Dnevnik funkcionerske kampanje – kako su se naprednjaci razleteli po Pančevu

Šetao sam malo ovih dana po gradu, po mestima na kojima videh i što treba i što ne treba… Na svakom koraku se šokiram i zaprepastim, a mis’io sam da sam na sve već sviko.

Eto tu pre neki dan, naneo me put na Teslu, iš’o tamo da dogovorim pečenje neke rakije, nije sad to važno, i baš prolazio pored zgrade MZ, kad ugledah svog bivšeg komšiju Nemanju, ma sigurno ga znate, nosio gajbe i ubacivao ’leb u STR-u na Tesli. Sad je neki šraf u MZ, sav je nešto važan i ljubazan, al’ onako veštački. Vidim izdaleka petlja nešto s nekim kesama, vadi ih iza vrata, deli nekim likovima. „Nemanja, kućo stara, pa gde si, šta radiš to?”, vičem ga s trijes metara, a on kad me video, prekide radnju, razjuri društvo i zamače u zgradu, k’o da je duha video. Pitam posle moje Teslaše, kažu, deli Mesna zajednica karneksove konzerve i još koješta, ali samo kad utvrde da si siguran glas i da si na listi ugroženog stanovništva. Kakvo ugroženo stanovništvo, kakvo siromaštvo, pa zar nije Srbija u zlatnom dobu, teče med i mleko, ekonomski tigar puca od zdravlja… bukvalno puca…

U nedelju posle buvljaka, uz’o ja mog Džerija na lanac, metuo mu korpu, sve po PS-u, reko, hajde malo da ga prošetam po Narodnoj bašti, duva, ali izdržaćemo. Kad, k’o za inat, tamo gomila nekih likova u nebo plavim prslucima, na štandovima blaga nervoza, neko važan se čeka, a znamo kako se među njima poštuje hijerarhija, jadni ljudi, šta sebi dozvoljavaju. I baš u tom trenutku naiđoše onaj preletač Ristovski, pa Darija, da, da, Kisić Tepavčević, u pratnji Omoljičke vedete, sve bocka štiklicama sitnim koracima, i s njima onaj momak iz Jabuke, onaj što priča u autotjunu, on je narodni poslanik i kandidat ponovo i sve mi liči da je išao u onu njihovu specijalnu školu za mlade politikantske talente. Bio je tu i Frizurica, ali usputna uloga, krajnje nebitno. Vidim posle, bili kod nekog nji’ovog u Starčevu, Grad baš njemu kupio CNC mašinu da seče kavale, a ti si, Pančo, za ceo život od vlasti dobio samo čir od sikiracije. Nego baš kad smo se mimoilazili, nikako nisam mogao da ih izbegnem, a hteo sam da zalomim na drugu stazu, Džeri mi se razlajao, pomahnitao načisto, samo skače i zateže povodac, mis’im se iščupaće mi ruku, mi’lim se, da li da ga pustim? Nisam, naravno, prvo nekom lustracija, nekom fer suđenje, ništa nasilje. Al kad paščad tako laju, sve je jasno kak’i su to ljudi.

U ponedeljak sam skoknuo do Strele da kupim one hrskave kifle i da probam motokultivator, našao ga kod nekog Jove preko oglasa, skoro nov, a za male pare. Preprečio pored škole, kad vidim neka se svita okupila, sve neki važni i skockani izlaze iz audija. Pogledam malo bolje, kad ono vaterpolista, glavom i kapicom, zgodni Vanjica! Doneo lopte i golove, košarkaške table, odbojkaške mreže, ko zna šta sve, pa deli li deli. Vidim posle, pre „Mikine” bio u Kačarevu. Nesrećna deca, zamislite koja trauma iz detinjstva, kakav loš trip za ceo život, da ti Vanjica i Aca Frizurica dele poklone! Ma ne, nije funkcionerska kampanja, ma jok, nema veze sa izborima, redovne aktivnosti…

