Moj kineski život: Nastavnik engleskog jezika? Ne, hvala!

Boris i ja smo bili u gradu koji se zove Ningbo i nalazi se na jugositoku Kine, na dva sata vozom od Šangaja. Grad pripada takozvanoj drugoj kategoriji, a kako se gradovi rangiraju u Kini zavisi od nekoliko faktora. Recimo da Šangaj, Peking, Shenzhen i Guangzhou pripadaju prvoj kategoriji, dakle gledaju se infrastruktura, bruto domaći proizvod, broj stanovnika… Odlučili smo da odemo u Kinu najpre na godinu dana, da izvidimo situaciju i zaradimo koji dinar. U suštini, nismo imali prevelika očekivanja. Posao smo našli preko moje drugarice koja živi u Ningbou više od dve godine i ne planira da se vrati u Srbiju. Posao nam je opisala kao lak, sve se svodilo na igranje sa decom, a Ningbo je nahvalila kao super grad, moderan i sa puno sadržaja. Sve u svemu, i iskustva drugih ljudi sa kojima sam pričala bila su pozitivna. Ako su navodili da im nešto smeta tamo, to je bilo pljuvanje i vršenje nužde na javnim mestima, a niko nije spominjao uslove rada. Ovo drugo nisam videla hah, ali da, pljuje se na svakom koraku – i unutra i napolju. Meni to ni najmanje nije smetalo. Štaviše, uvek bih dobila napad smeha. Jednom prilikom sam bila u supermarketu, na odeljku sa povrćem i voćem gde je jedan deka birao kupus. Nešto mu je zapelo u grlu i umalo me nije pogodio šlajmarom koju je lansirao pravo na pločice. Odmah sam pobegla među police i počela nekontrolisano da se smejem. Ih, koliko smo mi puta zbog prehlade ili zagađenja jedva dočekali da možemo da pljunemo u žbunje! Mada, kineske vlasti rade na tome da iskorene ovu naviku.

Boris Stanić i Slađana Jeremić u kineskom gradu Ningbou

A sad malo više o Ningbou. Pre Kine, od Dalekog Istoka videla sam Japan i Hong Kong, bogate zemlje u kojima kulturološki šok ne može da se doživi osim ako se tamo ne provede neko vreme. U Ningbou smo kulturološki šok doživeli na fizičkom nivou, kao da nas je neko okrenuo naglavačke. Grad bih najpre uporedila sa džinovskom maketom. Zbog vrtoglavog ekonomskog razvoja, brzo se gradi i očigledno je da kineske vlasti rade na brzoj modernizaciji gradova. Ali, za razliku od ostalih generičkih gradova koje sam videla, u Ningbou se za izgradnju koristi jako loš i jeftin materijal, a arhitekte kao da se nisu ni konsultovale. Kao da je neko išao buldožerom, rušio sve pred sobom i onda zašrafljivao makete. Čak su i stare, tradicionalne građevine ponovo građene, od isto tako loših materijala. Jedino su obodi grada ostali netaknuti. Kad se sedne na jedan od gradskih autobusa koji košta dva juana, što je oko 20 dinara, i odveze se do poslednje stanice, može da se vidi kakva je Kina bila pre 10 ili 15 godina. Male, trošne kuće, prašnjavi putevi, prljavi kanali, razne radionice i pijace na otvorenom. Rekla bih da ti delovi grada imaju dušu, ali neću, jer Kina je velika zemlja i treba da rade na tome da svi građani mogu da žive u lepim i modernim stanovima. Tom Miler, novinar koji piše o urbanizaciji u Kini, ne usteže se da kaže da su kineski gradovi ružni i sivi, da je kineska vizija modernizacije uskoumna i da ne poštuje jedinstvenost kineskog načina života. On je dao primer grada Chengdua u centralnoj Kini gde se čajdžinice sele u sterilne tržne centre i zabranjuje prodaja hrane na uličnim tezgama, pa tako grad postaje potpuno dehumanizovan. Miler ističe i povezanost autoritarne vlasti sa ovakvom arhitekturom jer lokalni zvaničnici ne planiraju izgradnju grada prema novim potrebama stanovnika, već žele da se dodvore zahtevima Pekinga.

