Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Krađa glasačkih listića, ili afera „džak” kako su je mediji krstili, ili akcija „Metla” kako smo mi neformalno nazvali ceo predmet, svoj epilog nije dobila na pres-konferenciji tempiranoj pred drugi krug izbora.[1] Epilog nije dobila ni izbornom pobedom, već onda kada su svi na izbore i zaboravili:
– 16.10.2012. godine kada je Osnovno tužilaštvo u Pančevu odbacilo krivičnu prijavu za krađu izbornog materijala u tom gradu, a povod za prijavu je bio pronađeni džak sa glasačkim listićima koji su čelnici SNS Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić pokazali pred Skupštinom Srbije tvrdeći da je to dokaz da su izbori pokradeni. Tužilaštvo je utvrdilo da jedan džak s izbornim materijalom sa biračkog mesta 57 u jednoj školi u Pančevu nije odnet u opštinsku izbornu komisiju, ali da nije bilo manipulacija sa glasovima, niti krađe materijala. Gospodin Nikolić je pre izbora tvrdio: – Uhvatili smo ih u krađi glasačkih listića i dokazaćemo zašto nismo pobedili sa 15 odsto razlike, kolika je otprilike naša snaga. Na kraju vesti kaže se: „Policija nije identifikovala osobu koja je odnela džak sa glasačkim listićima koji je spremačica ostavila pored kontejnera.”[2]
Bila je to lepa priprema za neke buduće slučajeve koji će se okončavati frazom: „Policija nije identifikovala osobe koje su…” Nema te zloupotrebe koju snagom pretpostavljene moći ne može da anulira tek izabrani predsednik države. To se pokazalo i u pogledu sumnje u autentičnost diplome predsednika. Navedena sumnja je pred izbore dobila medijski prostor, ali se sve na tome i završilo.
Epilog akcije „Metla” ne tretira sve utvrđene činjenice. Plod je kompromisa između iznetih sumnji, međusobnih optuživanja, utvrđenih činjenica, postupanja tužilaštva, ali i novih položaja političkih aktera koji su imali glavne uloge u predmetu. Pre svih, tužilaštvo je dva puta bilo između čekića i nakovnja. Prvi put je trebalo zadovoljiti vlast, a drugi put je trebalo zadovoljiti – vlast. Uz to, tužilaštvo je moralo i zakon da zadovolji. Skromnog sam mišljenja da je tužilaštvo do kraja uspelo da uradi nemoguće, šta god to značilo.
* * *
Tu je bio kraj jednoj epohi. Ne ističem ga zbog značaja koji je imala, već zbog značaja epohe koja je usledila. Ne postoji u Srbiji futurologija koja je mogla da predvidi sve što će se desiti u narednim godinama.
* * *
Taman kada smo za vreme bivše vlasti, pomislili da „gore od ovoga ne može” (što inače kao narod često mislimo), videli smo da može gore. Potrudila se Vedeta.
Leto 2012. – osvajanje MUP-a
Opijen nektarom pobede jedan brzopleto požele nešto dobro da učini:
– Da im odvežemo ruke?
– Ne, to nikako.
– Zašto?
– Da li ste vi pri čistoj pameti, pa vam takve stvari na um padaju?
– A da im odvežemo jednu, bar da mogu da se počešu ako ih negde zasvrbi?
– A šta ćemo ako im se češanje osladi pa počnu da se češu i tamo gde ih ne svrbi?
– Nadrljaćemo! – uz zabrinut izraz lica, zaključi ovaj koji je hteo da bude darežljiv.
* * *
Sve je počelo i završilo se sa obećanjima. Кada nemate političku moć, imate kredit bez limita da obećavate. Ta prilika se ne propušta. Tako ne trepćući obećate da ćete se boriti protiv kriminala, ali vam se čini da je to nekako nedovoljno pa dodate i reč „korupcija”. Kada izgovorite tu dvočlanu kovanicu, usta su vam nekako punija, a uši onih koji slušaju, ispunjenije. Sve to podrazumeva da se protiv „kriminala i korupcije” niko nije borio, pa ćete vi da budete prvi.
Кada vlast osvojite, i preko noći postanete politički najmoćniji, steknu se uslovi da obećanja ispunite. Ali šta ukoliko su obećanja bila neiskrena? Кako god bilo, tada se svako mora zapitati šta mu je činiti. Boriti se protiv „kriminala i korupcije”, pustiti da „ide kako ide”, ili ga staviti pod kontrolu? Racionalni se dvoume šta im je isplativije. Nova vlast je birala i odabrala način kako da se bori protiv „kriminala i korupcije”. Time je postavljen temelj za sistem koji najbolje opisuje metoda: Niko ne sme da krade! Niko, osim onih kojima dozvolimo.
Trebalo je pod kontrolu staviti kriminalitet. Ne onemogućiti ga, već staviti sebi u funkciju. U istu funkciji treba staviti i MUP. Kriminalitet i MUP jedno bez drugog ne idu.
