Kada smo išli u osnovnu i na samom početku srednje škole, niko od nas nije nešto posebno „terao modu”. Nije bilo ni love, a ni garderobe koja je mogla da se pazari. Svaka osnovna škola u gradu se razlikovala po amblemu koji su njeni učenici nosili na bluzi sa leve strane, uz rever i po boji đačkih uniformi. Đurina je imala bordo, Brankova crne, Zmajeva plave… Tada smo i mi u Gimnaziji nosili iste crne bluze, a devojke kecelje. Svi smo, manje-više, bili jednaki. Možda su u pravu oni koji sada kažu da je to bila jednakost u bedi.
Ipak, nekako smo se snalazili i pokušavali da budemo u trendu sa muzičarima, glumcima i drugim javnim facama koje smo viđali na televiziji, u tinejdžerskom časopisu Čik i muzičkom Džu boks, za čiju smo kupovinu štedeli od užine, Ilustrovanoj politici ili TV novostima, koje su kupovali naši roditelji. Sećam se da smo Maga i ja u prvom Gimnazije, pred novu 1970. išli na novogodišnji vašar u Beograd, da bismo kupili materijal od koga smo sašili pantalone u hipi fazonu. Moje su bile od narandžaste, a njegove od oker čoje. Širile su se odmah od kukova i pri dnu su bile toliko široke da ulični čistači nisu imali posla, tamo kuda bismo mi prošli. To što su nam se skoro gole noge smrzavale, ma koga je još bilo briga sa nepunih šesnaest. Sa blagim porastom standarda, sve više su u naše živote, a za sva vremena, počele da ulaze farmerke koje su mogle da se kupe u beogradskim komisionima, ali su ih valjali i šverceri koji su ih donosili iz Italije. Oni su stajali u haustorima, pored ovih specijalizovanih radnji sa stranom robom i mušterijama nudili farke po povoljnijoj ceni od komisionih. U tim mračnim ulazima i hodnicima smo se presvlačili, probali veličinu, plaćali i hitro nestajali, cvikajući od panduracije. Prve farmerke koje sam kupio u leto `70. bile su Super Rifle, a nosile su se tada još Roy Rogers i Levi Strauss. Neki su ih odmah, onako nove, trpali u kadu i trljali ribaćom četkom, da bi što pre izbledele. Ja se to nisam usudio, jer nisam bio siguran kada ću ponovo da dobijem nove.
Odrasli uz partizanske, ali i američke filmove u koloru na matine i večernjim projekcijama u „Vojvodini”, „Zvezdi”, Domu kulture i na Letnjoj pozornici, zaneseni Kosom, hipicima, Vudstokom, Hendriksom, muzikom i modom, prihvatali smo sve što nam je dolazilo sa zapadne strane, za razliku od naših matoraca koji su većinom bili fanovi Rusa. Naš najbliži dodir sa Zapadom bila je Trdža, kako smo iz ljubavi zvali Trst, preko koga su nam, sve više, dolazili novi modni brendovi. „Sa razvojem našeg socijalističkog društva”, kako su voleli da govore tadašnji političari, ali i sve većim socijalnim razlikama, u ovaj grad se više nije išlo samo za farmerke, već i za finiju, čak markiranu robu. Tako su odatle, `72. godine u trećem razredu, kao veliki modni hit, počeli da stižu stilizovani i originalni delovi američkih vojnih uniformi: sivomaslinaste bluze, majice dugih i kratkih rukava, duksevi, vetrovke, vijetnamke. Kao obavezan detalj, na rukavima i grudima imale su našivene oficirske činove, američke zastave ili ambleme sa natpisima US army, US navy, captain, major, air forces (mi koji smo učili ruski to smo, u početku, čitali po Vuku). Najviše smo se ložili na tankerice koje smo nosili i kasnije kao studenti. To je bila vetrovka sa kapuljačom i vunenim umetkom koji se skidao. Na unutrašnjoj strani je imala amblem sa natpisom „tanker”, iznad koga se videla silueta broda sa, normalno, američkom zastavom u pozadini. Sa prvim hladnim danima u školskom dvorištu i uveče na Korzou, bilo je kao u kasarni. Sve se zelenelo od vijetnamki i vetrovki koje smo skoro svi imali na sebi. Ja sam svoju, koju mi je sestra donela te godine iz Trsta, nosio sve do 1978. godine, kada sam je zamenio jednom modernom, boje cigle, marke Fiorucci. Sećam se da je jedino Bale (onda gitarista u Haskima, sada begešar u Banatskim kicošima), koji je bio najveći hipik, sa najdužom kosom u gradu, bradom i brkovima a la Bufalo Bil, na rukav svoje tankerice našio jugoslovensku trobojku sa petokrakom, što je tada izgledalo vrlo lepo i originalno.
