Ej, što ja volim kad me pozovu na žurku! Jesam li ti to već napomenuo? Tek da znaš. Zovi, dolazim obavezno! Poneću i sangriju ako treba. Evo, sad u sredu je Miretu 39-ti, pa će da pravi parti u KK u Starčevu, gore na spratu. Zbog obaveza, malo ću da kasnim, ali stižem.
Bane i Gombi sede za stolom u ćošku. Vidim tu i par lokalaca za šankom. Pa još troje koji se upravo spremaju da krenu, ali i neke meni nepoznate face za srednjim stolom: tri ženske, i naspram njih jedan vidno alkoholisani brat, koji ne prestaje da ih smara.
Vrzmam se, pijuckam, krenem spiku sa ovom dvojicom koje već znam, pa malo šetam, pa sednem da didžeišem – neće valjda nikome da smeta? Osećam se najpozvanijim za tu dužnost! Pa kako?! Pazi, nije fora odmah krenuti sa obletanjem oko cura, iako baš njih sve vreme gađaš krajičkom oka. Ali Gombi je već u vezi, i sedi nezainteresovan, a baš bi mi ovaj simpatični veseljak bio dobra podrška. Bane, po običaju, čeka limun. Sve bi da mu padne s neba. Njegova jedina ozbiljnija varijanta usledila je nakon što su ga neke dve, rukometašica i njena plava drugarica, zvale da im instalira Windows. Branule ima kompjutere u malom prstu. I došli mi na Teslu, vidim ja ove se sve vreme smejulje i podgurkuju, umesto da slušaju koliko im treba harda i RAM memorije. Posle je Bane svoj USB gurnuo u svaki ulaz plavušinog kućišta, i tu se zadržao narednih šest meseci. Ali i ta veza je propala jer, jbg, riba je bila iz Batajnice.
A i njegov rođendan dobro sam zapamtio. Pripala mi muka, pa sam legao malo da odžonjam u sobi. Negde kasno u noć, osetim kako mi gruva kiselina iz želuca. Naočigled svih, nisam uspeo da stignem do WC-a, pa sam mu tako ispeglirao ulazna vrata, da je na njima ostao narandžasti pravougaonik. Neka riba iza mene vrisnula. Tako mi i treba kad mešam pelinkovac i barena jaja. Posle je Bane to skupljao sunđerom. Eto šta je prijatelj! No, da se vratimo mi u Starčester.
Ove dve vaspitačice iz beogradskog vrtića, nisu bog zna šta; prva je lepa, al’ tunjava. Druga, teški prosek. Međutim treća, Anđelina se zove, izgleda kao Boing 747. Direktorkina ćera! Tražim razlog da im se privalim, ali onako da me ne provale odmah, nego kao seo sam malo i s njima, da ne budu zapostavljene. A onaj alkos što sedi preko puta njih, okomio se baš na nju, i ne prestaje da bulazni. I tu ti ja, druže, prepoznam svoju šansu: to ti je jedna od onih situacija kad nije loše sesti pored debila, da bi sam izgledao bolje. Kao kad riba s K2 povede ružnu drugaricu s Kudeljarca, da lakše ćapi frajera na „Šaranu”. Svojevrstan psihološki trik koji u očima posmatrača diže vrednost osobi koja je posmatrana, a koju ona realno nema. Da se istakne, al’ nenametljivo. Tako ti ja sednem preko puta njih, a pored ovog lika, na metar distance od njega. I zaista, činilo se da stvari idu glat, budući da smo Anđelina i ja počeli zajedničkim silama da ga podjebavamo. Tip skontao da nema prolaz, i onako ucirkan jedva uspeo da ustane, i sam se otkloni. The coast is clear!
Anđelina ima vitku liniju i jebozovno promukao glas. Nekad je trenirala karate. Boli me uvo i ne bojim je se, jer nisam nasilnik. Malopre mi tražila da pustim „Hotel California”, što mi je bilo malo izlizano i bezveze, ali melem u usporedbi sa činjenicom da sluša Beogradski sindikat. E od toga mi zaista nije bilo dobro. Ali, kreće fajront, i njih tri krenu dole ka prizemlju. Siđem da ih ispratim, i tu je ja odvučem na stranu. Odmah krenem da joj krnem žvaku. Izmače se.
– Staaani… Koliko imaš godina? – pita me, i vrti pramen šatirane kose.
– Tridesetšest – kažem ja neopterećen, a nesvestan problema u najavi.
– Što nisi malo mlađi? – reče blagoglagoljivo, a ja se odmah setio „Belog odela”, groznog filma koji me nervira.
I uzmem ja broj, i naravno par dana kasnije pozovem je na piće. Ništa mi ne odgovori. Zatim još jednu poruku, i opet ništa. Ubrzo je Mire imao nešto važno da mi saopšti.
– Kaže mi Anđelina da je smaraš porukama – direktan je bio moj voljeni drug.
