Za razliku od sukobljavanja koje možete imati sa svojom porodicom ili prijateljima, debata nije obična rasprava već ima svoja utvrđena pravila: ona se zakazuje na određenom mestu, predmet sporenja je uglavnom unapred dogovoren, svakoj strani (strana može biti jedna osoba ili debatni tim) se dodeljuje vreme za koje može govoriti, a nepristojnost ili preopširnost pažljivo kontroliše moderatora/voditelj debate koji određuje redosled govornika i na početku debate kratko izloži temu, a zatim učesnici iznose protivtvrdnje i sukobljavaju mišljenja.
Debata može biti i pisana, posebno ako su problem i postavljena teza složeniji, pa je potrebno više vremena da se svi zainteresovani upoznaju s različitim gledištima, ili ako ne postoji mogućnost ličnog sučeljavanja. U debatnim se tekstovima tumači, obrazlaže i prosuđuje na osnovu istinitih činjenica i dokaza (argumenata). Kao dokazi i potvrde mišljenja iznose se navodi/citati, dokumenti, statistički podaci, opšteprihvaćene činjenice, spoznaje i vrednosni sudovi. Pravila su slična kao kod usmene, samo prilagođena formi.
Osnovne debatne veštine
Za debatu je potrebno ovladati osnovnim debatnim veštinama.
Stil je način na koji iznosite svoje argumente. Za stil je potreban talenat i opšte obrazovanje, što šire, to bolje. Sadržaj i strategija malo vrede ako ne izložite svoje argumente na siguran i uverljiv način. To je preduslov za osnovne debatne veštine. Teško ga je steći ako već ne posedujete talenat i obrazovanje, ali nikad se ne zna.
Od presudnog je značaja da razgovarate tempom koji je dovoljno brz da zvuči inteligentno i da vam daje vremena da kažete šta želite, ali dovoljno spor da vas lako razumeju.
Monotonost u govoru apsolutno izbegavati. Reči koje izgovaramo moraju da budu različite važnosti. Tek ako u našem govoru postoje reči koje su drugačije naglašene od ostalih, mi postajemo razložni, a istovremeno i dinamični i sugestivni. Kad izlažemo nešto, tokom pripreme važno je da prepoznamo koje reči i koje deonice nose smisao. U toku interpretacije, te delove ćemo reći naglašenije, intenzivnije. Različit tonalitet je ono zbog čega zvučite zanimljivo. Slušanje jednoličnog izlaganja je dosadno.
Što se glasnoće govora tiče, glasno govoriti je ponekad neophodno, ali nikako nije potrebno vikati kroz svaku debatu bez obzira na kontekst. Apsolutno nema potrebe da govorite glasnije od one jačine na kojoj vas svi u prostoriji mogu komotno čuti. Vikanje ne pobeđuje u debatama. Govoriti previše tiho je očigledno pogubno jer vas niko neće moći čuti.
Sposobnost konciznog i jasnog izražavanja u govoru. Glavni razlog zašto ljudi počinju da zvuče nejasno je obično zato što gube „tok misli”. Takođe je važno da sve zvuči jednostavno. Iako strane i komplikovane reči mogu učiniti da zvučite pametno, mogu vas učiniti i nerazumljivim. Takođe, apsolutno treba izbegavati „kilometarske” rečenice, posebno ako govorimo nešto što želimo da bude upamćeno i da ostavi utisak. Treba razdvojiti zasebne deonice pauzama. Tako ćemo raščlaniti govorni izraz i omogućiti lakši prijem poruke.
Beleške su neophodne, ali moraju biti kratke i dobro organizovane da bi bile efikasne. Apsolutno nema smisla pokušavati govoriti bez beleški. Naravno, beleške nikada ne bi trebalo da postanu nametljive i da ometu vaš kontakt sa publikom, niti ih treba čitati doslovno. Većina ljudi skicira glavne naslove svog govora, sa kratkim napomenama ispod svakog.
Kontakt očima sa publikom je veoma važan, ali šarajte pogledom. Niko ne voli da u njega bulje.
Sadržaj je ono što zapravo kažete u debati. Argumenti koje iznosite u prilog svom gledištu i oni kojima pobijate stanovište suprotne strane.
Ukratko, kvaliteti dobrih debatera su: sposobnost da jasno govore, brzo razmišljaju, razjašnjavaju argumente, daju primere, održavaju ubedljiv govor i održavaju profesionalni ton i govor tela. Pored toga, dobar debater treba da poznaje predmetnu oblast i da konstruiše argumente koji će ubediti ciljnu publiku.
Političke debate
Političke debate su u fokusu svuda u svetu, pa i kod nas. Da li imamo dobre debatere i ko su oni?
Narodna skupština bi trebalo da bude centralno mesto u Srbiji za političke debate. Predsednik skupštine je i moderator skupštinske debate. U radu na sednici skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju predsednik i članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona, kao i druga lica koja predsednik skupštine pozove.
Da bi postojala prava skupštinska debata,potrebno je da u skupštini učestvuju dve strane: pozicija i opozicija jer mora postojati afirmacijska (za) i negacijska (protiv) grupa.
Danas u skupštini opozicije nema, pa ni prave debate.
