Da volja, trud i posvećenost u zbiru daju uspeh, pokazale su članice ženske juniorske ekipe Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Glogonj”, baš kao što je trenutak pobede neprocenjiv jer je put do nje veoma težak i pun prepreka koje su ove zlatne devojke uspele da prevaziđu i ostvare svoj san.
– Bilo je jako teško, trenirale smo svaki dan, ponekad i dva puta dnevno, mnogo odricanja je iza nas. Uslovi su na početku bili jako loši, imale smo lošu opremu, ali smo se snalazile. Ni mi same nismo verovale da ćemo postići ovakav uspeh, a društvo nam se smejalo. Nismo imale podršku, ali stigle smo do cilja – rekla je Nikolina Dodić, članica ekipe, a na njene reči se nadovezala Jana Jaćimovski, takođe član, sada već reprezentacije:
– Treniram ovde od svoje jedanaeste godine i oduvek mi je bio san da se sa svojom ekipom plasiram na državno takmičenje. Puno smo truda uložile da bismo ovo postigle. Najveću podrška nam je pružila Sandra, naš trener, bez nje ništa od ovoga ne bi ni bilo, ona nas je naučila da uvek damo sve od sebe i da nije bitno da uvek pobedimo. Najveći problem nam je bilo da uskladimo vreme za trening, zbog škole i ostalih obaveza, ali na treninge smo uvek dolazile srećne i to nam nije predstavljalo napor. Najviše smo se međusobno bodrile, podršku ostalih smo dobile tek nakon državnog takmičenja. Ljudi iz sela su sada malo upućeniji u naš uspeh, pa nas i pohvale kada nas vide da treniramo. U susret nam je izašao i Aleksandar Kolocka, on nam je držao treninge u svojoj teretani i to nam je mnogo pomoglo i doprinelo poboljšanju našeg fizičkog stanja. Ponosna sam na celu svoju ekipu!
Kako je iz njenog ugla izgledao ovaj trnovit put opisala je i Aleksandra Ivanović, trener trenutno najbolje ekipe u državi:
– Članica DVD-a sam postala kada su me pozvali da radim vežbu sa seniorskom ekipom, kasnije je nedostajao trener za juniorsku ekipu i na to mesto su mene postavili. Sve je to bilo lepo dok ja nisam videla vežbu koju sam znala samo iz pravilnika i shvatila da ću morati da mnogo više naučim o tome. Počela sam da treniram decu i to je za mene bio pravi izazov. Devojčice su pre mene imale drugog trenera na koga su navikle i disciplina koju sam ja zahtevala od njih nailazila je na odbojnost, ali, provodeći svaki dan zajedno, uspele smo da napravimo jednu složnu ekipu. Iako nam volje nije nedostajalo, nedostajali su dobri uslovi za treniranje. Kada padne kiša ne možemo da treniramo taj dan, a ni dva dana posle, dok se zemlja ne osuši. Veliku pomoć oko opreme pružio nam je Boban Stefanović, komandir DVD „Glogonj”, on je svaki dan posle posla dolazio i sam spremao opremu, ali je oprema bila generalno loša i morali smo mnogo da improvizujemo. Što se tiče moralne podrške, nju smo imali najmanje, a bila nam je najpotrebnija. Jedinu podršku imali smo od roditelja ove dece. Kada smo pobedile na državnom takmičenju, naši sugrađani mahom nisu znali iako su društvene mreže bile preplavljene slikama i informacijama o samom uspehu. Kada smo se vratili sa tog takmičenja nas je sačekalo dvadesetak roditelja i neki od članova našeg društva. Nije se pridao dovoljno veliki značaj tom uspehu koji se sada prvi put dogodio u istoriji našeg Dobrovoljnog vatrogasnog društva, koje postoji od 1889. godine. Mi još uvek nismo ni svesni šta smo postigli. Još uvek zvuči nestvarno kada nas nazovu vatrogasnom reprezentacijom Srbije. Za mene će najveća sreća biti ukoliko ovih deset devojčica shvate šta su postigle. Najviše bih volela da i posle ovog takmičenja one ostanu zajedno, da kasnije postižu uspehe i u seniorskoj ekipi, a na olimpijadi samo neka se pokažu najbolje što znaju. Svako to mesto koje osvoje, to je samo jedan broj na papiru.
Na kraju su se sve složile da je u svemu ovome najvažnije drugarstvo i da će biti ponosne kakav god uspeh da ostvare. One imaju jedna drugu, one su prijatelji, a to je, kako same kažu, najveća titula koju neko može da ponese.
