Kada u detinjstvu počnete da igrate folklor, i otškrinete vrata bogatog sveta tradicije i kulture, velike su šanse da će vas ceo život pratiti narodna igra, pesma i folklor. Mnogo je takvih primera – ko jednom uđe u opanke, više ih ne izuva.
Kulturno-umetnička društva nisu samo mesta za učenje narodnih igara, već i hramovi bogatog kulturnog nasleđa, mesta gde se uči o tradiciji nošnje, muzike, o običajima i životu naših predaka.
Junakinje naše priče ceo život su provele u kulturno-umetničkim društvima, gde se rodila i ljubav prema tradicionalnim tehnikama za ukrašavanje platna. Osim šta sa puno ljubavi i sa mnogo mašte stvaraju ukrase na odeći i tekstilnom pokućstvu, naš folklor rado prezentuju u zemlji, ali i svuda po svetu.
Dunja Mrkonjić je vaspitačica i dugogodišnja igračica u KUD „Abrašević” iz Pančeva. Sada dvadesetčetvorogodišnjakinja, od malih nogu je imala dodira sa narodnom nošnjom, i vezom. Prvu vezenu haljinu izradila je u trećoj godini Baletske škole, kao školski zadatak, i otkrila da je vez privlači.
– Sećam se da mi je tata pomagao oko tog zadatka, jer ga je baka učila. Nakon nekoliko godina ponovo sam se vratila vezu, u drugoj formi. Zainteresovala sam se za goblen, ali malo moderniju verziju. Interesantno mi je što može da se radi na različitom platnu, sa više boja, i mnogo su slobodniji u šemama, u odnosu na ono što su naše bake radile. Pomislila sam da bih i ja mogla u tome da se oprobam, i tako sam pre dve godine počela da izdrađujem goblene – priča Dunja.
Pri izboru materijala, pomogla joj je baka, a i dan danas koristi njen Vilerov konac za izradu najrazličitijih goblena. Najčešći motiv na Dunjinim goblenima je cveće, a izrađuje i po želji i narudžbini najčešće motive u vezi sa rođenjem deteta, rođendanske ili svadbene čestitke.
Kada nacrtane motive prenese na platno, počinje sa izdradom veza. U zavisnosti od veličine motiva, taj posao traje između 10 i 15 sati. Kako kaže naša sagovornica, to ume da bude naporno, ali je vezenje opušta i ispunjava.
Gotove motive stavlja u okrugle ramove (đerđev), u tri različite veličine, koji mogu da se drže na polici ili zidu.
Uz ljubav i hobi se pretvorio u biznis. U početku je vezla goblene za sebe, prijatelje i poznanike, a sada narudžbine stižu iz svih delova Srbije.
– Javljaju mi se i žene koje su nekada radile goblene, pa im se dopada ova moderna varijanta. Oglašavam se na društvenim mrežama, i sada imam toliko porudžbina da ne mogu da stignem da izvezem – priča Dunja.
Kaže da bi želela da pretvori hobi u posao.
– Potrebno je mnogo ulaganja i vremena, ali kada čujem pozitivne komentare, kojih je mnogo, imam volju da proširim posao – navodi naša sagovornica.
Od hobija do biznisa
Da se od hobija može živeti, potvrđuje priča Katarine Mandić, vlasnice tkačko-zanatske radnje „Katarina M” iz Pančeva. Folklor je prati kroz ceo život kao igračicu u KUD-u „Stanko Paunović” iz Pančeva, a 2005. godine je završila obuku tkanja. Četiri godine kasnije odlučila je da posao u vojnoj službi zameni preduzetništvom. Analizom tržišta ustanovila je da postoji potreba za tkanjem delova nošnje. Prijatelji iz sveta folklora postali su joj kupci, a ljubav prema tradiciji pretvorila je u posao. Danas Katarina tka gotovo sve delove nošnje – pojaseve, jeleke, suknje, fute, kecelje, iz svih delova Srbije.
– Sve je počelo neplanirano, ali sa velikom željom. Kontakte i poznanstva koja sam stekla tokom godina iskoristila sam za plasman svojih proizvoda i za nova iskustva, tako da sad delove nošnje pravim za razna kulturno-umetnička društva – kaže Katarina.
Za jedan proizvod, pojas na primer, potrebno je četiri sata fizičkog rada, koji uključuje i faze snovanja i uvođenja. Kada kupac ima originalni deo šare, kaže Katarina, tkanje replike ne predstavlja veliki problem. Međutim, nekada je potrebno šaru tkati na osnovu teksta iz knjiga ili fotografije, što prema rečima naše sagvovornice nije uvek lako. Ali, do rešenja se uvek dođe.
