Pisma iz kafane: 12. mart 2003.

Dragi moj prijatelju,

Zar je već prošlo 20 godina? Svaku godinu brojim redom, al’ opet mi se sve nekako čini kao da mnogo dalje nisam odmakao. Shvatam da je vreme relativna stvar, a dakako i subjektivna.

Sećam se vrlo dobro tog dana, ostao mi je u glavi urezan iz nekog razloga. Interesantno je to da nisam siguran iz kog, jer njegov zdušan pristalica nisam bio. Mada sigurno postoji dobro objašnjenje zbog čega se sećam, a shvatam da je to sve zbog onoga što će tek kasnije uslediti.

Tih dana sam baš obeležavao šesti mesec rada u školi. Bio je to moj prvi pravi posao i toliko sam bio ponosan na svoje radno mesto. Znam, mnogi bi rekli, naročito u ovom hiperkonzumerističkom i odasve uspehom i novcem zaposednutom društvu – „Pih, profesor geografije? Šta je tu toliko posebno? Nije da lečiš rak ili letiš u svemir”. Ali, ja sam svoj mali svemir našao u toj zbornici, u toj učionici, u tim klupama. I mada nisam nikog lečio, kancer društva me nije nalazio među tim udžbenicima, atlasima i mapama koje su visile na zidovima. Mogao sam začas da se stvorim na Kamčatki i zamišljam bele doline, brojim meridijane i računam koliko je sati u Japanu ili da se duboko zagledam u Marijanski rov i maštam koja se sva čudesa nalaze u najdubljoj tački okeana.

Sedeo sam tako u zbornici sam, zagledan u kontrolne zadatke, kao što trenutno sedim u mojoj kafanici koja je sada poluprazna. Kafa je danas gorka, mada sam dodao dosta šećera. Nema vesele graje da raspreda o najnovijim dešavanjima, a i Jadranka deluje odsutno. Čak i vreme nekako sporo prolazi kao i tog dana dok sve nije dobilo mahniti obrt kada je moje misli prekinuo kolega Simić, uletevši u prostoriju i rekavši: „Je l’ si čuo? Pucali su u premijera!”

Odjedared, zbornica se ispuni ljudima i nastaje opšti metež dok Žarko traži daljinski i konačno ga nalazi. Uključuje TV i na svakom programu isto „Predsednik Vlade Srbije, dr Zoran Đinđić ubijen je u atentatu koji je na njega danas izvršen u Beogradu”. Sad samo muk i tišina dok slušamo dalje informacije. Međutim, nijedna reč više nije mogla da doda ili oduzme težinu prve rečenice. Ceo dan se nastavlja u opštoj zbunjenosti i neizvesnosti.

Šta dalje? Šta će sada biti? U glavi su mi odjednom prolazili oni dugi redovi za hleb u 5 ujutru, ja školarac među praznim rafovima i majka koja mi daje novčanicu od milijardu dinara i govori da požurim do prodavnice kako bih se dokopao brašna.

Reakcije mojih sugrađana su bile raznolike. Mnogi su plakali, palili sveće ili se zaputili za Beograd da odaju poslednju počast. Neki su bili ravnodušni i događaj samo kratko prokomentarisali da ih politika ne interesuje. Nisam bio siguran kojoj grupi pripadam, ali sam zasigurno bio daleko od treće grupe – onih koji su se ubistvu radovali.

Ne mogu biti puritanac i reći da nikada nikome zlo nisam poželeo, najteže je samom sebi suditi. Neke sopstvene izjave bih danas najradije povukao, jer ma koliko objektivne meni delovale, svaka reč je lična. Međutim, radovanje tuđoj smrti, bez ikakvog srama, bila mi je oduvek degutantna. Da, postoje ljudi za koje bih voleo da se možda nisu rodili ili barem ne na ovom podneblju, ali da im priželjkujem takav završetak je zaista neki novi stepen zla i odraz apsolutne nečovečnosti koje sam od 12. marta postajao sve svesniji.

