Postao sam tata! Ja sam mislio da sam ćale generalno, ali sada imam i izvod iz matične knjige rođenih da dokažem „da nešto vredim”. Jeste – svi čestitaju i tapšu, a ja se nadam da im na umu nije ono „bravo, samo jako protiv bele kuge!”, jer je za mene rađanje radi uvećavanja broja budućih poreskih obveznika i glasača isto što i gomilanje toalet-papira tokom pandemije.
Ukratko, stvari se iz korena menjaju! Odjednom shvataš koliko ima romantizovanja i idealizovanja u onom redovno ponavljanom stavu da počinje najsrećniji i najsmisleniji period života. Kao da nisam imao srećan i smislen život i ranije, ili još gore: kao da dete ima neki volšebni i bogom dani životni zadatak da moj život učini boljim. Ovaj mališan, svakako, neće odrastati opterećen bremenom ispunjavanja i zaokruživanja navodne nedovršenosti tatinog i maminog života. To bi bilo, u najmanju ruku, vrlo uvredljivo prema roditeljima. U najgorem slučaju, međutim, takav pristup od deteta stvara puki objekat lične ili kolektivne narcisoidnosti.
Eh, ako se stvari ne menjaju na taj način, kako se, onda, menjaju?
Prvo, shvataš da je malo stvari zaista bitno. Tu ne mislim na ono njuejdžersko-đokovićsko insistiranje na zdravlju, duhovnosti i pozitivnosti; mislim na ono fundamentalnije: postaješ svestan svog prostora i vremena i ne želiš da ga traćiš na uzaludne aktivnosti, isprazne razgovore i osmehivanje nebitnim ljudima. Ne postaje dete, da se razumemo, apsolutni fokus života (to bi bila samoporažavajuća poruka koju bih detetu slao i time bih i njegov budući život obesmišljavao), već tvoj život postaje u većoj meri samo tvoja stvar – a većina oko tebe počinje da opravdava tvoje egoističnije ponašanje činjenicom da sad imaš dete. Ah, kakav je to opijajući osećaj! Oni malo ambiciozniji i beskrupulozniji bi mogli da manipulišu okolinom (od šire porodice do radnog mesta) i da iskoriste svoje dete kao all-pass kartu.
Drugo – bar za mene značajno – primećuješ još izraženije koliko je komunikacija bitna, i koliko je ljudi, zapravo, nemušto. Pokušavaš da razumeš bebu, njene potrebe pre svega, na osnovu vrlo nerazumljivih znakova. Interpretiraš, istražuješ, racionalizuješ – jer, zaista, bebe i roditelji ne govore isti jezik. Kada su ti omiljene aktivnosti – pa i posao – vezane za komunikaciju sa drugima, komunikacijske prepreke postaju očigledne i neretko izvor brige i nesigurnosti. Pa ipak, bebi nema šta da „praštaš” – ona i ne može na tebi razumljiv i nedvosmislen način da komunicira; no, time ujedno shvataš sav apsurd činjenice da mnogo odraslih ljudi želi da ih tretiraju kao racionalne članove zajednice, a komunikacijske veštine su im ispod nivoa bebe koja – za razliku od njih – iz objektivnih razloga nailazi na poteškoće prenošenja jasne poruke.
Treće, na vrlo jasan način uviđaš koliko je ovo društvo propalo i izvitopereno. Nije da sam gajio neke iluzije u tom smislu, ali kada gotovo da nema osobe – od poznanika do lekara – koja te tokom trudnoće tvoje drage nije pitala „koga poznajete u tom porodilištu?” ili „čiji ste vi?”, imaš dodatni razlog da ne očekuješ bilo kakve promene na bolje u ovom društvu, koji god đilkoš da zajaše na vlasti. Mi smo, kanda, nepotizam i korupciju usvojili kao standard. Zbog toga smo draga i ja izazivali sažaljive poglede i, verovatno, ne malu dozu neverice – budući da smo apsolutno „bez veze”. Shvatili smo i da nemamo pojma kako uopšte to „vezarenje” funkcioniše. Da li okolišaš ili odmah nudiš novac? Pozivaš li se na strinu ili patetiku? Zahvaljuješ li se odmah, ili nikako – jer će ti doći vreme da „vratiš” uslugu? Sve u svemu, mi smo se nadali profesionalizmu i, na kraju krajeva, nismo loše prošli. Sudeći po opšteprihvaćenim i opšteizraženim stavovima: ne, to ne znači da ima nade za ovo društvo – već samo da smo imali sreće…
Poseban užitak su, naravno, saveti koje dobijaš – hteo ili ne. Roditelji – koji su rađali i odgajali pre nekoliko desetina godina – uopšte nisu primetili ne samo da su i medicina i pedijatrija napredovale, već blaženo zaboravljaju da su mnogo toga apsolutno sami otkrivali i učili „u hodu”. Iz najbolje namere dobijaš savete koji su ili neupotrebljivi, ili prevaziđeni, ili nepotrebni – jer to ili već radiš ili već dobro znaš i sam. Saveti pedijatra ili patronažne sestre znače nam više od svih saveta „iskusnih” – jer roditelji imaju iskustva sa svojom decom, ali kompetentni profesionalci imaju iskustva sa hiljadama dece. Naravno, tu su i internet forumi i diskusije – koje je nekad daleko bolje preskočiti ili zaboraviti, jer se efekti kreću od pomisli „oh, moje dete je fantastično!” do „pa zar sam toliki kreten bio sve vreme?!”. Ukratko, ličnih iskustava ti je preko glave i samo želiš da čuješ stručno i naučno utemeljeni savet, jer nisi u situaciji da eksperimentišeš kopirajući nečije iskustvo s drugačijom decom.
Međutim, kad prođe savetovanje ostaje ti – rad. Rad za bebu, zbog bebe i oko bebe. Ja verujem da je ovaj početak najteži, najzahtevniji deo roditeljskog života, pre svega zato što dosta „tumaraš po mraku” – koliko god da imaš informacija i dobre volje, uvek se pitaš nisi li negde pogrešio, jesi li dobro razumeo dete, da li si preterao ili zakinuo negde. Mnogi kažu (ah, to lično iskustvo!) da su tinejdžerske godine deteta teže za roditelje, ali – kao što rekoh kad sam govorio o komunikaciji – tinejdžera možda ne možeš da ubediš da je pogrešio i da si ti uvek u pravu, ali makar razumeš o čemu se radi. Sa bebom ima mnogo nedoumica, i zato je u našoj maloj porodici potpuno nebitno da li je pored deteta majka ili otac, ili oboje, jer će svakako već u sledećem trenutku svaki detalj proći kroz glavu oba roditelja, biti preispitan ponovo i tako svakog dana.
Konačno, i nakon svega, srce procesor ti je na mestu kada bebu uspavaš pevanjem „Internacionale”.