Nove građevine niču ko pečurke

Ono što je zanimljivo u Kini, posebno u manjim gradovima (Ningbo sa okolinom ima sedam miliona stanovnika), jeste da je kultura slabo prisutna u svakom smislu, pa čak i u smislu izlazaka. Postoji jedan kvartić koji se zove Laowaitan, što bi trebalo da znači Gradić za strance. To je praktično maketa tipičnog evropskog korzoa gde se uglavnom okupljaju stranci koji žive u Ningbou, a kao i svi stranci ne mogu bez piva i hamburgera. A alkohol u Kini je najgori na svetu, posle tri piva spremni ste za infuziju. Kinezi u Ningbou uglavnom ne izlaze, na spavanje se ide oko deset sati uveče, a ustaje u šest ujutru, bilo da je vikend ili radni dan. Praktično nema šta da se radi u gradu, a meni je i šetnja bila mučna. Ovo je bio prvi grad u kom nisam imala želju da puno izlazim iz stana – monoton pejzaž, koji najviše podseća na veliki fabrički pogon u kome radnici ujedno i žive, prošaran tu i tamo tržnim centrom. Može da se ide na masaže, u moderne teretane, na hot pot ili bubble tea, malo u Laowaitan i to bi bilo sve. Moj utisak je da se iza ovakvih planova grada krije još jedna namera, a to je da se održi tamošnji način života. I zaista, arhitektura vam tamo diktira tempo, a to je rano ustajanje, odlazak na posao, u kupovinu, eventualno teretanu. Znam da ovo sad zvuči kao život bilo gde na svetu, ali mislim da pravi život čine stvari između ovih aktivnosti, a u kineskim gradovima nema mnogo prostora za njih. Zatim, zagađenje u Kini je strašno, jedan dan smo toliko kašljali i Borisu je curela krv iz nosa, da sam morala da proverim stepen zagađenja. Tog dana indeks kvaliteta vazduha u Pančevu bio je 20, a u Ningbou 328 i stajalo je ne crveno obaveštenje, nego ljubičasto, sa napomenom Hazardous for health. Neviđen je osećaj kad sedneš na bicikl, pa nagariš trakom sa ostalim biciklistima i motoristima koji nose maske – haos u saobraćaju, svi trube, obilaze te, a oko tebe gusta magla, kašlješ i pljuješ. Što bi Boris rekao, Pobesneli Maks!

I tako, Kina je za mene hibrid Severne Koreje i Amerike, 19. i 22. veka, neverovatnog reda i užasnog haosa, divne prirode i ružnih gradova, pametnih i snalažljivih ljudi i ljudi ispranih mozgova. Ono što mi se jako svidelo kod Kineza je što nema kukanja, radiš kako moraš i pičiš kroz život. Postoji i loša strana toga, ali nekad nije loše primeniti ovaj princip. Boris tvrdi da su žene u Kini lepe, što me je podsetilo na njihov ideal lepote. Mršavost je jako cenjena, pa čak i mali višak kilograma kod njih izaziva negodovanje. Žene od 70 godina imaju tanje strukove i vitkiju liniju nego naše dvadesetogodišnjakinje.