U prošlom sazivu skupštine, opozicija je u početku učestvovala u njemu, ali ju je kasnije napustila i bojkotovola je do kraja mandata, kao i izbore 2020. godine. Opozicioni poslanici su skoro od početka saziva optuživali vladajuću većinu za „parlamentarno nasilje”, a kasnije i ocenili da je parlament obesmišljen zbog prakse poslanika iz vladajuće većine da predlažu više stotina skoro identičnih amandmana koji često nisu ni imali veze sa predloženim zakonom, a od kojih su kasnije sami i odustajali ili nisu glasali za njih, sve u nameri da prisvoje predviđeno vreme za raspravu i pomoću zloupotrebe poslovnika smanje vreme obraćanja opozicije u parlamentu.
Svuda u svetu veliku pažnju privlače i predsedničke debate. Mi smo i za to uskraćeni. Poslednja je bila održana pre deset godina. Nameće se pitanje da li bi politička scena Srbije mogla biti radikalno drugačija da je Boris Tadić 2012. godine imao mudrost i umeće Diodota: ako ste mogli uveriti skup Atinjana koji su želeli odmazdu da poštede živote grupi pobunjenika, onda biste verovatno mogli pobediti Tomislava Nikolića.
Mitilenska debata iz 427. godine p.n.e. je jedan od najboljih primera debatovanja s nečim vitalnim u igri: nakon neuspešne pobune u gradu Mitileni (Lezbos) Atinjani su glasali da pogube ne samo vođe ustanka, već i sve muškarce, a da žene i decu porobe. Strah da je ova presuda pogrešna i surova dovela je do rasprave, u kojoj se Diodot (sin Eukrata i sem tog jednog njegovog govora kod Tukidada, nema podataka o njemu) zalagao za pomilovanje, a Kleon, „najnasilniji čovek u Atini” (tako ga je Tukidid opisao), mu se suprotstavljao.
Kleonova poenta je bila da se presuda mora strogo poštovati i da je pokazivanje slabosti od strane carske vlade potencijalno pogubno; bolje je, rekao je, strogo provoditi loše zakone nego se glupirati sa pomilovanjem kao gestom milosrđa. A šta bi, zamolio je svoju publiku da zamisli, uradili pobunjenici da su na mestu Atinjana?
Ništa od ovoga nije uplašilo Diodota, čiji je kontraargument započeo odom moći debate: „Dobar građanin”, insistirao je, „ne treba da trijumfuje tako što će plašiti svoje protivnike, već tako što će ih pošteno pobediti u raspravi”. I pobedio je Kleona, nizom detaljnih argumenata, izlažući publici svoje uverenje u to kako će se najbolje zadovoljiti dugoročni interesi Atine. Glasanje je bilo tesno, ali je Diodot pobedio. Mitilenci su bili pošteđeni.
Dva i po milenijuma kasnije, u Srbiji je izgubio Dioden. Skupštinskih i predsedničkih debata više nemamo.
Postoje još uvek TV debate na raznim kanalima, najznačajnije one na javnom servisu jer ih gleda cela Srbija. Nažalost, tu su i dalje prisutne skupštinske metode. Voditelji upadiljivo daju prednost strani vladajuće većine koja kao da pusti svoj CD i priča kreće bez zaustavljanja, a elementarna obaveza da se sasluša druga strana za njih ne postoji, već planski sa voditeljem drugu stranu prekidaju da ne može da izgovori ni jednu rečenicu. Kada govori predstavnik opozicione strane kamera prikazuje predstavnika vladajuće većine, a zvuk njegovog mikrofona nadjačava. Te emisije je teško i gledati i slušati.
Sloboda govora
Suština slobode govora jeste da dopuštamo ljudima sa kojima se ne slažemo da govore. Čuće se i pogrešni stavovi, ali sloboda govora znači da niko ne dobija poslednju reč. Demokratija pretpostavlja da ljudi mogu uzeti u obzir i stavove sa kojima se ne slažu. To je bio osnovni Aristotelov pojam u politici.
Budućnost debate je na mladima. Studenti Pravnog fakulteta u Beogradu Miloš Marjanović i Janko Đorđević osvojili su prvo mesto u finalu debatnog turnira u Oksfordu 2019.godine, jednog od najprestižnijih i najstarijih debatnih takmičenja koje se održava više od pola veka, u otvorenoj kategoriji, koja je glavna kategorija takmičenja. U otvorenoj kategoriji pretežno se takmiče studenti kojima je engleski maternji jezik, a prvi put u istoriji turnira tim koji nije sa engleskog govornog područja je osvojio finale te kategorije. U finalu su se takmičili protiv timova sa Univerziteta Harvard (SAD), LSE Univerziteta (UK) i Univerziteta Hart House (Kanada).
U Srbiji radi i Evropska škola debate, koja je projekat koji organizuju Informacioni centar EU, i debatna akademska mreža Otvorena komunikacija, uz podršku Delegacije EU. Cilj ovog projekta je edukacija srednjoškolaca i studenata o Evropskoj uniji, procesu evropskih integracija i veštini debatovanja. Školu debate je u prethodnih šest godina pohađalo više od 600 srednjoškolaca i studenata iz više od 30 gradova širom Srbije, a organizovano je više od 30 javnih debata.
Debate u školama uče decu stvarima koje se na drugi način ne mogu naučiti, ne samo kako da se konstruiše i učvrsti argument,već i da uspeh u njoj zavisi od oblika izražavanja. Uče ih da razmišljaju u hodu i da se bore za svoje stavove. Osim toga, javni nastup je zastrašujuć, što je dobro za decu. Kada bi svaka naša srednja škola organizovala svoje debatne timove, a zašto ne i svaki razred, o različitim temama, stvorili bismo nove generacije koje bi znale ne samo šta je debata i zašto je važna, već bi bili i odlični debateri.
