Pre neki dan sam na jednoj od stranica na Fejsbuku pročitala životnu, istinitu priču koja me je rasplakala i nad kojom sam se zamislila.
Priča govori o jednom šestogodišnjaku iz Arizone koji je slavio svoj rođendan. Dečakovi roditelji su se potrudili da mu obezbede sve što bi moglo toga dana da mu ulepša slavlje. Pozvali su svu decu iz razreda, njih 32, rezervisali pizza restoran i obezbedili za njegove goste video igrice kako bi svi imali kompletan ugođaj.
Dečakova mama je dobila potvrdu da će na slavlje njenog sina doći sigurno oko petnaestoro dece, što i nije bio mali broj. Međutim, ono što je usledilo niko nije mogao da predvidi. Na rođendan se niko od njegovih vršnjaka nije pojavio! Strpljivo je mališan čekao sat vremena da neko dođe i da se zabave uz pizzu i igrice, ali niko mu nije pričinio to zadovoljstvo i učinio ga srećnim toga dana.
Fotografija koju sam videla čitajući ovaj članak me je potpuno porazila. Dečak je sedeo sam za stolom punim hrane, s verom da će ipak neko doći, ali se to nije dogodilo. Bio je vrlo tužan, a roditelji nisu želeli da mu rođendanska žurka tako prođe, pa su se potrudili da oni budu ti koji će s dečakom podeliti pizzu i igrati igrice.
Koliko je to zaista bilo bolno za dečaka i za roditelje govori i činjenica da je otac pisao Nju Jork Postu, američkim novinama i ispričao sve o ovom nemilom događaju. „Naš sin je utučen i nesrećan, njegovi drugari iz razreda se nisu pojavili, a obećali su mu”, rekao je pomalo ogorčeno dečakov otac.
U ovom trenutku sam prestala da čitam članak jer sam plakala, pokušavajući da razumem zašto se ovakve stvari dešavaju najranjivijima od nas – našim mališanima i ko je za to najviše kriv? Deca? Roditelji? Društvo? Bilo je mnogo pitanja u mojoj glavi, na koja nisam imala konkretne odgovore, ali sam pokušavala da shvatim ovakav čin. Zapitala sam se da li je možda dečak bio neko ko nije ni odlazio na drugarska slavlja, pa su mu drugari vratili na isti način? Možda je ponašanje tog dečaka nešto što njegovi vršnjaci nisu prihvatali ili je naprosto u pitanju to što roditelji te dece jednostavno nisu našli vremena da svoju decu odvedu na rođendan? Mnogo je tu pitanja bez odgovora.
Nekako smognem snage da nastavim dalje da čitam. Nakon što je otac pisao novinama za ovaj neobičan i neprijatan slučaj, desio se neverovatan preokret. Videvši fotografiju usamljenog dečaka za stolom, čuvena košarkaška NBA ekipa „Finiks Sans” je odlučila da vrati osmeh na lice malog šestogodišnjaka, te mu je poslala dve karte za utakmicu „Finiks Sansa” protiv „Los Anđeles Lejkersa”.
„Šta kažeš na to da svoj rođendan proslaviš sa hiljadama ljudi, tako što ćeš da prisustvuješ našoj utakmici?”, upitali su ga igrači „Finiks Sansa”.
Kada je ovakav preokret nastao, usledilo je još mnogo divnih stvari: lokalna fudbalska ekipa „Finiks Rajzing” mu je takođe poslala ulaznice za njihov kvalifikacioni meč. Sutradan je jedan od članova ekipe ovog fudbalskog tima podelio parče pizze sa dečakom, a lokalna radio stanica je organizovala njihov susret.
I kako to biva kad je srećan kraj u pitanju, dečak je putem video poruke zahvalio svima i poslao im „veliki poljubac”. Roditelji su bili presrećni što su ponovo videli ozareno lice njihovog deteta i poručili da mu sledeće godine neće slaviti rođendan, već da će ga voditi na putovanje.
