Dragi moj prijatelju,
Zahladnelo je sad već pomalo, a znaš kako me hladnoća čini tromim, te i nisam mnogo vremena provodio van kuće. Međutim, jedno mesto redovno obilazim.
Dao sam ti svojevrstan uvod u prošlom pismu i nadam se da ti je bilo makar interesantno da otkriješ male detalje tog mesta. Moram ti priznati, prišao sam mu sa dozom nepoverenja i nisam ni slutio koliko brzo ću se uplesti u intrige ovog prostora da sad jednostavno dan ne prođe, a da ja nisam tamo. Kako li je tamo kod tebe u belom svetu? Razmišljaš li o kući? Znam pak da nisi mnogo toga za sobom ostavio kada si odavde otišao.
Bilo je kasno prepodne kada sam ušao i stresao kaput jer se neka sitna kišica uhvatila za tkaninu. Lokal je već bio prepun ljudi i svi su u nekoj žurbi naručivali i plaćali. Znaš, nije ovo onaj tip kafane, na koje smo ti i ja bili navikli. Ovo je usputna stanica do nekog krajnjeg odredišta kome svi ti ljudi užurbano kaskaju.
Nasmejem se kada se setim koliko si mi puta rekao da će mi moja krajnja pedantnost doći glave i kako sve mora u mom umu biti tačno i precizno posloženo kako bi imalo ikakvog smisla. Shvatićeš onda koliko je bilo neophodno meni samom klasifikovati te ljude u određene grupe radi lakšeg razumevanja. A na kraju krajeva… znaš i sam koliko se ljudi svojevoljno svrstavaju u grupe ne bi li sami sebe lakše shvatili.
Pa tako, izdvojio bih prvu grupu koju sam nazvao Umešni Preprodavci. Kao što im i samo ime nagoveštava, bave se preprodajom i ovde uglavnom dolaze kako bi sklopili dogovore sa svojim dobavljačima. Alkohol nikada ne piju i redovno vade svežanj novčanica na sto i vrteći vešto te vredonosne hartije mahnito broje pazar. Šarenolikost tih novčanica me uvek podsećalo na perje nekog pauna koji se šepuri pred svojim muškim suparnicima i ženskim prospektima. Nisam apsolutno siguran da to i ovde nije slučaj.
A onda imaš Golobrade Mangupe koji rade za ove gorepomenute. To su momci, sve uglavnom od brega odvaljeni, u svojim ranim dvadesetima, ne baš mnogo bistri, ali sa velikom željom da se međusobno takmiče i istaknu kao najsposobniji primerci svoje vrste. Ima tu suparništva, koškanja, pa čak i šakanja (naročito ako dva bace oko na istu konobaricu), ali kada im se nivo testosterona dovede na granicu normale, vrate se poslu i na kraju smene popiju uglavnom po dva-tri piva.
Sledeći su Penzioneri. I kao što im i jednostavno ime kaže, ljudi u penziji. Dolaze uglavnom prvi i odlaze uglavnom poslednji. Sa sobom uvek donesu neki primerak žute štampe, koje, kako primećujem ovde, ljudi čitaju kao kojekakvu literaturu od istorijskog značaja. Ta novina košta oko deset dinara. Znaš da nisam od onih koji smatraju da je cena uvek ekvivalent dobrog kvaliteta, ali u ovom primeru, teza je potvrđena.
Žene. Mistična bića sa druge planete koja su i dan danas za mene nedokučivi fenomen. Ne razumem se toliko u ovu sortu, te sam ih grubo podelio na dve podgrupe koje su najdominantnije u svom kafanskom staništu: Konobarice i Supruge. Prva doliva piće, druga traži muža u kafani kad već prođe vreme večere. Često dolazi do međusobnih sukoba i čarki između dveju pomenutih i uglavnom su Supruge agresivnije, spremne čak i za kavgu.
Intelektualci. Ovde ima raznih, od profesora sa raznih fakulteta do pravnika i umetnika. Pomislio bi da oni imaju najviše šta za reći, mada sam primetio da je ova vrsta uglavnom tiha i retko ulazi u diskusiju ili konflikte sa ostalim glasnogovornicima kafane (osim nekih izuzetaka, naravno).
