Ljiška

Ljiljana Ilić i ja smo, što bi klinci danas rekli, ortaci iz vrtića, u pravom smislu tih reči. Na izmaku pedesesetih su nas upisali u zabavište koje se nalazilo tri kvarta od našeg, u ulici Zmaj Jovinoj, u prostorijama današnjeg vrtića „Lasta”, što je tada za nas predstavljalo ozbiljnu destinaciju. Ljiška Aleksić, kako će je mnogo godina kasnije zapamtiti generacije pančevačkih gimnazijalaca kojima je predavala engleski jezik, živela je preko od mene, na neparnoj strani Kasapinovićeve, samo malo niže, ka Ulici cara Dušana. Imali su najveću i najlepšu kuću u kraju čija je fasada bila ukrašena ornamentima, a koju su njeni roditelji, po dolasku u Pančevo, kupili od neke predratne, advokatske porodice. Svako jutro sam odlazio po nju, ali pošto joj je trebalo malo više vremena da se spremi, čekao sam je sedeći u ogromnoj sobi sa visokim svodovima. Onako mali bio sam fasciniran ovolikim prostorom na čijoj sredini se nalazio širok i dugačak sto, na kome je njena majka šila jorgane. Ona bi nas obavezno ispratila do ajnfort kapije i na rastanku rekla „da se dobro pripazimo kod kipa”, na šta me je prethodno upozorila i moja majka. Od kako se Ljiška iselila iz ove salonske kuće, a siguran sam da tome ima skoro šest decenija, u njoj se nalazi Hrišćanska adventistička crkva.

U našem delu grada se pod „kipom” podrazumevao spomenik Florijanu vatrogascu koji se nalazio na tada jednoj od najvećih gradskih raskrsnica. A zaista ne znam šta je tu moglo da nam se dogodi, odnosno „da nas udari”, kako je govorio moj ćale. Ulica Cara Lazara i Karađorđeva su bile kaldrmisane, a glavna JNA je imala kolovoz od velikih zaobljenih kocki. Pa ko tu da juri? Možda ona opel olimpija koja se „raspadala” po kaldrmi i kockama „trkajući se” sa jednim od nekolicine cindap, BMV i NSU motora sa bočnim prikolicama koliko ih je bilo u gradu, a bejahu ratna odšteta i plen od Vermahta iz prethodnog rata. Ili fijakeri sa lipicanerima čije je stajalište bilo na početku Lenjinove kod „Gvožđara”, na mestu gde će kasnije biti prva taksi stanica u gradu, konjski špediter natovaren ugljem i taljige nekog seljaka iz Dolova koji je okasnio sa bostanom, na veliku pijacu. Ona se nalazila na Trgu mučenika, kod sadašnjeg Doma vojske i ribljom pijacom na mestu gde je danas moderna zgrada DDOR-a. U svakom slučaju, kada bi došli na ovu kritičnu tačku, prvo bismo se malo ljuljali sedeći na teškim, gvozdenim lancima kojima je spomenik bio opasan, a zatim bi se čvrsto uhvatili za ruke i krenuli u neizvesnost.

Sa Ljiškom sam voleo da idem u zabavište, ne samo zbog njenih plavih uvojaka, već i zato što je umela da veže pertle na mašnu, što meni nikako nije polazilo za rukom. Na polasku iz kuće to bi učinila moja mati, a pri povratku iz vrtića, Ljiška. Kada bih se ponekad vratio raspertlan ili cipela vezanih u čvor, majka bi me odmah, još na vratimama, upitala: „Jel’ to Ljiljana danas nije bila u zabavištu?”, a ja sam se uvek čudio kako je to mogla da zna i divio se njenoj vidovidosti, zbog čega dugo posle toga nisam smeo ništa da je slažem.

Bio je 5. septembar 1961. godine kada smo krenuli smo u isto odeljenje OŠ „Žarko Zrenjanin”, u čijim se prostorijama danas nalazi Elektrotehnička škola. U prvom razredu pisanim, štampanim, velikim i malim ćiriličnim slovima i računanju do 20, učila nas je Koviljka Živanov, a od drugog pa do kraja četvrtog razreda, učiteljica nam je bila Trifu Ruža. Sada sam Ljišku čekao ispred svoje zgrade, da bismo zajedno išli putem na kome je bilo mnogo manje izazova nego ranije, pošto nam se škola nalazila u istoj ulici, na sledećem uglu. A i više nismo bili predškolci, već ozbiljni đaci prvaci. Jedino, nekada zimi u vreme velikih snegova, nismo zajedno odlazili u školu. Tada smo se probijali prtinama, svako sa svoje strane ulice, uopšte ne videvši jedno drugo od smetova, a sreli bi se tek ispred ulaza u školsko dvorište. Družili smo se, išli na rođenadane kod drugara iz odeljenja, igrali se sa decom iz komšiluka, donosili mleko u kantici iz kioska kod „Dinama”, vodu sa pumpe kod „Petefija” i vruć hleb iz bakalnice „Kod Solmana”, u Ulici JNA. Odrastali smo na kaldrmi Ulice dr Kasapinovića sve do završetka četvrtog razreda, kada je „Žarkova” škola ugašena, a naše odeljenje raspoređeno u novoizgrađenu OŠ „Branko Radičević”, u kojoj su se učili ruski i nemački jezik. I kao da je već tada znala da će za engleski biti sudbinski vezana, Ljiška nije ni krenula sa nama u peti razred, već se odmah upisala u „Zmajevu” školu, u kojoj su strani jezici bili francuski i engleski. Uskoro smo oboje odselili iz starog kraja, a nekoliko godina kasnije i krenuli u Gimnaziju, po čijem završetku je ona upisala Filološki fakultet, što će definitivno opredeliti njen dalji profesionalni i životni put.

Nedavno smo se, posle dosta vremena, sreli na velikoj pijaci. Ostala je verna svom stilu, mladalačkoj frizuri i modernoj odeći jarkih boja. Nije se mnogo promenila, ali su se značajno promenile neke druge okolnosti u njenom životu. Rekla mi je da je otišla u penziju. Imala je pravo još da radi, ali jednostavno, više nije želela. Očito se umorila od tempa kojim je godinama živela: predavanja u Gimnaziji, prevođenje, držanje časova, vođenje stručnih ekskurzija, porodica. A poznavajući je, siguran sam da se u penziji neće dosađivati kao većina njenih novih kolega, već će nastaviti da se bavi poslom koji voli i najbolje zna da radi. Samo što će sada moći mnogo opuštenije i onako kako njoj odgovara, da planira vreme. Pa uživaj u penzionerskim danima Ljiška, drugarice iz vrtića.

P.S.: Vidimo se na pijaci.