Osetila sam olakšanje, ali i neku vrstu besa, tuge i poraza. Srećna sam bila zbog mališana, ali sam osećala ogromnu prazninu u sebi zbog društva koje je sve više postajalo samotnjačko, gde se sreća i radost više ne deli zagrljajima, poljupcima, igrama, zajedničkim gozbama, već se čovek otuđuje od svog roda još od malih nogu. Zašto se ovo dogodilo? Zašto čovečanstvo ide ka samootuđenju? Zasto je dečak morao da oseti surovost života, a život još nije ni načeo?
Ponadah se da ovako nešto kod nas još nije zaživelo i da su naša deca i dalje željna drugarskih zagrljaja, čestitki i proslava i da su rođendani puni dečije graje, smeha i igre, ali mi je koleginica kojoj sam ovo ispričala potpuno ubila veru, rekavši mi da pouzdano zna da je u nekim igraonicama, gde se kod nas proslavljaju rođendani, ovakav trend takođe prisutan. „Roditelji neće svoje dete da vode na rođendan kod deteta koje nije bilo kod njihovog klinca”, rekla mi je. „To je čista računica, ekonomija, ako hoćeš”, završila je misao.
Iznenađena ovakvim trendom i kod nas, pokušala sam da procesuiram ono što mi je rekla, tražeći nekakvo opravdanje za takva činjenja. Ovde se radi o dečijoj sreći, o prvim koracima kada dete postaje svesno svoje sreće ili nesreće, kada je socijalizacija najpotrebnija, kada se upravo na tim rođendanima deca osećaju prihvaćenima ili ne. Zašto je to zakazalo? Zašto se meri dečije odrastanje u srećnoj okolini činjenicom da li mu neko dolazi ili ne? Zašto se ne zažmuri zarad te dece, zarad njihove mentalne stabilnosti, već od malih nogu naši mališani postaju labilne ličnosti, lišene sreće i zadovoljstva među vršnjacima? Čemu računica i koliko ona šteti ili je za neke ipak korisna? Možda su ovo sve pogrešna pitanja, možda su i prava, ali radeći sa decom pouzdano znam da dete oseća kada je prihvaćeno u društvu, a kada to nije slučaj. U ovoj situaciji dečaka iz Amerike, kraj je bio srećan, ali postavlja se pitanje, da li je utakmica ono što u potpunosti ispunjava dete ili je to zagrljaj druga iz klupe, poljubac drugarice u obraz i iskrena sreća kada svi skupa duvaju svećice i pevaju „Divan dan”.
A onda sam se zapitala koliko u svemu ovome ima roditeljskog udela? Kako oni vide ovo otuđenje, kao nešto što ne remeti odrastanje njihove dece ili kao nešto što je za njegov mentalni razvoj vrlo važno? Da li pristaju na proslavu među hiljadu nepoznatih ljudi ili su spremni sve da učine da okruženje u kome raste njihov mezimac sa svojim vršnjacima pretvore u izvor mentalne snage i stabilnosti. Roditelji našeg junaka iz priče su shvatili da bi možda, MOŽDA doživeli isti ili sličan scenario sledeće godine, pa su pre vremena sprečili da se opet pojavi tuga na licu njihovog potomka, rešeni da ga vode na putovanje, verujući da će to biti dobra zamena za druženje sa vršnjacima. Mnogo pitanja, malo odgovora i previše usamljenosti.
Živeti bez dece je nekima neminovnost, kao što je mojoj malenkosti sudbina to dodelila, stoga možda sve ovo vidim drugačijim očima. Iz nekih svojih neznanih razloga, ali vođena čistom ljubavlju prema deci, molim sve roditelje naše dece, a znam da je većina mnogo dobrih i predanih, da ne dozvole da se ovakve stvari dešavaju našim klincima, da čuvaju njihovu sreću i da im u svakoj prilici omoguće, bez obzira na sve što ih prati, da odlaze kod svojih drugara, da osete da su prihvaćeni od drugih i da prihvataju druge. Ovo će izroditi veselu decu, stabilnu i emotivnu, koja će deliti ljubav i toplinu sa onima sa kojima dele igračke i prve školske dane.
Srećna sam bila na kraju ove priče, uzdajući se u to da još ima nade za našu decu. Da još ima mnogo nade…