Habzburški Lipicaneri. Znam da će ti prva asocijacija biti rasa plemenitih životinja nastala pre par stotina godina na prostoru Austro-Ugarske, ali ovo je ona druga vrsta konja. Ovde ih popularno zovu „gastarbajteri”, mada mi se taj izraz ne dopada, zbog neke negativne konotacije koju nosi, nisam siguran ni zašto – mada ovde i sada mi malo postaje jasnije. Ovde konkretno mislim na one starije, koji zidaju grandiozne vile u selu, a kuće zveče prazne, razbacuju se novcem po kafani, ne bi li se pokazali moćnima i spopadaju konobarice. Možda mi to ne bi bio toliki trn u oku da ti Lipicaneri nemaju šezdeset i kusur godina, a one ponekad i jedva osamnaest…
Al’, smejem se ja sad u sebi. Znam ja šta tebe interesuje. Poznajem te toliko, da bi sad mene pitao „A kojoj skupini ti pripadaš, druže moj?”.
Prošlo je već izvesno vreme kako sam redovno pio kafu svakog (ili barem svakog drugog) prepodneva na ovom mestu, pre nego što bih se uputio ka školi i održao časove deci nesvesnoj bilo čega što se nalazilo oko njih. Moram ti reći da je kafa postala pitkija i aromatičnija vremenom. Ili je pak moje čulo ukusa otupelo? U svakom slučaju, dolazio bih tu i uživao u toplom napitku, zadubljen u svoje misli, ponekad ni sam svestan prostora i ljudi oko mene. To je pak bilo, dok nije došlo vreme da se i ja predstavim.
– Ne može. To ne postoji. To pravi Srbin nije! – kaže Joksim.
Joksim je stariji čovek, čije je lice potpuno sraslo u gustu, sedu bradu, kosa duga, pa skoro do ramena i oči namrgođene koje odaju onaj sugestivni, osuđivački pogled na svet oko sebe. Dolazio je s vremena na vreme, pio pivo i uvek sa sobom nosio neke pravoslavne magazine i iznosio svoje teološke poglede na društvo.
– Zna se. Srbin je Pravoslavac, koji slavi Hrista i svoju krsnu slavu, ne mož‘ biti musliman, nit bilo šta.
– Pa tom malom ćaća je Slovak, ali se krsti mali pravoslavno – odgovara mu Brka.
– Ma jes’! Ime mu srpsko, a prezime dođoško! Gde si to video? To Srbin nije.
Ova rasprava mi se nije toliko činila zanimljivom da je pratim, jer znaš kakva su moja osećanja povodom teme. Čovek iz Banata, od majke Mađarice i oca Nemca, pa još i katolik, eh, ima materijala da ovi o meni roman raspredaju. Čovek stranac u zemlji u kojoj je rođen.
Međutim, nije to ono što mi je zaokupilo pažnju, nego što sam shvatio da moja prisutnost nije više toliko nevidljiva. Imao sam utisak do tada da sam bio samo nemi posmatrač upečatljivih događaja ovog živopisnog mestašceta, ali sada sam postao i aktivni učesnik ovih zbivanja.
Odjednom se obojica okrenuše ka meni i upitno me pogledaše, kao da sam kakav špijun koji je došao među njihove redove da razotkrije tajne njihovih umova. Brka je podigao desnu obrvu i onako oprezno, postavio mi pitanje:
– A je li, prijatelju, odakle si ti?
– Odavde, rekao bih.
– Pa nismo te ranije baš toliko viđali – sumnjičavo dodaje Joksim.
Nakon što sam im rekao moje ime i ukratko se predstavio, valjda sam zadovoljio njihovu znatiželju, jer su se okrenuli jedno ka drugom i nastavili da mrmljaju nešto što više nisam mogao da razaznam. Možda je bilo o meni, možda o prethodnoj temi, a možda o hladnom vremenu. Svakako mi učtivost nije dozvoljavala da prisluškujem, a već je i sat objavljivao podne te je bilo vreme da se polako uputim ka školi.
Je l’ se sećaš kad si me pitao „Pa što ne bi otišao negde gde tvoje ime i prezime ne bi tako zvučno odskakalo?”. I ja sam se pitao tada. Možda se i dalje ponekad zapitam. Al’ suva istina je, stranac bih bio gde god da odem.
Nadam se da je kod tebe tamo barem malo toplije i da imaš vremena za vožnju biciklom, znam koliko to voliš. Voleo bih da pišeš malo češće, naravno ako ti obaveze to dozvoljavaju, nemoj da ti moja dokonost pravi presiju. Ko zna, možda i bude prilike da se uskoro vidimo.
Do sledećeg čitanja,
Srdačan pozdrav,
D. P.