Iz dana u dan, postajalo mi je sve jasnije zbog čega je taj događaj ostavio jak utisak na mene. Nije slučajno što su mi se vraćale slike praznih rafova i dugih redova, osećaj beznađa i neizvesnosti, a kasnije i zloslutni zvuci sirena opasnosti i devastirajućih eksplozija. To nije bila samo smrt jednog čoveka, to je bila apsolutna destrukcija jednog simbola nade u bolje sutra, obećanja da nam mladost nije uzalud bačena niz vodu i vreme proćerdano na govore mržnje onih koji se pušaka nisu ni latili, ali su zato džepove do šavova napunili. Osećali smo strah, jer smo se pribojavali najgoreg – da su pobedili oni kojima su usta ožvalavela od uvreda, ratnohušačko-neurotičnih buncanja, oni kojima su se umovi rasplinuli u psihozama samoproklamovanih vojvodstava i oni koji su pevačke karijere gradili na rasečenim lobanjama nekadašnjeg bratstva i jedinstva.

Narednih dana usledila su hapšenja osumnjičenih, zaveštanja osvete demokratskih pobunjenika, popunjavanje knjige žalosti, a malo po malo i likvidacija svedoka-saradnika. Zemlja se našla u rasulu, kao kada pijane kavgadžije naprave krš i lom u kafani pa se razbeže kud-koji-mili-moji, a oni koji nisu ni rakiju pili nit rakiju mirisali ostaju da plate račun. Čini mi se da smo mi ti potonji, naizgled trezveni gosti i da taj ceh i dan danas plaćamo, a kraj mu se ni ne nazire. I da cela stvar bude još gora je upravo to što smo u ovoj drami pajaca mi zapravo samo gosti u sopstvenom domu, a đilkoši se proglasiše domaćinima upravo tu. Po kući nam raspilavili, jedu li ono pečenje, svi podbuli i nabrekli, troše li, troše, dok se temelji polako raspadaju i celo zdanje tone. Bata je to savršeno dočarao u filmu Balkanska pravila, rekavši:

„Ti domaćini misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi. A ovaj prostor je škrt kada treba da iznedri čoveka sa misijom, čoveka darovitog, koji može da vidi bar jedan vek napred. Zato se ovde stalno strada. Živi se stihijski, primitivno i svi neprestano stradamo”.

Tačno je. Život mora da se nastavi koliko god uslovi za njegov razvoj bili nepovoljni, stihijski i primitivni. Nažalost, kako to obično biva, ravnodušnost u meni je polako uzimala daha, koja se narednih godina samo intezivirala. Shvatam ipak da je to možda i neka normalna reakcija organizma, kada na pitanja ne može da nađe odgovore. Psiha se adaptira na sredinu u kojoj je primorana da boravi, razvija određene mehanizme odbrane, makar to bila i apatija, a život ide dalje.

I kao što se bolest u recesiji ponekad ponovo počinje širiti organizmom, tako se i stara dinamika vlasti polako vraćala u svoje prethodno stanje. Mali pomak u lečenju koji je započet, potpuno je bio sasečen u korenu, a prognoze lekara nedostupne, jer više nije bilo nikoga da leči. Odjednom su metastaze našeg društva zauzele vodeće pozicije, a udarni termini bili su ispunjeni mahinacijama i egomanijakalnim cepanjima, izlaženjima iz frižidera i mahanjem rđavim kašikama. Demokratiju su sada predstavljali oni koji su sve u svojoj moći uradili da je unište do pepela, premijeru na grob odlaze da odaju počast isti oni koji su ga tamo i oterali, a mi sa strane samo nastavljamo da gledamo, kao da smo statisti u nekoj tuđoj predstavi, a ne glavni akteri u tragedijama naših života.

Pogledao sam na sat. Pet do dvanaest je, vreme je bilo da se polako uputim ka školi, geografija me čeka. Ovaj put kafu nisam mogao da popijem do kraja, stvarala mi je jaku kiselinu u želucu, a retrospekcija uspeha naše države sigurno nije pomogla da se smiri.

Za kraj, dodao bih ipak jedan fenomen, prijatelju moj, jer jesmo jedinstveni barem u jednoj stvari. Srbiji je pošlo za rukom nešto što nijednoj moćnoj državi do sada u istoriji nije. Osim što prkosi zakonima sudstva, etike i čovečnosti, ona promitentno prkosi i zakonima fizike i vremena, jer je i dalje u istom mestu i u istom vremenu kao i 2003. godine. Sve prolazi, samo politička postava u Srbiji je večna, a bogami i vrednosti.

Do sledećeg čitanja,
Srdačan pozdrav.
D. P.