Sedim ti ja tako i gledam najnoviji rad Puriše Đorđevića, kad ono već u desetom minutu na ekranu mi iskoči dobro poznata faca. Đavo mi ne da mira, naravno, te odmah odem na IMDb da ga dodam kao „ćelavca u vagonu koji gleda unezvereno”. U lokalnim umetničkim i alternativnim krugovima, ova osobena pojava već dve decenije razvlači usta u osmeh. Nedavno je izašla i njegova zbirka pesama pod nazivom Ne mere bit’ sve kako hoću, koje su autorov lični izbor između nekoliko stotina koje je za života napisao (što je za tačno jednu više od ukupnog broja drugih zbirki koje je ikada pročitao).
Ovu ikonu međ’ ikonama, legendu svih panKčevačkih autsajdera često ćete sresti po gradu. Šeširić, kravata, braon jakna sa fejk zakrpama, i konstitucija strašila iz vojvođanskih kukuruzišta nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Njegova pojava odaje snažan utisak nekog posebnog, kakav god kontekst bio. Likom neodoljivo podseća na nepriznatog sina Pita Šelija iz grupe Buzzcocks, koga je ovaj dobio u snošaju sa Fredi Krugerom i Penivajzom.
Tog dugog, toplog leta 2001. ja i moj drug Neša Pavićević peglali smo basket do u iznemoglost, i to najviše u dvorištu kod Železničke ambulante gde sam tada živeo. Sada nepostojeći koš u prolazu bio nam je svakodnevno mesto okupljanja, da bi ga, zbog sve češćeg parkiranja automobila baš tu, jer ga je i inače bilo sve manje po gradu, kasnije zamenili igralištem u Ružinoj, a nekoliko puta i onim na Kotežu 2. Iako smo slučajne prolaznike kroz naše dvorište drali bez problema, tek se na Kotežu videlo ko je tata.
Kako sam počeo da proređujem dolaske na basket, tako sam jednom propustio i dolazak Njegove Ekselencije banatske lično, mada me je već sutradan Neša obavestio o tome.
– E, bio juče neki lik iz To_aševca. Isto sluša pank kao i ti. Onako, gotivan je.
– Dobro, videćemo – odgovorih kratko, iščekujući da mi se ukaže Džo Stramer lično.
Nedugo zatim, upoznao sam i njega i njegovu gotivnost, a onda i celu porodicu. Njih troje došli su iz sela pokraj Bečkereka da bi im studije u Beogradu bile bliže, dok su roditelji ostali na imanju, obilazivši ih tek povremeno. Džimika je najstariji. Voli pank i fura ramonu, za koju tada još nisam mislio da mu grozno stoji, jer viđao sam i gore. Onda je, zbog ćelavosti, najpre vlati prebacivao napred, da bi se potom dozvao pameti, i ošišao na keca. U to vreme često je nosio teksas jaknu sa bedževima, pa je izgledao kao prvi street oi! huligani iz zlatnog doba tačerizma.
Iako sam do tada već uveliko otkrio pank, zapravo je Džimika bio taj koji me upoznao s lokalnim pripadnicima subkulture. Ti ljudi sve vreme čak nisu bili ni fizički daleko, mahom okupljajući se na klupicama u parku preko puta „Beka”, u prolazu kod ljuljaški, ili ispred obližnjih dragstora. Džimika je oduvek bio ekstrovert kome ni dan danas nije blam da priđe i upozna se s bilo kim. Pritom ga je oduvek krasio taj kvalitet da se skoro bez izuzetka dopadne drugima, što meni nikako nije polazilo za rukom. Sa nama sigurno nije mogao da igra košarku, jer je uvek izgledao oslobođen od fizičkog, ali sam s njim bar pronašao neku zajedničku nit koja će nas pratiti sve do danas.
Ubrzo sam shvatio da je moj novi prijatelj pomalo off što se kaže, a to su primetili, i sa tim se šegačile i ostale metalike ovog grada – a bogami i drugde. Jer Džimika nikada nije ostajao na jednom mestu, već se muvao posvuda ostvarujući kakve-takve kontakte, i bezbroj poznanstava od kojih je na kraju nekako i preživeo. Taj urođeni dar da se privališ nekome (kao bedž na fajerku, recimo) bio je njegova jedina opcija, pošto nikad nije voleo da radi, a ni talenat bilo koje vrste nikada nije uspeo da razvije. U to sam se uverio kada sam prisustvovao svirci njegovog prvog benda, bio na probi drugog, a onda čitao i njegove pesničke izlete. Nešto od tih bravura umeo je velikodušno da deli sa prodavačicama iz obližnjih samoposluga, iščitavajući im svoju uličnu poetiku ispisanu rogobatnim ćiriličnim slovima, koja je nesputano kuljala iz raskupusane sveščurine preko kutija sa napolitankama u rinfuzu. Sad, na radost ili susramlje – kako kome.