Kriminalitet prljavog okovratnika
I taman kada su posle izbora pomislili:
– E fala Bogu da se sve završilo! Da još malo potraja, pocrkali bismo.
Neko kaže:
– Još nije gotovo.
– Šta pričaš? Ma ko je to?
– Ko god da je, nije važno, ali osvajanje tek predstoji.
– O, majko moja, pa zar nije bilo dosta? Šta smo se uopšte sa izborima mlatili i za vlast borili ako sada opet moramo nešto da osvajamo?
– Nije to „nešto”, to je – MUP!
Džaba vam bila izborna pobeda ako MUP ne osvojite. Cela će vam vlast u vodu pasti.
– A kako MUP da osvojimo? – zapitaše se novodršci.
– Dokapitalizujte ga – reče „privrednik”.
Nije on bio privrednik baš-baš, nego su ga samo tako zvali. A zašto su ga tako zvali? On je sa početnih sitnih krađa prešao na manje prevare. Onda mu se to osladilo pa je počeo da se bavi privrednim kriminalom. Ubrzo je shvatio da je najisplativije krasti iz budžeta. Zato smo ga „privrednikom” nazvali. Privredno poslovanje je bilo plašt pod kojim se pljačkao budžet. Takvo znanje ga je preporučilo za stručnog konsultanta. Red je bio poslušati ga:
– Još samo da nam neko objasni kako to da uradimo i šta time dobijamo.
– Evo, prvo ću vam na drugo pitanje odgovoriti, to je bar lako – MUP.
– Šta MUP?
– Pa MUP dobijate.
– Baš MUP? Onaj…?
– Da, baš taj.
– Celi?
– Da, celi-celcati.
– Znači, neće smeti da nas trkeljiše ni neka saobraćajna patrola?
– Ni to.
– Ni ako pijani kola vozimo?
– Ne.
– Neregistrovana?
– Ne.
– Bez dozvole?
– Ni to.
– A da su i ukradena?
– Hej, pa jel’ vi to celi mandat želite samo prostim, sitnim, jeftinim kriminalom da se bavite?
– E, ja neću, ja hoću da sam beli okovratnik.[3]
– I mi to isto hoćemo! – povika uglas nesvet koji se u međuvremenu okuražen okupio.
Sluša to Vedeta i ne reaguje, sve dok nije čula šta im je želja. Onda htede da se na njih izviče, ali lukavo od toga odustade te samo za sebe rezignirano reče: – Vi da budete kriminalci elitnog kriminaliteta? Tako musavi i štrokavi? Jedino što možete da budete to je ono što jeste, prljavi u svemu, pa i u kriminalu. O, Bože, šta sam ti doživela da mi u službi budu kriminalci prljavih okovratnika!?[4] Kriminologija neće verovati da tako nešto postoji. Ali neka ih, lakše ću sa njima manipulisati, a kad ustreba, lako ih žrtvovati.
* * *
Nakon izbora, paket obećane borbe protiv „korupcije i kriminala” vlast dopunjuje i najavom konkursa za direktora policije. Što je mnogo ranije trebalo uraditi jer je tadašnji, po mišljenju mnogih, nezakonito bio na tom mestu s obzirom na to da mu je mandat istekao.[5]
Kada realni politički život u Srbiji počne da se odvija, novouspostavljena politička moć težiće da se zaokruži kontrolom i nad policijom. Treba samo naći način da se to sprovede, a da se odnosi sa tada nužnim koalicionim partnerom značajno ne poremete. I taj način je nađen. Kako?
U sledećem nastavku, 12. avgusta: Bitka za direktora policije
[1] 15. 5. 2012. pred drugi krug izbora bila je druga priča, sve u prilog vlasti, objašnjenjem kako nema izbornih nepravilnosti ni u aferi „Džak“. “Nema nijednog oduzetog glasa, već je samo oduzet prethodno prebrojani izborni materijal, a koji se prema zakonu vodi kao arhivski materijal.“
http://www.blic.rs/vesti/tema-dana/naprednjak-i-radikalka-vozili-izgubljeni-dzak/nhhg0pb
[2] Isto
[3] Terminom kriminalitet belog okovratnika u kriminologiji se naziva privredni kriminalitet u koji spada i politička korupcija. Okovratnički kriminalitet osim belih, čine još i plave i crvene kragne.
[4] Vedeta je prilično drsko obogatila naučnu misao još jednim terminom – kriminalitetom prljavog okovratnika.
[5] Zbog činjenice da je direktoru policije mandat odavno istekao, policijski sindikat javno je podneo krivičnu prijavu u vezi sa nelegalnim obavljanjem funkcije direktora policije. Ali ko te u zemlji Srbiji pita za istekli mandat kada sve vri (u politici) te se čekaju izbori koji će odrediti mnogo krupnije i važnije stvari u Srbije nego li što je direktor policije. Koga je još briga za neke formalnosti, posebno ako aktuelnoj vlasti baš takav direktor odgovara.
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.
