Kosa

Lako je danas da se „tera” moda. Možeš ladno da pustiš kosu koliku hoćeš ili da se ošišaš na nulu, da se ofarbaš u plavo ili lila, možeš da imaš „čirokanu” ili „šalu na stranu” frizuru i da te niko ne pogleda popreko. A nije baš uvek bilo tako.

U Gimnaziju sam pošao davne 1969. godine, pre pet i po decenija, što je i istorijski gledano, zaista dug period. Nije ni čudo što smo tada još nosili uniforme, imali čisto muška i ženska odeljenja, bezbroj pravila, ograničenja i zabrana, od kojih nam je jedna posebno smetala.

U vreme mog bitisanja u Gimnziji, u svetu su održavane masovne antiratne demonstracije zbog vijetnamskog rata, hipi pokret se posle Amerike širio Evropom, održavani su veliki rok festivali u Vudstoku, na ostrvu Vajt, nešto ranije u Montereju. Na svetskim, a i našim daskama, hit predstave su bile mjuzikl „Kosa” i rok opera „Isus Hristos superstar”. Zaštitni znak svega navedenog bila je duga kosa. Ali ovaj simbol protesta, slobode i mladosti, u našoj školi je momcima bio strogo zabranjen. Profesori, naročito oni stariji, stalno su nas nešto zagledali, merkali, davali rokove do kada treba da se „upristojimo”, pretili direktorkom. Mi smo pre časa zalizivali kosu, sklanjali je iza ušiju, krili u okovratnicima košulja. Direktorka Vukica Drndarski je čak i oformila tročlanu komisiju, sa njom na čelu, koja je povremeno „upadala” na časove u „sumnjiva” odeljenja i kontrilisala urednost, odnosno dužinu kose kod učenika. Jednog zimskog dana, našao sam se u školskom dvorištu u vreme nastave, verovatno zapalivši sa nekog časa. Ispred prozora muškog toaleta video sam Zorana Marjanskog iz devetke, kako se samo u džemperu, čvrsto prekrštenih ruku preko grudi, trese od hladnoće. „S`čega si furn`o?”, upitah ga, a on je drhtavim glasom, pokušao da mi odgovori: „Od… od… Vuk… Vuk… ice”. Rekao mi je da ga je direktorka opomiljala par puta zbog duže kose i kada je danas video da sa komisijom ulazu u odeljenje, uspeo je da neopaženo iskoči kroz prozor prizemne učionice, ali ne stigavši da ponese vetrovku. Šta da mu radim? Nekada se za ideale ginulo, a sada se samo smrzava. Ipak je ovo bolja varijanta.

Ja sam koristio, fudbalski rečeno, drugu taktiku. Stalno sam igrao na ivici ofsajda. Taman kad su hteli da me opomenu, malo bih skratio kosu i tako se prebacio do onih nekoliko meseci letnjeg raspusta, kada je ona mogla slobodno da se pusti jer više nisu važile školske zabrane, ali što i dalje nije bilo nimalo jednostavno. Ljudi su me na ulici streljali pogledom, dobacivali, a neki pokazivali dva ispružena prsta, ali ne u znak, u to vreme aktuelnog hipi pozdrava „victory”, već oponašajući seckanje makaza. Smetale su im i naše izbledele farmerke, frula pantalone i košulje na cvetiće. Stanovao sam na Tesli koju su tada zvali „pendrek” naselje jer su tamo najviše živeli milicajci, a bilo je dosta boraca, oficira i penzosa, što baš i nije bilo neko društvo za promociju novih modnih trendova. Prozivali su mog ćaleta što mi tako nešto dozvoljava, ogovarajući ga: „Vidi Blagojevog sina. Bitles. A otac mu se borio protiv takvih”. Ali ih je ovaj uvek iskulirao i govorio mi da ja samo budem dobar učenik, pa da mogu da je pustim i do pola leđa. Kasnije sam ispunio samo drugi deo ovog njegovog zaveta.

Prvog dana nove školske godine, došao sam pred školu da me vide drugovi, a naročito drugarice, ali na nastavu nisam smeo. Znam da bi me odmah izbacili, a i nisam želeo da me profani takvog vide, jer mi to ne bi zaboravili. Razredna Milica Lekić mi ovaj prvi dan nije oprostila, pa su mi se ceo treći razred vukla četiri neopravdana, od 5. septembra 1971. godine.

Problem je bio i gde se „uljuditi”. Tadašnje brice, koje sada zovu muškim frizerima, nisu znali da podšišaju, već samo da ošišaju i to onako „do ispod kože”. Kada smo bili klinci roditelji su nas Teslaše vodili u berbernicu koja se nalazila u Ulici Paje Marganovića, pored Gradske pekare u kojoj je radio zloglasni Brica Ubica, koga smo svi mrzeli. Dok smo sedeli u berberskoj stolici prekriveni belim čaršavom, slušali smo ga kako tiho obrađuje naše matorce: „Znate komšija, toplo je, bolje da mi to dobro skratimo”. Ne znam zašto, ali oni bi uvek poslušali ovog čuvenog stručnjaka za stajling. Posle smo počeli sami da dolazimo kod Brice i pokušavali da mu objasnimo kako da nam ostavi malo duže šiške ili da nam nazad odseče „tarzanku”, ali uzalud. On bi nas lepo saslušao, a onda šišao po svome, „na keca”, govoreći nam u poverenju: „Da vas ne grde kod odete kući”. Kada smo se najzad izborili za pravo da sami biramo gde ćemo da se udešavamo, Bricu smo izbegavali u širokom luku, iako nam je geografski bio najbliži, i mada su nas i u gradu čekali slični „stilisti”. A kasnije, kao momci sa kosom do ramena, namerno smo, svi važni, prolazili pored Brice i gledali ga kako se, besposlen, smara ispred svoje berbernice.

Berberi su pogotovu bili nemilosrdni kad bi im makaza i mašinica dopao ovakav jedan čupavac kakav sam je bio na kraju letnjeg raspusta, a na koje su oni inače gledali, kao na direktnu pretnju svojoj profesiji. Zato nisam smeo da rizikujem, pa me je za školu upristojila jedna komšinica, tako što mi je trimerom proredila i skratila tada gustu i oštru kosu, a nazad izvukla, tada moderne, repove.

Sećam se članka iz tog vremena, objavljenog u „Ilustrovanoj politici”, u kome je pisalo kako se u berbernicama žale da nemaju posla, jer se narod ne šiša ili to čini sam, a naslov mu je bio „Došla era trimera”.