Kraj inflacije – kratko podsećanje na januar 1994. godine

Smisao ovog teksta jeste da ponovo pojasni istorijske činjenice državne ekonomske i monetarne politike devedesetih godina i mlađim generacijama omogući da na osnovu zvaničnih statističkih podataka shvate ko je najveći krivac za sunovrat sadašnje države Srbije.

Svakog januara od 1994. godine, a od tada je prošlo 24 godine, svi koji su doživeli hiperinflaciju, a danas su među živima, hteli to ili ne, prisete je se. Tog meseca te 1994. godine, rast cena za 30 dana iznosio je neverovatnih 313.563.558 odsto. Cene su se u proseku povećavale 62 odsto dnevno ili dva odsto na sat ili 0,029 odsto u minutu! Daleko bilo, a ne ponovilo se.

Kolekcionari starog domaćeg i stranog novca poseduju ovu novčanicu od pet stotina milijardi dinara, koja je emitovana 1993. godine. Za nju se mogla kupiti eventualno hemijska olovka, pod uslovom da ste mogli da je pronađete u trgovini, jer su rafovi trgovinskih maloprodajnih objekata bili kao metlom obrisani. A sistem Robnih kuća Beograd, kao najveći trgovinski lanac na Balkanu, izgledao je kao da je jednog trenutka protutnjao orkan kroz njihove robne kuće u svim gradovima. Bile su to jezivo prazne robne kuće.

Redovi, redovi, redovi… Redovi za sve (Foto: D. Danilović)

Inflacija na ovim našim prostorima uvek je smatrana manje više kao normalna pojava. Tako je bilo i u SFRJ, pa se nastavilo i u SRJ. Samo su se menjali procenti, ali i okolnosti.

Divljanje kursa marke i cena, nestašice svega i svačega, nepregledni redovi…

Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto (decembar 1990. u odnosu na 1989.), onda sledi 1991. u kojoj se u oktobru osniva Dafiment banka, a uveliko posluje Jugoskandik, sve pod kapom državne politike i uz dozvolu Narodne banke, a godina se završila stopom inflacije od 235 odsto.

Pre toga država je „zamrzla” celokupnu deviznu štednju građana. Tako je nastao problem „stare devizne štednje”. Procene su da su tadašnje obaveze banaka prema građanima Srbije i Crne Gore iznosile 8,7 milijardi maraka. (Te obaveze po osnovu „stare devizne štednje”je nova demokratska politička vlast nakon 2000. godine vratila svim štedišama kroz godišnje anuitete.) Ali, veliki devizni potencijal ostao je u slamaricama.

U tom periodu kurs nemačke marke na crnom tržištu povećan je za preko 1.100 odsto.

Redovi za hleb (Foto: K. Kamenov)

A onda velika ekonomska nesreća nastaje 1992. godine, kada UN uvode ekonomske sankcije SRJ, a nekadašnje godišnje stope inflacije sa tri cifre, počinju da budu mesečne stope inflacije. Posle toga su krenule velike nestašice u zemlji – ulje, šećer, deterdžent, gorivo itd. Zato je ograničen promet strateških prehrambenih proizvoda: pšenice, kukuruza, brašna, šećera i ulja i oni postaju retkost na tržištu. Ali su se zato, oni koji su napravili monopol u državi špekulativnom trgovinom enormno obogatili, a sve uz zaštitu tadašnje državne politike.

Sivo tržište cveta, šticung deviza raste…

Sivo tržište cveta i za mnoge građane jedini je izvor prihoda i način da prežive. U februaru inflacija prelazi u hiperinflaciju, mesečni rast cena iznosi 50,6 odsto. I onda nezaustavljivo, rast cena, nestašice svih roba i crno tržište deviza nemačke marke počinje da divlja. Ta 1992. godina završava se sa godišnjom stopom inflacije od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa marke iznosio18.789 odsto.

Ulična prodaja goriva (Foto: Đ. Kojadinović)

Naredna 1993. godina ostala je upamćena i po žiralnom otkupu deviza. Formalni povod za to je bio zakon o otkupu društvenih stanova, koji je donet sredinom 1992. godine. Građanima se nudilo da po žiralnom kursu, koji je bio veći od uličnog kursa pet do deset odsto, prodaju svoje devize privatnim štedionicima, koje su im onda uplaćivale dinarske iznose na račun koji građanin-prodavac deviza sam odredi. Poreklo tog novca bilo je jasno – iza je stajala država i siva primarna emisija novca Narodne banke.

