Deo našeg grada u kome se nalazi Gimnazija, u vreme kada sam je ja pohađao, urbanistički rečeno „predstavljao je očuvanu kulturno-istorijsku celinu, koju su delimično narušavale samo dve tipične, socrealističke višespratnice”. To je bila zgrada na uglu Štrosmajerove u kojoj se nalazio „Lovac” i druga, pri dnu Ulice Ignjata Barajevca. U njima su stanovali neki naši školski drugovi na čemu smo im svi zavideli. Mogli su ujutru najduže da spavaju i da ustanu tek kad čuju školsko zvono, a i zezali smo ih govoreći da keve mogu da im šapuću iz stana, kroz prozor učionice.
Zbog svoje autentičnosti ovaj su kraj često pohodile filmske i TV ekipe koje su onda, a i kasnije, ovde snimale drame, TV serije a i filmove. Tada nije bilo ništa neobično da iz učionice, prateći nastavu, krajičkom oka gledamo kako neki lik, samo sa boksericama i dugačkim čarapama na sebi, noseći u rukama odelo, iskače kroz prozor prizemne kuće sa preke strane i trčeći, nestaje niz Ulicu Vuka Karadžića. Odmah smo znali da se opet nešto snima u kraju. Na odmoru smo utvrdili da je ovu „zahtevnu” ulogu igrao Stojan Ristić Neron, glumac i sekretar ovdašnjeg Ateljea mladih. Pošto je scena ponavljana više puta po sunčanom, ali prohladnom jesenjem danu, mislim da mu švaleracija više nije padala na pamet, čak ni u privatnom životu.
S početka jeseni 1971. godine, podno Minoritskog samostana, na sredini Barajevčeve, sakupilo se mnoštvo ljudi sa tehnikom i opremom, radi snimanja TV filma „Šešir profesora Koste Vujića”. Centar svih događanja i mesto sa kog smo najbolje mogli da vidimo šta se dešava sa obe strane kamere, bio je prostor ispred neuglednog, oronulog podruma pića „Prokupac”, pored čijeg ulaza su svakodnevno lokalni alkosi, sedeći na prevrnutim gajbama, ispijali flaše pančevačkog svetlog piva. Mića, koji je upravo tada u Ateljeu započinjao glumačku karijeru, nabacio nam je preko Nerona „strava” posao. Naime, Pirke, Genc, on i ja smo za turu pića, kojom nas je častio Pera Štikler, šef sale u „Parku”, iz ovog restorana jedva doneli dve poteške, drvene žardinjere sa lijanderima. One su odmah postavljene sa obe strane ulaza u podrum, iznad koga je staklena firma, na kojoj je pisalo „Prokupac”, prekrivena natpisom na drvenoj tabli „Krčma Srbija”. Nekoliko kafanskih stolova i stolica postavljenih na kaldrmu pored improvizovane ogradice, učinilo je da se odjednom nađemo u ambijentu srpske varoši s kraja 19. veka. Tih nekoliko dana koristili smo svaki odmor ili prazan čas da posmatramo snimanje i vidimo glavnu zvezdu Paju Vuisića, koji je igrao profesora Vujića. Njega sam zapamtio iz filmova „Mačak pod šlemom”, koji sam kao klinac gledao u „Vojvodini” i „Bitka na Neretvi”, na čije smo prikazivanje u Domu kulture dolazili organizovano iz Gimnazije. Smejali smo se gledajući ga kako je pri svakom ponovnom snimanju scene morao da pojede po porciju pilećih bataka, što mu očigledno, nije teško padalo, jer je sa tim nastavljao i u pauzama. Učenike su igrali mladi, tada nepoznati glumci Voja Brajović, Josif Tatić, Goran Sultanović, Milan Mihajlović i drugi. I nekoliko naših školskih drugarica je angažovano da kao statistkinje „glume” učenice Ženske škole. Kadrovi za ovaj film snimali su se i u okolnim ulicama, u kafani „Kragujevac”, koja je samo za ovu priliku dobila baštu i u zgradi stare Tehničke škole. Ona se nalazila na trgu, odmah pored Katoličke crkve i u njoj se, tih godina, održavala nastava za učenike prvih i drugih razreda Gimnazije.
Kada smo jednog jutra došli u školu i pogledali niz ulicu, bila je neobično tiha i pusta. Nije više bilo stolova i stolica na kaldrmi, niti natpisa „Krčma Srbija” iznad podruma. Negde su nestali i naši lijanderi. Samo su klošari ponovo bili na svojim mestima, sa kojih bejahu prognani na nekoliko dana. Magija je nestala, ali se tada i rodila ideja o pančevačkoj Skadarliji. Međutim, rušenjem hotela „Štuka” i Kaćurine štamparije, zatvaranjem kafane „Kragujevac” na uglu Kosovske i Ulice Đure Jakšića i konačno, nestankom kaldrme, ostala je nedosanjani san mnogih generacija, ne samo gimnazijalaca.
I mada su u kraju, koji sada stručno zovu „staro gradsko jezgro”, kasnije snimani kultni srpski i jugoslovenski filmovi „Ko to tamo peva”, „Maratonci”, „Balkan ekspres” i drugi, za nas je „Šešir” uvek ostao broj jedan, jer nismo bili samo svedoci njegovog stvaranja već i aktivni učesnici. Makar i kao nosači lijandera.
Zbog narušavanja „ambijetalne celine” danas se na trgu, koji sada nosi lepo ime Gimnazijski, i okolnim ulicama, sve manje snimaju filmovi koji nose patinu prohujalih vekova, a više savremeni, gotovo futuristički. Zgrada u kojoj se nalazio „Lovac” i ona u Barajevčevoj, dodatno su naružene dvospratnim nadogradnjama. Naspram prozora zbornice odavno nema lepih, domaćinski okrečenih, salonskih kuća sa haustorima i muškatlama u kibicfensterima, sa kojih je naš pajtos Neron, pre više od pet decenija, iskakao na ulicu. Nema odavno ni njega. Još sredinom sedamdesetih ovde su podignuti soliteri, sada ruinirani i prekriveni grafitima. Nije slučajno baš tu, slavni Ralf Fajns, u svom rediteljskom prvencu, nadrealnom političkom trileru „Koriolan”, snimao najžešće ratne scene. Bolje kulise zaista nije mogao da zamisli. Sa druge strane bloka, kod polurazrušene „Štuke”, pre njenog konačnog pada, sniman je i prvi domaći horor, zombi film „Zona Sumraka”. I ovde su kulise bile suvišne. „Štuka” je godinama bila horor, sama za sebe.
