Bilo je u našoj 102. gimnazijskoj generaciji odličnih matematičara, budućih profesora matematike u pančevačkim srednjim i osnovnim školama (među njima i jedan svetski priznat univerzitetski), kojima je u Gimnaziji bilo smor da uče suvoparnu sociologiju i marksističko shvatanje sveta. Imali smo i učenike koji su voleli društvene predmete, buduće pravnike, sudije, advokate, novinare, istoričare koji su imali problema sa hemijskim formulama, atomima, molekulima i Mendeljejevim periodnim sistemom elemenata. Bilo je i sjajnih hemičara, koji će kasnije biti vodeći tehnolozi u južnoj industrijskoj zoni, a koji nikako nisu mogli na likovnom da „ubodu” i osenče geometrijske figure u prostoru. Neki od učenika koji su bili fanovi biologije ili latinskog, srpskohrvatskog i stranih jezika, likovnog ili fizičkog vaspitanja, postali su poznati lekari, profesori, a u Gimnaziji su muku mučili sa rešavanjem linearnih nejednačina na matišu. A imali smo i jednu drugaricu kojoj su svi ovi predmeti, bilo da su prirodni, društveni, jezički ili umetnički bili, kako smo govorili, „luk i voda”.
Kada smo krenuli u Osnovnu školu „Žarko Zrenjanin”, Beca je bila raspoređena u prvo jedan. I kao da su joj upravo ti brojevi obeležili život. Uvek prva i jedinstvena. U svemu: školovanju, stečenom obrazovanju, opštoj kulturi, nauci kojom se bavila.
Na kraju četvrtog razreda, ova sjajna škola je ugašena, Beca je sa svojim odeljenjem prešla u „Zmajevu”, a ja sam otišao u „Brankovu” školu. Kasnije smo se sretali, kao predstavnici svojih škola, na takmičenjima iz poznavanja srpskohrvatskog jezika. Ja sam uvek prolazio opštinsko, ali sam ispadao u Opovu, Beloj Crkvi ili Banatskom Karlovcu na međuopštinskom nadmetanju. To mi je bio plafon, a Beca se tu tek zagrevala. Posle je prolazila pokrajinsko, stizala do republičkog takmičenja i obično ga osvajala. Kada smo bili gimnazijalci, dva puta je pobeđivala na saveznom takmičenju iz francuskog, postavši zvanično prvak one velike Jugoslavije u poznavanju ovog jezika, među srednjoškolcima.
Za vreme velikog odmora u Gimnaziji, požalio nam se Cabi iz sedmice: „Lako je vama iz ostalih razreda. Kod nas kada Beca odgovara, profani odlepe i dignu kriterijum do neba. Posle nje, za odgovor koji bi u svakom normalnom odeljenju bio ocenjen recimo, trojkom ili čak četvorkom, u našem, može i kec da se dobije”.
Samo par dana pre naše maturske večeri, Beca se vratila iz Pariza, gde je učestvovala na međunarodnom takmičenju recitatora na kome je, govoreći stihove na francuskom jeziku, osvojila drugo mesto. A vrhunac te nezaboravne maturske noći na Divčibarama bio je kada nam je odrecitovala pesmu sa kojom se takmičila u Parizu. Bila je to Barbara Žaka Prevera. Sećam se i da je Beca sa nama od Pančeva do Divčibara putovala busom, dok su joj roditelji balsku haljinu dovezli do hotela svojom kolima. Ona je svakako zaslužila ovoliku roditeljsku ljubav i pažnju.
Sredinom sedamdesetih, još dok smo bili studenti, pri dnu sportske strane koju sam jedino čitao u Politici, pažnju mi je privukao jedan mali naslov: „Ekipa ETF-a prvak u automobilizmu”. Mislim da se radilo o „Elektricijadi”, takmičenju studenata svih elektrotehničkih fakulteta nekadašnje Juge. U tekstu je bilo navedeno ko su bili članovi pobedničke posade i tu sam video jedno ime koje mi je izgledalo poznato. Biserka Ilić. Nisam mogao da verujem. Ipak, to je sigurno bila Beca, jer sam već čuo kako je tada bila najbolji student na Elektrotehnici. Znao sam još iz osnovne i Gimnazije da je ta devojka, šta god radila, uvek bila najbolja. Ali nemoguće je da to bude i u automobilizmu. Pa mi još ni vozačku nismo imali, a ona već tamo neki prvak u ovom muškom sportu. Ipak, daljim čitanjem teksta, sve mi se skockalo. Između etapa koje su vožene, nalazile su se radne tačke na kojima su se rešavali zadaci iz matematike i elektronike, čija se tačnost i brzina rešavanja, bodovala za konačni plasman. Odmah mi je bilo jasno šta je bila Becina uloga u timu i zašto su postigli tako dobro vreme. Mada znajući je, ne bi me iznenadilo, da je i ona „obrnula koji krug”.
Posle sam često slušao o njenim velikim profesionalnim uspesima, između ostalog bila je na čelu ekipe inžinjera koja je osamdesetih godina konstruisala „Lolu-8”, prvi domaći računar i postala jedan od najcenjenijih naših stručnjaka u oblasti elektronike i industrijskih računara.
Negde oko podneva, nazvao me je Maksa kako bi mi saopštio tužnu vest koja se toga jutra, brzinom svetlosti širila među nama iz stodruge. Ali ja sam već znao. Živoslav mi je poslao mejl još prethodne noći. Posle me je zvao Deja Lakić da mi kaže šta je čuo danas pre podne, kad je bio na pregledu kod Mage. Na kraju se javio Zoran Nićiforović.
„Da, znam da je umrla Beca”, rekoh Nićiforoviću koji je u prvoj godini Gimnazije išao u čuveno muško I/9. Rekao mi je da se seća, kao juče da je bilo, kada je Becu u njihov razred dovela profesorka muzičkog Ljilja Došen, da bi čuli kako treba da se piše referat o nekom znamenitom kompozitoru. Slušali su je u najvećoj tišini dok je čitala svoj rad, što baš i nije bio običaj u ovom odeljenju, verovatno više zaintrigirani njenom lepotom nego stvaralačkim opusom nekog renesansnog kompozitora. Ipak i sada, posle 45 godina, kada sam pitao Nićifora koji je kompozitor bio tema njenog sastava, odgovorio je kao iz topa: „Đovani de Palestrina”.
„Biserki Ilić Beci (1954 – 2014), najboljem učeniku naše generacije”, stajalo je u pomenu objavljenom u lokalnim novinama.
Pančevo, 2014.