Godišnja stopa inflacije te 1993. godine je iznosila 352.459.275.105.195 odsto.

Građani nisu živeli već su preživljavali

Životni standard građana neminovno više nije ni postojao, sve se svodilo na preživljavanje. Sa onim što se zaradilo, odnosno primilo, nije se moglo kupiti ništa. Sredinom novembra 1993. godine dve prosečne plate bile su potrebne za kupovinu jednog utikača. Jednom prosečnom platom mogla je da se kupi jedna hemijska olovka. U decembru te godine, najviša penzija na dan njene isplate jedva da je omogućavala kupovinu jednog sapuna ili dve kesice supe.

Radnici su mahom odlazili na posao. Ali bilo je neplaćenog odsustva. Nije bilo sirovina i rezervnih delova za organizovanje proizvodnje zbog ekonomskih sankcija. A i ono što se proizvelo iz istih razloga nije imalo strano tržište. A prodaja na domaćem tržištu je bivala finansijski uništena zbog hiperinflacije. Zato su radnici tadašnjih fabrika bili srećni, ako im je sindikat omogućio da umesto plate dobiju dva kubna metra drva, džak krompira ili džak brašna. Svinjska polutka francuske obrade je bila prava premija. I u suštini je tada nastao problem gubitka oko 800.000 radnih mesta u državi. Radnici su de fakto bili bez posla i postali su tehnološki višak, ali su pod patronatom tadašnje političke oligarhije formalno dolazili na posao, ali nisu imali šta da proizvode. Samo se prisetite koliko je hiljada radnika tada ostajalo bez upisanog radnog staža, formalnih uplata plata i doprinosa za penziono i socijalno osiguranje, sa nepovezanim radnim stažom i problemima kod kasnijeg odlaska u penziju.

Novoj državnoj vlasti posle 2000. godine je uglavnom ostalo da dobrim delom te radnike de fakto i de jure proglasi tehnološkim viškom, jer su im fabrike većinom postale gomila gvožđa u praznim halama bez sirovina, rezervnih delova i gotovih proizvoda, a sa dospelim obavezama i blokiranim poslovnim računima. Takođe veliki broj tih fabrika je 1999 godine NATO bombardovanjem skoro sravnjen sa zemljom, pa pričati o radnim mestima u tim srušenim halama je više nego tužna situacija.

Ko je činio tu političku oligarhiju pre 2000. godine? Vlast je bila u rukama Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Srpske radikalne stranke u srpskom delu države. Njihovi tadašnji lideri su najodgovorniji za tadašnju katastrofalnu ekonomsku i socijalnu situaciju zemlje. Milošević, Dačić, Milutinović, Slavica Dejanović, Mrkonjić, Perčević, Šainović, Marjanović, Bogoljub Karić, Mira Marković, Vulin, Beko, Šešelj, Toma Nikolić, Aleksandar Vučić, Todorović, Tabaković, Maja Gojković itd.

Čudnim političkim obrtima posle 2000. godine, veći broj ovih persona je i danas ponovo nosilac najviših državnih funkcija i ponovo upravlja našim životima. Ali ta današnja politička priča je priča za sebe i poznata je svima, pa je ja neću posebno analizirati.

Program spasa Dragoslava Avramovića

I konačno – 24. januar 1994. godina, hiperinflacija je napokon presečena sprovođenjem stabilizacionog programa Dragoslava Avramovića novog guvernera Narodne banke. Uveden je novi dinar i fiksiran za nemačku marku u odnosu od 1:1. Istovremeno je proglašena konvertibilnost novog dinara. Utvrđeno je da se stari dinar može menjati za novi u odnosu 13.000.000:1, a što je nekoliko dana kasnije promenjeno na 12.000.000:1 i održan je taj odnos do njegovog potpunog izbacivanja iz opticaja u julu 1994. godine.

Život u zemlji posle primene stabilizacionog programa je počeo polako da se vraća u normalu.

Međutim, važno je takođe izneti činjenicu da je u te dve godine, zahvaljujući sivoj emisiji novca, prema proceni ekonomista iz tog perioda, otkupljeno 4,7 milijardi maraka od građana.

Narodna banka Jugoslavije je izdala u periodu navedene hiperinflacije 33 novčanice, a od toga 24 novčanice  u 1993 godini. (SR) Jugoslovenska hiperinflacija trajala je 24 meseca, a što je manje od nemačke (1923. godine) koja je trajala 16 meseci, grčke (1944. godine) koja je trajala 13 meseci i mađarske koja je trajala 12 meseci.

Da se ne zaboravi.