klasičnog crtanja. Amaterski crtač sam bio od detinjstva ali sam kod Kesića otišao – negde oko 1993. – na nagovor našeg poznatog akvareliste Dragoslava Husara. Ja sam inače bio taksista u to vreme i vozio sam Husara često, bili smo dobri, pokazao sam mu neke svoje radove i on mi je rekao da idem kod Čede, on je tada držao potpuno besplatne časove u svom studiju. Ovaj atelje inače sada ponovo radi a vodi ga magistar slikarstva Zoran Deranić. Dakle ja odlazim kod Čede i tu potpuno bez ikakvih ambicija počinjem da crtam i provodim tri godine. Neka od najlepših popodneva u mom životu proveo sam u tom ateljeu, uz opuštene razgovore o slIkarstvu. Vremena su bila teška – kao i sada što su teška – ali bila je to oaza mira i radosti, lepih i duhovnih razgovora. Ja tu počinjem da radim, bio sam baš revnostan i nakon analiziranja mojih radova, Čeda mi je rekao: Sale, ti moraš da upišeš neku akademiju, ti već ozbiljno radiš…” Međutim, ja sam bio sumnjičav – tada sam već imao 36 godina – ali, ohrabrio sam se u jednom trenutku. Jedno veče srećem devojku koja je tada došla u Čedin atelje i nikad više. Milica se zvala, blagoglica, lepih plavih očiju, zaboravio sam kako se preziva. Ona mi je rekla za Akademiju SPC. Samo to veče je bila u ateljeu i kao da je tada došla u taj studio samo da me informiše o Akademiji koju sam ja kasnije upisao… Akademija SPC je predstavljala spoj mojih interesovanja i onoga za što mislim da je okidač u čoveku. Ja sam verujući, religiozan čovek. Mislim da je dar koji imamo – dar od Boga. Akademija SPC je dakle bila sinteza tih mojih interesovanja. Odlazim tamo, raspitao sam se za uslove i oni mi nisu pravili nikakav problem zbog godina, lepo su me prihvatili kao zrelog čoveka, već i ja sam glat upisao tu Akademiju – mislim da sam bio prvi na listi – i pet godina sam se tamo bavio crkvenim slikarstvom. Od predavača na Akademiji, izdvojio bih oca đakona Srđana Radojkovića (rođen u Pančevu – prim.nov.) koji mi je predavao crtanje fresaka i ikona. Radi se o veoma interesantnom i autoritativnom čoveku, vrhunskom umetniku. Imao je čudan pristup čoveku, za razliku od Čede nije uopšte bio blag i nežan, ali je bio vrlo racionalan i iskren, ta duhovna nota koja je mene produbila je došla upravo od njega, sa njime sam ja zaista počeo da napredujem. Onda bih pomenuo Dragana Bosnića koji mi je predavao kaligrafiju i crtanje po modelu, jedan predivan čovek širokih shvatanja… A pomenuo bih sa Akademije i Gorana Janićijevića, on je četvrti slikar koji je uticao na mene… Inače to je sve druga polovina devedesetih – ’96. i ’97. –i ti uticaji se i sada vide, moje klasično slikarstvo i sada ima uticaj ikone, najviše što se tiče osvetljenja i dvodimenzionalnosti.

PST: Završio si Akademiju i kakav je onda put ikonopisca? U toj sferi tvog stvaralaštva, iza tebe su poslovi kao što je hram u Hajdučici, koji si ceo oslikao, a učestvovao si u oslikavanju još nekoliko hramova po Banatu…