Katarina poseduje certifikat „Otvorne šake” za izradu delova narodne nošnje i za suvenire, proizvode u koje je takođe utkala ljubav i tradicionalnu šaru. Njeni obeleživači za knjige, vreće za flašu, futrole za telefon, pojasevi, podmetači za čaše, stigli su do svih krajeva sveta zahvaljujući saradnji sa Vojno-obaveštajnom agencijom.
– Suveniri su namenjeni za vojne atašee, a saradnju sam imala nekoliko godina sa njihovim suprugama koje se takođe spremaju za rad u dilomatiji. Preko njih moji proizvodi su u Bugarsku, Veliku Britaniju, Ameriku, Izreal, Brazil, Francusku, Nemačku, a oni dalje tamo poklanjaju drugim izaslanicima tako da verujem da su se naši tradicionalni proizvodi našli u celom svetu – kaže Katarina.
Za Katarinu tkanje nije samo profit već i zadovoljstvo, bez obzira na fizički rad i kratke rokove koji su neminovni.
– Želim da promovišem stari zanat. Još uvek dok tkam imam taj osećaj koji sam imala na probi folklora – potpuna smirenost i život u kojem ne postoje problemi – iskrena je naša sagovornica.
U poslu joj pomaže saradnica Jasna Vujičić, koja se bavi tkanjem skoro 30 godina. Jasna je i edukatorka, a posebno se specijalizovala za staru tehniku klečanja, što je prema rečima naših sagovornica zanat u zanatu. Katarina i Jasna su nedavno učestvovale u projektu „Make to new”, zajedno sa ženama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u okviru kojeg su izrađivale prve repilike delova nošnje stare preko sto godina.
Svoje proizvode preko različitih kulturno-umetničkih društava i tkačkih radionica plasiraju svuda po svetu.
– To su proizvodi sa emocijama. Naši ljudi u inostranstvu su nostalgični, zato je njihov pristup potpuno drugačiji. Nama je to sve dostupno, i mislim da nemamo poštovanje prema tradiciji – smatra Jasna Vujičić.
Napominje da je proizvodnja određenog odevnog predmeta, mali deo posla, a da 70 odsto čini priprema i snovanje. Naše sagovornice slažu se da su danas materijali koji postoje na tržištu slabijeg kvaliteta nego ranije, ali da je moguće taj nedostatak nadoknaditi umećem
Očuvanje narodne kulture
Sekcija žena vezilja Slovačkog kulturno-prosvetnog društva „Đetvan” deo slovačke tradicije čuva već šest decenija. Svake srede žene se okupljaju u prostorijama društva i vezu jastučnice, podmetače, keceljice, korpe za jaja, torbe, miljee.
– To je tradicionalni vez na belom platu, sa motivima narodne nošnje karakterističan za Vojlovicu. Trudimo se da stalno učimo nove tehnike, pa trenutno žene usavršavaju stari vez naopačke iglom – kaže Ana Panjak, predsednica Sekcije žena vezilja.
Rukotvorine izlažu na gradskim i seoskim manifestacijama, ali i u inostranstvu, najviše u Slovačkoj. Organizuju Žetelačke dane, čajanke i „Rezanac parti”.
Jedna od aktivnih žena u sekciji je Zuza Črjepov, sada je u penziji. Iglu je naučila da drži još u petom razredu osnovne škole, na časovima domaćinstva, a sada se osim veza bavi i drugim ručnim radovima, kao što su oslikavanje flaša, brušenje stakla i drugo.
Njena koleginica Ana Spišjak takođe od mladosti se bavi vezom i folklorom.
– Najviše volim da vezem, ne mogu više da crtam jer ne vidim dobro, pa mi ćerka nacrta. Vezem jastučnice, malje stolnjake, i miljee – priča Ana Spišjak.
Mara Marko veze od malih nogu, a najviše od kada je u penziji.
– Znam da heklam i štrikam, a uživam i u vezu, posebno kada dođem ovde među svoje prijateljice – kaže ona.
Starije vezilje svoje znanje i iskustvo prenose na ćerke, i unuke, i tako od zaborava čuvaju stare zanate, tradiciju i kulturu svog naroda.
Tekst je objavljen u okviru projekta „Sa ukusima zavičaja pred Evropu”, koji partnerski realizuju udruženja „Šumadinka” iz Kragujevca, „Omnibus” iz Pančeva i RTV Šabac iz Šapca, na sajtovima www.glassumadije.rs, www.pancevo.city i www.sabac.tv.
Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.