– Pa mi se dogovorili da izađemo. I dve poruke sam poslao. Šta izigrava? – kažem mu ja rezigniran, mada ne baš iznenađen razvojem situacije. Otkačila me riba na finjaka.
– Ne znam, požalila mi se. Brate, znaš ti koja je ona godište?
Pre ili kasnije, srešćeš se sa nečim što se u savremenom svetu naziva „ghosting”, a to ti je u prevodu kuliranje, poglavito u okviru mobilne mreže. Može ghosting da bude i ovako, na primer baneš nekom na gajbu, a on se pravi da nije tu, zuri kroz špijunku i čeka da odjebeš. A i ti i on potpuno ste svesni prisustva onog drugog, samo s druge strane vrata. U međuljudskim odnosima, iskren nastup nije dinamika koja ima bilo kakvo utemeljenje i isplativost u svakodnevici, bar ne na kraće staze. Ako i postoji, ništa je drugo do fasade iza koje se valja nesrazmerno ogromna laž, ruševna kuća na klimavom temelju. Tako je to s ljudima, i ništa ti novo nisam rekao. Još nešto: prećutna pravila igre su i vrednosne kategorije, lige, balansiranje postojećih opcija. Anđelina ima najširi mogući izbor s kim će da se zumba. Suština je da neko može bolje od tebe. Ne slušaj pojednostavljače stvari, koji kažu „možeš postići sve, samo uz dovoljno truda”. Sve je, ukratko, monetiranje. Čim je ukupan +/- tvojih osobina ispod ukupnog +/- neke druge opcije, gotov si. Neko jednom reče, život je pijaca. Pa svidelo ti se to, ili ne.
* * *
Odem ti ja s ćaletom u „Konobu Akustik” na Dorćolu. Bio tamo neki susret ljudi sa invaliditetom, kao i zaposlenih u radu sa njima. Zamišljeno je bilo kao poetsko-muzičko veče za slepe i slabovide, a na binu se popela da zapeva i jedna Anđelka Govedarević. Znači, kontam: ako već postajem sredovečan, onda ovo mora da je adekvatna zabava za mene? A ne da se moširam na Atheistima. Ma nema veze! Spazih tu i neke selebritije, npr. Snežanu Babić Sneki, a došao je i Žika iz Zane. Njih dvoje ličili su mi na siromašne Brenu i Džeja (doduše belog), kome ova može da jede burek s temena. Najviše gostiju bilo je iz BeGea i okoline, a nas su smestili za astal duž zida sale. Onda je Dragiša ustao i otpevao jednu numeru, kao gost pančevačkog ogranka. Ljude oko nas jedva sam ili nikako poznavao, tek ponekog. Mnogo mi je bio zanimljiviji onaj sto tačno preko puta, na ulazu u lokal, gde su se sedele studentkinje Defektološkog.
Veče odmiče, restoran kreće da se prazni, i tu ti jedna studentkinja iz Prokuplja pozove baš nas dvojicu da sednemo s njima. Nas, od svih ovde! Ova kudrava bila mi je fizički bezveze, ali zato njena koleginica iz Leskovca, vrh! Dali mi stolicu baš pored nje. A ja je primetio još prvog minuta po ulasku! Malo smo ćutali, i onda krenuli da čavrljamo. Dragiša bi se samo povremeno uključio. Mislim, treba mi on kao zajednička spona, da mi povremeno uskoči i razbije tišinu, ali ne i njegovi starački fazoni. Nije loše i da vide kako poštujem svog muškog roditelja.
– Šta studirate? – rekoh najbanalnije, skroz lenj za smišljanje efektnih fraza.
– Tiflopedagogiju. Rad sa slepima i slabovidima – objasni cura koja mi se nije sviđala.
– A psiholozi što rade sa maloletnim delikventima, jesu li oni sa vama u istoj zgradi? – upitah radoznalo, pošto sam o džuvenajlsima ipak čitao iz neke literature koja mi je slučajno dopala šaka. A i „Sivi dom” i „Specijalno vaspitanje” znam napamet. Pa znaš i sam koliko sam nežna duša. Ha!
– Jesu, ali oni nemaju veze sa nama – reče crnka ufrćkane kose iz Topličkog okruga, dok je ova smeđe, ravne kose iz Jablaničkog, i dalje ćutala kao muflon.
– Super. Lepo je to čime se bavite, mada meni je zanimljivije kako je kad spašavaš zapušteno dete. Sa fizički hendikepiranima, nije presudan taj psihološko-emotivni aspekt! – e tu sam već krenuo da pametujem, mada nije da nisam to stvarno i mislio.
O tiflopedagogiji znao sam koliko i o beloruskom kriketu i podvodnom hokeju u državi Belize, pa sam temu vešto prebacio na poznatiji teren. Međutim, izgleda da je ovo spuštanje njihove izabrane profesije u odnosu na neki drugi smer u okviru istog fakulteta, bio loš potez. Leskovčanka ionako nije bila previše zainteresovana za komunikaciju, a ja nisam imao te cvikcange da joj vadim reči iz usta. To sam provalio i stoga što je sve vreme gledala ka bini gde su ciguljali tamburaši, i glave okrenute svuda samo ne ka meni. Mogao sam jedino da barim Prokupčanku, koja me nije ič zanimala. Onda sam ipak nju pozvao da izađemo na puš pauzu.