ALIMPIĆ: I put slikara i put ikonopisca je put radosti. Ja sam uvek govorio da slikar ima dve plate – prva je ona suštinska, kada staviš prazno platno ispred sebe ili sveže ošmirglanu dasku za ikonu, kada ti kreiraš to što hoćeš da uradiš, to je jedna radost neopisiva, to je ta prva plata koju treba po svaku cenu da čuvamo. A druga plata je onaj finansijski deo, niko ne živi od vazduha, svi mi živimo na zemlji i koliko smo duhovni – toliko smo i materijalni. U rad na hramu u Hajdučici sam ušao sa takvom energijom da se taj naboj i vidi kada uđeš u hram, figure su predimenzionirane, ogromne, anđeli kao divovi izgledaju, tačno se vidi to ushićenje moje s kojim sam radio. Ja sam to radio jedno šest-sedam meseci, što i nijemnogo s obzirom na to da sam skoro sve sam radio, i sve je rađeno pomalo atipično –malo ekspresivnije nego što to rade crkveni slikari, moj crtež je slobodniji, osvetljenje je slobodnije, četka šira, boje su atipične, figure predimenzionirane – ali sve se završilo poprilično uspešno. Naš vladika Nikanor – koji je prilično strog po pitanju umetnosti – je sveto prihvatio vrlo pozitivno. Čak su i ove monahinje koje obitavaju u Hajdučici bile uplašene šta će vladika da kaže, jer ja sam proturio onu istinitu priču, da vaskrsava sve sa čovekom pa sam u parapetalnom delu uradio životinjski svet, biljni svet koji je ograđen malom tankom bambusovom ogradicom, odvojen od čoveka, a s druge strane to je jasan nagoveštaj da vaskrsavaju i oni sa nama. Čovek je pao, pa je palo sve s njime, pa je on sad dužan sve da vaskrsne … Sve je bilo smelo od mene, međutim vladika Nikanor uopšte nije imao zamerkena to, u jednom trenutku je pomenuo te predimenzionirane figure ali sve ostalo je bilo korektno. To je bio jedan od mojih prvih većih poslova i bio je uspešan. Nakon toga sam – kao deo veće grupe slikara – radio i hramove u Sakulama, Sefkerinu… Ali, moram da pomenem da za dalji rad ja nisam bio baš po meri, vladike su oprezne, a u dobroj meri i nezainteresovane, naročito ovaj naš vladika Nikanor. On ima spisak svojh parohijana koji su završili Akademiju SPC i on bi trebalo da vodi računa kada se radi neki hram, da se konsultuje sa njima, da ih zove na razgovor, eventualno da mu oni podnesu neke svoje radove i da on među njima odabere nekog da radi. Ali, kaoi u svakom poslu, tu su važnije veze i poznanstva, pa sve to mene nekako izbegava, naročito jer sam ja pomalo atipičan. Mada ja sam svestan svega toga i to me uopšte ne plaši, ja guram svoje i sledeću izložbu pravim upravo na temu ikona i to planiram za dogodine na jesen, najverovatnije u pančevačkom Muzeju.

PST: Radiš velike formate, akrilom…

ALIMPIĆ: To jeste moja karakteristika, moj potez je slobodan, ne volim tanke četkice, smirenje je moje klackavo, temperament mi je takav… Iako su velike slike teže za manipulaciju, recimo treba dići na drugi sprat tih 29 velikih slika koje su bile sada na izložbi… Treba to oslikati, savladati. Akril takođe bolje odgovara mom temperamentu, brže se suši i mogu brže da radim na njemu, on je potpuno adekvatna tehnika za slike koje sada radim. Ikone radim jajčanom temperom (pigmenti i žumance jajeta) i isključivo time radim…

PST: Na tvojoj poslednjoj izložbi u Biblioteci Pančeva Nadušice, imao si tek par religioznih radova, a dominirale su svetovne teme – ljudske, boemske, romantične…

ALIMPIĆ: Moram da napomenem još jednom da ja jesam religiozan čovek, ali ja volim i kafanu. Ne da bih tu sedeo i pio, nego zato što tu dolaze moji prijatelji sa kojima pričam, razgovaram. Mnoge poslove, slike, ikone su mi baš u kafani naručili. Kada su svetovne teme u pitanju, slikam ono što me najviše dodirne, što me najviše pogodi, što u meni ostavi traga, a to su često baš kafana i ljudi svakojaki… To se u mom stvaralaštvu pojavljuje u poslednjih desetak godina, te žene za koje ne znaš da li su svetice ili one druge, ti ljudi koji deluju pijani ali kada progovore vidiš da su mudraci, pa ti muzikanti čiji ja život dobro poznajem jer se i sam pomalo bavim time, koliko truda i emocije tu treba da se to iznese, da se zaradi ta crvena… I svaki taj segment života je protkan božjom voljom, kafana nije suprotstavljena crkvi, ljudi se okupe posle crkve u kafani, na ručku, pa se tu onda i malo ostane … Kafana ima veze sa ljudima, kao i crkva, koja je skup živih ljudi a ne sama građevina. Najveći problem ljudi je taj što su isključivi. Ja i u čaši dobrog vina nalazim Boga, to jest lepotu ovog sveta, jer Bog nije stvorio ovaj svet da bude ružan, nego ga je stvorio da bude lep, da čovek uživa u njemu, u božjoj, istinskoj, lepoti. Učaši dobrog vina je lepota, znaš li koliko treba pameti, struke i ljubavi da se napravi jedna boca dobrog vina? Zar to nije od Boga? Ja ne krivim ljude koji su strožiji, revnosniji, ali puteva do Boga ima milijarde… U ljubavi prema životu – zdravom životu – ogleda se ljubav prema Gospodu.

Fotografije: Elena Tomaš Takač