Centar Ningboa, predviđen za rušenje

Zašto smo se vratili? Odmah smo videli da trening centar, u koji smo došli da radimo, nije ono što nam prija i odovara. U pitanju je veliki i poznati lanac koji ima jako lošu reputaciju među nastavnicima engleskog u Kini, a mi to jednostavno nismo proverili pre nego što smo krenuli, jer smo se oslanjali na tuđe iskustvo. To je fabrika za proizvodnju časova engleskog, nalazi se usred tržnog centra i od nastavnika se očekuje da radi 50 ili 60 sati nedeljno (mada u ugovoru stoji drugačije). Iako nadoknada za taj posao u Srbiji zvuči kao dobra plata, to je poprlično loše plaćeno u odnosu na broj sati provedenih na poslu. Ovakve školice su veliki biznis u Kini i otvaraju ih ljudi koji se prvenstveno bave eksportom i importom, a u upravnim odborima neretko sede i članovi vlade. Nema to mnogo veze sa pravim obrazovanjem. Od jednog potencijalno zanimljivog posla koji podrazumeva rad sa decom, oni su napravili hladnu i stresnu mašineriju za proizvodnju novca, iako sve na prvi pogled izgleda veselo i šareno. Zaposleni tamo nisu baš najsrećnija grupa ljudi koju sam videla, većina ih se posle isteka ugovora vrati kući ili nađe neki drugi posao u Kini, iako postoji mala grupa ljudi koja produžava ugovor. Jedno veče smo izašli u Laowaitan sa kolegom iz Amerike. On je tada rekao kako nije jeo kako treba dva dana zbog previše posla tog vikenda. Nisam mogla da zamislim sebe u tom paklu narednih godinu dana. Osećala sam se iznureno i eksploatisano, nisam se nasmejala dva meseca i rešila sam da prekinem ugovor. Prava radnika u Kini su gotovo nepostojeća i ne možete da prekinete ugovor tek tako. Mi iz Srbije više ne možemo legalno da radimo kao nastavnici engleskog i radna viza koju smo mi imali nije uopšte bila vezana za firmu u kojoj smo zapravo radili. Druga opcija je da se radi na osnovu studentske ili biznis vize, a hapšenja, zadržavanja u zatvoru po 30 dana i deportacija ima mnogo, iako se to u medijima ne prikazuje. Dakle, kada sam prekinula ugovor, trening centar nije hteo da mi izda otpusno pismo koje je neophodno da bih pronašla novi posao ili da bih prešla na drugu vrstu vize. Da, to je praksa mnogih poslodavaca u Kini, preti se policijom, deportacijom i hapšenjem na aerodromu ako prekinete ugovor. Iako lepo stoji u ugovoru da je probni period rada dva meseca, to je samo u slučaju da vi njima ne odgovarete. Opcija je bila da radim negde drugde bez vize i izlazim iz zemlje na svakih mesec dana ili da se vratim kući, po novi pasoš. Besna i pod stresom, rešila sam da napustim Kinu. Boris je prošao malo bolje, jer ga je naša firma iznajmila državnoj školi za veliki novac (eto još jedne zanimljive prakse), gde je radno vreme bilo kao i u našim državnim školama, gde je svaki dan imao po sedam časova i gde razredi broje po 40 učenika. On je to opisao kao raj u odnosu na trening centar i bojao se trenutka kada će ga tamo vratiti. Treba i da napomenem da ljudima iz Srbije nije dozvoljeno da predaju engleski u državnim školama i na fakultetima.

Englesko naselje na kineski način, sa puno zelenila i kuća koje nisu građene od cigle, već nekakve plastike

Dok smo napuštali Ningbo, pomislila sam kako je dolazak u Kinu, ali i odlazak iz nje jedna od najboljih odluka koje sam donela. Pre leta za Beograd, proveli smo tri dana u Šangaju. Sasvim druga priča, jedan internacionalni i zanimljiv grad. Kada smo izašli iz metroa, naša reakcija bila je da je to pravi grad! Pitali smo se kakvo bi nam bilo iskustvo da smo odmah otišli u Šangaj. Ipak, svima koji razmišljaju o radu u Kini savetujemo da odu. Ni mi nismo sigurni da smo potpuno zatvorili ta vrata. Ali upozoravamo da pažljivo biraju poslodavca i dobro se raspitaju o svemu. Volela bih da se čuju i glasovi ljudi koji su bili deportovani, koji su se vratili posle samo deset dana, jer su shvatili da su prevareni, a ima ih mnogo. Takođe se mora uzeti u obzir da ljudi odlaze u Kinu iz raznih razloga, neki žele da provedu godinu dana na nekom potpuno drugačijem mestu, neki žele da zarade za stan, neki odlaze jer im se smučila Srbija. Istražite sve temeljno, čitajte strane forume, proverite crnu listu poslodavaca, grad u koji idete. Imajte na umu da 15 ili 16 sati nedeljno u učionici sa decom od dve do 12 godina treba da bude standard, a sve više od toga je ekstremno naporno. Ljudi koji rade u prosveti znaće o čemu pričam. Po mom mišljenju, to je jedan od najnapornijih poslova koji postoji na tržištu, a škole, želeći da zarade, traže od vas da provedete mnogo više od 15 sati u učionici (23-33 sata, u šta ne ulazi priprema časova), a jedan čas najčešće traje sat i po ili dva.  Da se razumemo, znam ljude kojima je odlično u Kini i obožavaju je, ali znam i ljude koji su plakali svakog dana pre posla, a i dalje su u Kini, iako jedva čekaju da pobegnu odande.

Dok smo sedeli na aerodromu u Moskvi i čekali let za Beograd, stigla mi je poruka od moje drage drugarice, Hongkožanke Sze-Wai. „Bolje da odete iz Kine, nije to dobra zemlja da se sad bude u njoj, evo pogledaj neke oglase u Hong Kongu”. Ona, kao i većina ljudi iz Hong Konga, prezire Kinu i misli da je to najgora zemlja na svetu. Kaže da, kada poseti Kinu, pa se vrati u Hong Kong, oseća ogromno olakšanje. Čudno, ja sam to isto osetila čim smo sleteli u Moskvu, ali nije da ne bih otišla ponovo u Kinu. Mada, nikad više kao nastavnica engleskog.