U jesen te, 1972. godine, desilo se – Titovo pismo. Nikad nisam kapirao kome je ono bilo poslato, šta je u njemu pisalo, ali su se narednih par godina svi političari kleli u njega. Svaki govor im je počinjao: „Kao što je drug Tito u svom pismu napisao, rekao, ukazao…” Izgleda da je on u njemu isprozivao neke likove i, kako su rekli, „žigosao negativne pojave u društvu”. Nisam znao da je jedna od tih pojava bila i to što „omladina nosi uniforme i oznake jedne strane sile”.
Paja Rajković i ja smo uveče, posle škole, obišli dva mala kruga na Korzou i krenuli u šetnju velikim koji je išao od Frizerske zadruge na uglu Ulice JNA, pored bioskopa „Vojvodina” i „Trubača”, Sokačetom do „Slobode” i desno pored parka, do polazne tačke na Korzou. Odjednom, ispred „Vojvodine” presrela nas je, (tada se zvala narodna) milicija i ugurala u ajnfort. Posle uobičajenog: „Dokumenta” – „Maloletni smo”, „Šta radite ovde?” – „Ništa. Vi ste nas ovde doveli”, jedan od njih je izvadio britvu i počeo Paji sa vijetnamke da skida činove i oznake. Zatim se okrenuo prema meni i sa rukava duksa mi otšio „leteću” zemaljsku kuglu sa krilima, ispod koje je pisalo „Pan air”. Bilo je suviše mračno i opasno da mu objašnjavam kako je to civilna kompanija i da čak nije ni američka. Onda je poskidane ambleme i oznake izbušio, delimično isekao i uredno nam ih vratio. Tako smo ražalovani, povređenog ponosa, srećom ne i leđa, napustili ajnfort mog omiljenog kina „Vojvodina”.
I kao što je država u prošlosti, a pokazaće se i u budućnosti, donosila neke mnogo važnije odluke sa zakašnjenjem, tako je bilo i tada, kada je u pitanju bila sasvim benigna stvar – moda. Uzvratila je udarac angažujući kreatore i modnu kuću „Kluz” da kreiraju i šiju novi brend: muške i ženske bluze, kapute, jakne i komplete inspirisane partizanskom uniformom. Novi modeli su imali karakterističnu metalnu dugmad i ambleme „komandir voda”, „politički komesar”, „desetar”, „kapetan” ili „komandir čete”, a oni svečaniji, na rukavima našiveno zlatno klasje i hrastove grančice, kao na Titovoj maršalskoj uniformi. Ovaj modni krik, nazvan „Lepo stoji partizanska bluza”, propraćen je spotom, koji se vrteo na svim TV kanalima (a bilo ih je dva), dok je na radiju reklamiran pesmom Borisa Bizetića čiji je refren bio: „Mila majko ti ne roni suza, lepo stoji partizanska bluza”.
Nova moda je imala mnogo svojih pristalica i na nju su se najviše palili omladinski rukovodioci i partijski aktivisti u školama, mesnim zajednicama i mladi, tek primljeni članovi organizacije SK Gimnazije. Iako je moj ćale bio partizan, na šta sam uvek bio ponosan i mada su ovi novi modeli bili sasvim OK, posle događaja ispred „Vojvodine”, nije mi padalo na pamet da bilo šta od toga nabacim.