Ili recimo, paste ovaj šok, ko nam se sve po gradu širi kao da je njegov. Odem u sredu predveče do „Kupea”, dogovorio se da se vidim sa majstor Jolketom, treba da radimo neki posao sa kalemima za oraje sad pred proleće, da vas ne gnjavim sad tom pričom, ima Jolke veliki rasadnik… I tako, sednem, naručim zaječarca, Jolke se javlja, kaže malo će da kasni, zaglavio kod Aviva, kaže gužva ko na sred Terazija. Kad, samo što sam otpio treći gutljaj, odjedared, upadoše u kafanu oni likovi kojima gajtani rastu iz ušiju, nešto glede levo-desno, uzjogunili se, mislim se, šta je sad, da nije došao opet neki beloruski hazjain kod ovog našeg parnjaka, pa promašio skretanje kod „Politikine” štamparije. Samo što su ovi projezdiil, eto ti na vratima poznato društvo: kafanski drugar od Miše Banane, da, da, Koferče, ortak od Guze zvanog Deba, pa za njim organizator bunga-bunga žurki u Jagodinu, onaj „za gospođu dve ’iljade” lik i Ruski Službenik, to vam je ovaj što se kao brine za snabdevanje gasom i za one koji žive od svog rada, a za mesec pokupi para koliko ja za tri godine, što se zna. Dobro, imaju oni i svoje državne, partijske i privredne funkcije, a ovde došli kao da nešto pričaju o izborima u ime koalicije koja je, pazite ovo, patriotska i koja se zalaže za socijalnu pravdu! Ej, oni i socijalizam i levica, kakva prevara, kakvo lažno predstavljanje, pa njih bi i moja pokojna baba Jula Purkarova provalila a mnogi lakoverni još nisu! Vidim ja da će da Jolke sačeka, pa se brže-bolje prebacim u treći deo, da čujem šta će da divane. Bilo mlogo dosadno, sve neke prazne priče i demagogija, jedino što Ruski Čovek obeć’o ponovo uspostvaljanje železničke linije za Beograd! Mis’im se nešto, čoveče božiji, pa to što imaš drugare kagebeovce ne znači da možeš da tako ispaljuješ obećanja o Beovozu, a da nisi pitao Babaseru. Nema ništa od tog voza, pa propao bi PanTransport, a vidiš koliko su se i don Branko plemeniti Malović i Aca Frizurica potrudili da naprave uslove da privatni konzorcijum zarađuje stotine ’iljada evara godišnje, čisto. A mis’im se i, što dođoše u „Kupe”, pa nije valjda da naprednjaci ne daju ni koalicionim partnerima javne prostore da ih koriste?

Al tu ne beše kraj mukama mojim za to veče! Bilo nešto oko deset sati, zvrcne me Vaske, moli me da dođem do njega, on je tu u Žestićevoj, da pretočimo vino, kaže od noćnog pretakanja bude bolji ukus, znam da se zeza i da mu treba društvo, pa pristanem. Mrzelo me malo, istina, već sam se razgaćio, ali Vasketova se em ne odbija, em merlo odličan. I samo što sam zamako za ugao kod „Higijene” imam šta da vidim: ko sablasti, iz mraka, niodkuda, opet onaj Mladenović, ko da se replicira na više mesta, nema čovek pametnija posla u pola noći, i Ivan Tešić, onaj dečko kog zovu Averel, pazi dokle je to došlo kad je on pokrajinski poslanik. Nosaju neku gajbu, nešto su se uzmuvali, Mladenović se zaglavio na vrata, ne mogu da prođu po širini, moraju na kant. Priđem bliže, bacim pogled kroz prozor, prislonim uvo, kad imam šta da čujem: ova dvojica zgubidana donela čistačima treće smene večeru, jeste, neku lepinju sa pljeskom i prilozima, ne, ne, nije onaj klasičan sendvič za autobus kad se putuje na miting da se kliče predsedniku, otvorili se, častili i koka kolu i fantu. Kao, oni došli da zahvale radnicima jer su važan faktor u komunalnom funkcionisanju grada, kao uslovi rada, kao povećanje plata, kao vodimo računa o standardu zaposlenih, kao kako žena i deca? E sad, ne kažu koliko je zaposlenih na čišćenju ulica i odnošenju smeća, a koliko ih pozapošljavali po kancelarijama da ljuljaju vrata. Grad nikad prljaviji, zarđaliji, propaliji i to baš jer ovakvi nesposobni tipovi njime upravljaju.

Tu se muva, kao slučajno, i v. d. Mišo, čekam kad će da isuče diktafon da snimi neki audio za srbin info, pa ono jeste, novinarstvo jeste praksa neprestana, nije valjda da je opravio samo onaj prilog o tome što Šolakovi i Đilasovi plaćenici onemogućavaju normalan narod da se vozi kuda hoće, a krv propada u autobusu za transfuziju, i da neće više. Ne daj se Mišo, nego napred u nove novinarske pobede, žurnalistička karijera je pred tobom!, došlo mi da povičem, ali je scena toliko smarajuća, da sam odustao…

Kakva nas još glupiranja čekaju do 3. aprila?