Detinjstvo provedeno u centru. Karneval u glavnoj Ulici JNA i moja sestra, sva važna u povorci, odevena u belu haljinu od krepa, sa izlepljenim trešnjama od kolačarske hartije koju joj je za ovu priliku, „sašila” naša majka. Doček savezne i lokalne štafete, sletske vežbe na prepunom stadionu za Dan mladosti, veliki miting i otvaranje spomenika kuriru sa lanetom ispred Privredne banke kome smo prisustvovali i mi pioniri, nepregledna masa ljudi na Trgu Borisa Kidriča i duž svečano ukrašenih ulica, kada je dolazio drug Tito. Velika cirkuska šatra sa divljim životinjama, ukrotiteljima, mađioničarima, akrobatama i klovnovima pored velike pijace na Trgu mučenika, „Tom i Džeri” u Domu kulture nedeljom od 10, moto trke centralnim gradskim ulicama, bokserski klub u komšiluku u kome smo i mi dečaci iz kvarta trenirali, sve do prvih batina, kada bismo odustajali od ove „plemenite veštine”. Puštanje zmajeva, mačevanje, rvanje, vožnja očevog, muškog bicikla „ispod rude”, igre partizana i Nemaca, kauboja i indijanaca, „kiš kiš”, veranje po visokim stablima divljeg kestena u Ulici cara Lazara, trčanje drumovima prekrivenim debelim slojem prašine koja se iza naših bosih nogu u oblacima dizala u nebo, mali golići na kaldrmi Ulice dr Kasapinovića. Klikeri, praćke, rakljice, drveni mačevi, štitovi, puške, lukovi i strele, pištolji na kapisle u plastičnim opasačima, prangije napravljene od šupljeg ključa u koji se stavljao fosfor sa šibice i ekser bez vrha kojima smo, umesto petardi, pucali za Novu godinu. Večernje šetnje sa roditeljima Korzoom, Sokačetom i Ulicom JNA, sladoled, limunada ili boza kod „Pelivana” i vruće paštete sa sirom i jogurtom kod „Goča”. Ponekad bi nedeljom svratili i kod „Popovića” na šampite, krempite ili šam rolne, a za izuzetne zasluge, dobijali smo i rolat od čokolade. Mada, vrlo često smo samo išli u park i dok su ćale i keva sedeli na klupi i slušali muziku iz letnje bašte hotela „Sloboda”, sestra i ja smo igrali žmure po okolnom žbunju. A kada su nam dolazili gosti iz unutrašnjosti, što je tada bila normalno, (ali nenormalno je bilo to što su znali da sede po dve nedelje praveći od naše gajbe kinesku četvrt), ja sam morao da odem još po danu i zauzmem sto u „Slobodi” ili „Pivari”, obavezno ispred muzike i sedim k’o kreten, dok familija ne pristigne.
Za mene je najveći događaj u kraju bilo otvaranje Letnje pozornice. O, kako smo „mrzeli” decu sa neparne strane Kasapinovićeve čije su se kuće, dvorišta ili bašte nalazile odmah uz ovaj prostor tako da su mogli sa prozora, krova ili zida da posmatraju predstave i filmove, a jedan stariji dečak nam je čak i naplaćivao gledanje sa svoje šupe, istina u pola cene. Zato smo mi „parnjaci” u kasno popodne, kada bi žega minula, odlazili na pozornicu, od domara dobijali šlauf i polivali vreli beton između klupa, kako bi posetiocima uveče bilo prijatnije. Nismo se ni vraćali kući, već bi ostali do početka filma koji smo uvek gledali besplatno iz prvog reda „sakupljajući čaure”, kada je na repertoaru bio neki partizanski film ili vestern. Pored prikazivanja filmova na ogromnom platnu, ovde su se održavali koncerti, boks mečevi, priredbe i predstave. Jedne večeri na pozornici je svirala neka engleska pop grupa čiji su članovi frizurama, garderobom i ponašanjem na sceni, neodoljivo podsećali na Bitlse. A mi u publici smo, poneti svirkom, skakali po klupama, tresli glavama ošišanim „na keca” zamišljajući da imamo dugu kosu, vrištali i pevali zajedno sa njima, mada niko nije znao ni reči engleskog. Posle nastupa smo ih jurili da bi dobili autograme kao da su najveće svetske zvezde, a pošto nisam imao papir, jedan od muzičara mi se potpisao na dlan, zbog čega nisam prao ruke nekoliko dana, sve dok potpis nije izbledeo. Sećam se da je naš lokalni list Pančevac ironično propratio ovaj događaj, napisavši kako se za vreme koncerta Letnjom pozornicom prolomio vrisak. Ali to, po njima, nije bilo zbog muzike britanskog benda, već zato što je Pele upravo tada dao gol Bugarima na svetskom prvenstvu koje se te, 1966. godine, održavalo u Engleskoj. Letnja pozornica je kasnije decenijama bila zamandaljena i nepristupačna, kao da je nekada bila kaznionica, a ne ustanova kulture. Pre par godina je renovirana i otvorena za javnost, ali je to trajalo samo jedno leto. Sada je ponovo zarasla u korov i čini mi se da je danas „bez veze” sve ono što je nekada nama, mnogo značilo. A ne bi me iznenadilo ni da se ovo, za nas kultno mesto, pretvori u stambeni blok.
Kasnije sam odselio iz centra, ali sam mu se skoro svakodnevno vraćao jer se većina meni važnih mesta nalazila u ovom delu grada. Gimnazija, Korzo, Studentski, „Sloboda”, „Sloga”, „Kasina”, „Evropa”, „Šaran”, diskoteka iznad „Snežane”, kasnije pretvorena u Džez klub, restoran „Park” (koji smo pod uticajem beogradskog slenga zvali „Drvenjak”, da bi ga razlikovali od zelenog parka koji je bio „Zelenjak”), „Pivara”, „Slavina”, hotel „Tamiš”, stadion, reka, Park i još mnogo toga.