Jednom davno išli smo zajedno na neki koncert u SKC-u, a ispred ove ustanove, pre svirke, Džimika me upoznao sa svojim specifičnim hobijem koji će postati njegova životna filozofija. Taj hobi zvao se „žickanje”, a to bi bilo grebanje za pivo ili 20 dinara od mahom nepoznatih ljudi koji su došli da gledaju bendove. Meni je organ za sramotu momentalno odreagovao unutrašnjim konfliktom, pa sam odlučio da se ipak oslonim samo na sopstveni buđelar. U povratku smo autostopirali nazad do PanKčeva, ali smo onako odrpani bili očekivano bez uspeha, te prinuđeni da se spustimo dole na stanicu Beovoza, gde smo prespavali na klupicama u iščekivanju prvog jutarnjeg.
Sa njim nije sve uvek bilo humor i zabava, jer mnogi su spoznali i druge nijanse Džimikine ličnosti, a neki smo vala voleli i da pričamo o tome. Uostalom, sami ga pitajte koga je najviše puta blokirao na društvenim mrežama. Hteo on to da prizna ili ne, njemu su više potrebni drugi nego što je drugima potreban on, i tu pre svega mislim na jednog poznatog filmskog reditelja iz naše avlije. Ipak, srećan sam što sada makar zarađuje statirajući na filmu, ako mu se već nije svidelo da mesi kolače ili radi u Maxiju. A ni koketiranje sa „Srpskom Spartom” nije na odmet pomenuti, jer je i tu imao njuha za neki svoj interes.
Džimika se vrlo rano dao u menadžerske vode, manje zbog toga što nije umeo da svira gitaru, a više zbog toga što je i takav hleb manje krvav od nadničarskog. Ali i pored svih obaveza, uvek bi se našao rođacima kad ustreba! Jednom je njegov ujak sa svojim sinovima lio ploču, dizali su sprat, a on se samoinicijativno javio da pomogne. Već nakon pola sata nošenja kofe s vodom i guranja kolica, morao je da ode nekud. Pošto ga nije bilo sat vremena, sišli su u prizemlje da ga potraže, gde su ga zatekli kako fiksnim telefonom ugovara poslove koncertnog tipa. I to u smeru ka mobilnoj telefoniji. Čim je završio, vratio se gore da im pomogne još nekih deset ili manje minuta, jer je greh posao ostaviti nedovršenim. A ostavio je i račun za telefon u visini nečije plate, jer ko će kome – ako ne svoj svome! Pričajte šta hoćete, ali ovakav nos za predumišljaj nije imao ni Malkolm Meklaren kada je onomad s bine skidao Glena Metloka, da bi na istu popeo jednog Sid Višiza.
Za odlazak lokalnog benda El Buzz na svirku u Češku znam iz prve ruke. Tada se Džimika, kao dokazani fan samo njemu objašnjivog i od njega izfantaziranog idealnog panslovenskog potkontinenta (i privaljujući se kao i obično), njihovom dozvolom našao u njihovom kombiju, i to tek pušten s lečenja – ali oran za druženje! Naravno da je upad na koncert za njega bio džabe, i da je usput dobio hrane, pića i ko zna još čega mufte, ali to mu, čini se, nije bilo dovoljno. Kada je gazda na kraju delio profit od ulaznica, Vanja i ekipa najpre nisu mogli da skontaju kud se dedoše njihovi penezi, da bi se ubrzo ispostavilo da se njihov novi menadžer – za koga nisu ni znali da su ga angažovali – sasvim uživeo u ulogu, dogovarajući svoj deo kolača sa strane, iako ovi to od njega nisu ni tražili.
Čuven je bio zajednički nastup grupa Gavrilo Princip iz Smedereva, i lokalnog S.U.S.-a u beogradskom Domu omladine. Svirke u manjim klubovima skoro nikad ne počinju na vreme, ali DOB ima striktno određen fajront, bez odlaganja. To veče kasnilo se kao i obično, ali Džimikini prijatelji to nisu mogli znati jer im ovaj taj podatak nije ni saopštio. Kada su Terza i ekipa odradili svoje, a domar odsvirao kraj, razočaranim Smederevcima, koji su dovukli instrumente i platili prevoz da bi svirali, prilazi Džimika s rečenicom: „Ej, je l’ sve u redu?”. A vrlo slično prošla su i dva radnika s televizije, koji su, egzaltirani nakon gledanja dokumentarca o njemu pod nazivom Džimika pravi pank festival, hteli i lično da ga upoznaju. Ovaj nagrađivani hit prikazivan je od Sao Paula do Karlovih Vari, a tek tada je šira publika imala prilike da se upozna s likom i delom protagoniste. Uprkos rediteljevim upozorenjima, ova dva naivna mladića zaputili su se u zabačeno banatsko selo, i tamo proveli jedan dan sa njim, da bi ih ovaj pogrešno obavestio da imaju prevoz nazad za Beograd te večeri oko 19h. Tek su na stanici, čekajući šinobus koji neće doći, saznali da će na obavezan posao sutradan morati da dođu – taksijem, koji je naravno za tu udaljenost ispao papreno skuplja, ali jedina opcija.