– Je l’ ima dečka? Daj sve informacije – nisam gubio vreme. Jebote, kako sve ide lakše kad saopštavaš namere trećem licu, tj. medijatoru, umesto onom kome si namislio.
– Zove se Duška, ’90-to godište. Ja koliko znam, nema – reče nasmejana kovrdžava devojka na jakom južnjačkom akcentu, koji me nije ložio.
– Onda upiši moj broj telefona. Prenesi joj da sam zainteresovan za upoznavanje. Bolje ti umesto mene, vidim da je malko odsutna – rekoh bez ikakvih očekivanja.
– Važi, pitaću je! – odgovori „kovrdžasta crnkinja” (Vilmoš kauboj, prim. aut.).
Nikada nisam dobio nijednu poruku od njih, niti sam ih obe ponovo sreo.
* * *
Nekada davno, sa društvom sam slavio novu ’99-u u jednom kafiću u prizemlju – šank, dva stola, bilijar. Posle je tu otvorena bakalnica. Godinama kasnije, tu sam ponekad svraćao kao dobavljač. Ivona, devojka sa sela koja se odavno doselila ovamo, radila je tu kao prodavačica. Bila je sitna, lepog lica i crne kose do dupeta, živahne i prijatne naravi. Volim i kad je žena malo ljuta papričica, a ne samo brom za spuštanje vitalnih funkcija (npr. kao ove što šeruju misli p. Pavla. Znači, to ne mogu). Odmah sam pronašao link da uspostavim razgovor mimo posla.
– Gle što se sve promenilo od bombardovanja! – rekoh šatro iznenađen, dok sam pogledom prelazio preko unutrašnjosti nevelikog marketa.
– Jao, ja sam tada imala četiri godine! – reče Ivona.
Pa izem ti ovaj prokleti život, zar sam zaista oduvao svoje? I ova se mućkala u tatinim mošnicama, dok sam ja vario iza garaže u srednjoj. Šta ću kad odavno više ne primećujem moje godište, koje je džank fud izobličio do neprepoznatljivosti. Sad da se prerušim u ženu i stavim periku, bio bih bolja riba od svih njih. A bagaž u vidu dece iz prethodnih brakova, da i ne pominjem. Pa jebeš to! Eto vidiš, sad i ja monetiram.
Sav kontakt sa Ivonom trajao bi isuviše kratko. Nije bilo razloga duže se zadržavati nakon što primi robu i stavi potpis. Ali onda je došao novembar, i saznao sam da joj je rođendan. E, ovu priliku nisam smeo da propustim! I poklonim ja njoj knjigu na dar, unutar koje stavim takvu posvetu, da iz nje odmah skonta šta bi’ hteo. Provaljuješ?
– Hvala ti, ali tek sam izašla iz veze, i nisam zainteresovana – ovo je bilo kulturiška otpaljivanje, malo bolno ali jedno od onih posle kojeg ti bar ne bude neprijatno.
– Nema veze. Ja ću da sačekam, pa ti reci kad budeš! – tu ti ja unesem malo bezrazložnog optimizma, tek da se ne skenjam potpuno, i da stvar ostavim kako-tako otvorenom. Klimnula je glavom, uz odobrenje.
Nažalost, pogrešno sam procenio da devojci treba umna gimnastika i koještarije te vrste, jer jedva da je čitala išta mimo faktura, poruka u mobilnom, i datuma isteka mešanog povrća u frižideru. Ako ne računamo latinoameričke sapunjare koje je pomno gutala, prava umetnost zanimala ju je kao lanjski sneg. Više su je radile Chanel torbe i lakovane cipele. Znaš šta, možda mi je i učinila uslugu, kao i one dve od malopre! Nije svako namenjen svakome. Tek tu i tamo, navraćao bih u radnju da je pozdravim, onako u prolazu. Prošlo je godinu dana, i rešim ja da ponovo svratim u radnju kako bih nešto kupio, i naravno da bih video Ivonu.
– Nije više kod nas. Otišla da radi u ZF na Jabučkom – reče vlasnica prodajnog objekta.
Vratim se u magacin pred kraj radnog dana, pa pitam šefa Đuru kako je on smotao svoju ženu. Mora da negde grešim? A on mi je uvek bio simpatičan, i gotivio sam ga čak i kada se pred svima izdere na mene što sam mu doneo buđav povrat.
– Pa ja je pitao da izađemo, i ona pristala! – kratko će čika Đura, i slegne ramenima.
Žena mu i on u braku su preko 30 godina. Njihovi odrasli sinovi opet imaju svoje porodice.
Mnogo bre komplikuje ova današnja omladina.
