Danas je 15. decembar. Prekjuče je bilo tačno pet godina od kako su me ispratili pančevački sneg i tanki minus, a dočekali debeli plus i palme. Kao juče da je bilo kad su me na aerodromu u Hongkongu od glave do pete pretresali carinici. Valjda su namirisali da sam iz Srbije. Dolazio sam u posetu tada prijateljici, a sada supruzi i majci našeg sina. Bez nekog plana, više turistički, sa prilikom da vidim Aziju, došao sam i… ostao.
Trenutno sam u autobusu, u jednoj od petnaestak različitih linija kojima mogu stići do posla. Kartu sam platio skeniranjem koda na mom smartfonu. Pored autobusa, najsavremenijeg metroa i čuvenog kineskog rent-a-bajka, koji se takođe plaćaju preko pametnog telefona, ovde je auto nepotreban. Verujte da je to sto posto istina jer vam govori neko ko je u Pančevu išao u prodavnicu i komšiluk kolima. A i ko će se upuštati autom u gradsku gužvu u metropoli koja broji 15 miliona ljudi.
Pre nego što počnem da radim, doručkujem u Meku. Obrok sam platio preko koda na telefonu i ostavio tacnu na stolu. Skloniće je radnik koji je plaćen za to. Ovde za svakoga ima posla. Hodam ulicom i kuckam ovaj mejl ne gledajući kuda idem. Saobraćajac je na pešačkom prelazu iskočio ispred automobila da bih ja prošao. Još uvek blenem u telefon i nisam se sudario ni sa kim. Pljunuo sam na sred trotoara. Lagodan je život ovde kada prihvatiš lokalnu kulturu i navike.
Tehnologija ovde omogućava da sve rešavate preko smartphona. Rezervisanje restorana, poručivanje i plaćanje hrane, kupovina karti za bioskop, online shopping, plaćanje bilo koje vrste gradskog prevoza, plaćanje čak i hrane na ulici, bukvalno se sve može platiti preko telefona. Novčanik nije potreban. Stigao sam u ofis. Ovde dizajniram aplikacije i sve što je u vezi sa tim. Rekao bih da se bavim grafičkim dizajnom na savremeni način. Posao nije komplikovan i slobodno mogu reći da se sve svodi na copy-paste. Problem samo nastane kad hoće da kopiraju, ali ne znaju šta.
Posao sam pronašao lako, s obzirom na to da radim u branši, a ne predajem engleski kao ogromna većina stranaca ovde. Kao predavač engleskog u trening centrima lako se može zaposliti bilo koji stranac, bez obzira na to koliko dobro ili loše priča taj jezik. Od njih troje na intervjuu za posao, posao dobija onaj koji je najbelji i ko ima najduži nos. Ovdašnji ljudi se „lože” na belce i to fino plaćaju. Problem za te predavače je jedino radna viza, jer po zakonu kao „non-native speakers” nije im dozvoljeno da to rade, pa im se sređuju biznis i studentske vize ili poneki dobiju status konsultanta. Roditeljima se predstavljaju kao Amerikanci, Australijanci, Novozelanđani i slični. Za mene dobijanje radne vize nije poseban problem, zapravo, nije trebalo da bude, ali kolega domorodac mi je napravio zešći problem, pa sam umalo bio deportovan. Platio sam kaznu i dobio pretnju zatvorom od 15 dana, ali ne bih više detaljisao o tome. Poenta je da se ovde sve radi „chabuduo”, u prevodu skoro ili dovoljno dobro. Jedan ovdašnji pisac je to lepo opisao: čovek po imenu Chabuduo se pita zašto je voz u 12:00 otišao bez njega kad je on stigao na stanicu u 12:05, a to je skoro tačno 12 šasova…
Grad u kome živimo može se nazvati kineskim Njujorkom. To je planski grad napravljen na teritoriji malog ribarskog naselja pre 38 godina. Isušivanjem močvara i ravnanjem brda, napravili su višemilionsku metropolu. Zove se Shenzhen i konstantno raste i razvija se. Po izgledu se dosta razlikuje od ostalih kineskih metropola zato što je pri planiranju mnogo prostora sačuvano za vegetaciju, tako da su, pored ogromnih parkova, sve ulice oivičene drvoredima i travnjacima sa cvetnim dekoracijama. Podseća me na odlaske u Vrnjačku banju u mom ranom detinjstvu. Grad ima status Specijalne ekonomske zone i nalazi se pored Hongkonga, pa na taj način predstavlja raj za biznismene. Stanovništo je izmešano iz svih krajeva zemlje. Govori se mnogo različitih dijalekata tako da se i oni međusobno ne sporazumevaju lako. Ja pričam pomalo, ali ih ništa ne razumem. Zvuci smešno, ali je tako. Kod njih je bitniji akcenat nego glas. Tako da se „s” kao Smederevo i „š” kao Šabac slobodno mogu izgovarati isto, samo u različitom akcentu, što za moje sprsko uvo predstavlja veliki problem. Za mene n nije m, a dž nije z.
Stranaci dolaze ovde zbog mogućnosti lakog zaposlenja. Vrtlar iz Britanije ovde predaje engleski iako nema pojma kako se to radi. Ipak, ono što se svima najviše dopada i što nedostaje onima koji su otišli jeste popularnost. Ljudi su prema strancima veoma srdačni i ljubazni, a i njihova popularnost raste ako imaju „waiguoren”-a za drugara. Stranaca je, doduše, sve više tako da i popularnost opada, ali u manjim mestima gde ih još nema mnogo, uživaju status super zvezdi. Svi bi da se slikaju sa njima, vode ih na večere, u klubove ili popularne karaoke.
I Srba u Kini je sve više. U Shenzhenu ih ima mnogo, ali moja supruga i ja imamo malo društvo s kojim se retko viđamo zbog nedostatka vremena, pogotovo otkad imamo dete. Malo ljudi poznajemo. Često se desi da pijemo piće u pabu i čujemo srpski jezik, pa tu dođe do nekog upoznavanja i kratke konverzacije, ali ništa više od toga.
Život u Kini je lep, naravno sa ponekim nedostacima. Razlika u kulturi, vaspitanju, kao i udaljenost od doma, familije i prijatelja umeju da deprimiraju. Zemlja se razvija i jača, kao i lagodnosti života, ali voleli bismo da se jednog dana vratimo našoj kući… Ili bar malo bliže. Videćemo, ko zna šta sutra nosi. Za sada je kineski Njujork naš dom.
Napomena Redakcije: u rubrici „Moj kineski život” povremeno ćemo objavljivati tekstove naših sugrađanki i sugrađana koji žive ili su živeli u ovoj zemlji