Ipak, umeo je da bude i korektan. Slovački bend iz dokumentarca bar je na mišiće dobio 500 evra za podmirenje troškova, od obećanih 1000. Grupa Zbogom Brus Li, koji su bili u nekom drugom dilu sa Džimikom, neverovatnom koincidencijom ostali su kratki upravo za taj iznos, koji je ovaj namenski preusmerio, premda u nekom pravcu sasvim suprotnom od njihovog žiro-računa.
Imao je Džimika i svoje simpatije, a zaljubljivao se inače kao tetreb. Po sopstvenom priznanju, nevinost je izgubio tokom jednog od svojih sedam+ boravaka u najelitnijem kovinskom hotelu sa pet zvezdica. Iako su mu se na projekcijama mnoge nudile, on je i dalje držao nekakav nivo, verujući u iskrenu ljubav. Samo bi isturio šešir da mu se spusti koji dinar, više od toga nije tražio. A jednu takvu sreo je u Temišvaru, gde je na tamošnjem inostranom festivalu jedno vreme proveo sa organizatorkom. Džimika je svoju šansu prepoznao u narastajućem celebrity statusu kome je nezadrživo hrlio. Međutim, poput „beogradske kučke” koja je akter jedne od njegovih najpoznatijih poema, ova gospođica nije bila zainteresovana za druženje mimo posla, te Džimika nije stigao da izusti ni rečenicu dok je ova zatvarala vrata od kola, munjevito hitajući u daleka rumunska prostranstva, bez poljupca za doviđenja. Sve ovo ispričao mi je natenane, tokom dva sata (!) uveče, kada sam ga slučajno sreo dok je lepio flajere po stubovima kod stare pošte. Moju neozbiljnost tokom strpljivog slušanja ovog, za njega epohalnog događaja kaznio je tako što me bez reči otpratio kući, pokazujući mi prstom gde su vrata od lifta.
Tračak nade pojavio se kada ga je kontaktirala izvesna madam iz Francuske, s kojom je Džimika uspostavio emotivnu vezu preko interneta. Baš on, toliko joj se svideo da je odlučila da doleti avionom u Srbiju, samo je trebalo da joj uplati novac za avionsku kartu preko Western Uniona. Neiskusan i plitkog džepa, ali pun entuzijazma, uspeo je da izboksuje pozajmicu od bokte pitaj koga i na koju foru. Uprkos upozorenjima da se radi o očiglednoj prevari, Džimika je slušao svoje srce i poslao uplatu obećanoj dragoj. Ona, međutim, nikada nije došla u posetu; a sumnjam da bi Džimika bio oduševljen i da jeste, pošto se iza skrivenog naloga krio masni, debeli Alžirac koji se lepo ovajdio od ove transakcije. Veze na daljinu po pravilu ne uspevaju, pa zašto bi neko očekivao da uspe i ova. Što naš narod kaže, dok je ovaca, biće i vune.
U leto 2022. snimio je i muzički spot, koji trenutno služi kao vizuelna pratnja tokom promocija njegove zbirke pesama. Bend Frustrirani zapravo je fiktivan projekat, jer se radi o jednom muzičaru + fruity loops programu, sa Džimikinim vokalom nasnimljenim odozgo. Ja sam u tom spotu glumio poštara, a uprkos tome sve do danas nisam dobio nijedan primerak ni tog spota, ni zbirke pesama. Ima da platim! Bez obzira na to što mi je od ranije ostao dužan 850 dinara (navodno za autobusku kartu), i što smo svi u spotu pristali (i potpisali) da ćemo glumiti za džabe, sada smo mu potrebni kao bušan kondom.
Osećaj sažaljenja i razumevanja okoline bio je posledično neminovan, pa je ovaj najpre došljak, a odavno i naš sugrađanin, postao legenda u godinama koje su nastupile. Na dobrom je putu da se pridruži Pićuli, Koči, Špancu, Kumu, Cumiški i sličnoj ekipi, iako je on sebe uvek doživljavao većim od toga, bar kao kulturnog delatnika na primer. U tom smislu, moram da mu odam priznanje, da sve što je uradio za lokalnu alternativnu scenu, bila je najbolja stvar koja je ikada čovek njegovih mogućnosti mogao da izvede. Nakon svega, sav taj entuzijazam imao je smisla.
O samozvanom „to_aševačkom đilkošu” skupilo bi se toliko anegdota da stane u roman, pa ne bih dalje da razvlačim pogaču. Jer pank je brz, kratak i efektan, a on je uvek konzistentan, u traganju za donacijama navalentan, vispren i elokventan. Eto tako vam otprilike zvuči Džimikina poezija, ili moj pokušaj imitiranja iste.
