Bili smo maturanti te jeseni 1972. godine, dečaci tek zakoračili u punoletstvo. A ipak, dok su neki drugi gimnazijalci tada išli vikendom na igranke u Studentski, Tehničku školu ili u školsku diskoteku, bolje reći učionicu u kojoj su se puštale ploče, mi smo do fajronta bančili u zadimljenim birtijama koje su vonjale na znoj i alkohol, okruženi polusvetom, cugarošima, barabama i klošarima. Oko nas su pijani gosti lomili čaše, galamili i pevali, nadvikujući se sa narodnjačkim bendom i oskudno odevenom pevaljkom. Neretko smo bili svedoci, srećom ne i akteri, kafanskih kavgi, masovnih tuča, lumperajki, brutalnih intervencija milicije. Znali smo da „Pivara” i „Slavina” nisu bila mesta za nas, buduće akademce, ali eto, ter’o nas je neki đavo…
Zbog svega toga smo bili na lošem glasu u Gimnaziji, u kojoj se pričalo da smo više vremena provodili u obližnjem bifeu „Lovac”, nego na nastavi i kako se dešavalo ponekad, da čak i na čas dođemo pomalo nacirkani. Pa onda ne čudi što su školski oci, na početku četvrtog razreda, doneli odluku o rasformiranju našeg odeljenja. Mi smo se protiv ovakve odluke pobunili, sakupljali potpise i pisali žalbe, ali od toga verovatno ne bi bilo ništa, da direktorka Vukica Drndarski nije, posle mesec dana našeg progonstva u druge razrede, shvatila da će ipak lakše da nas kontroliše, ako svi budemo na jednom mestu, a i preventive radi – da ne inficiramo i odeljenja u koja smo raspoređeni. Problem je sada bio što ni jedan profesor nije želeo da nam bude razredni. Srećom, tu se našao istoričar Pera Katastrofa, koji je pred nastavničkim većem, sav važan, neodgovorno izjavio: „Dajte ih meni. Ja ću ih slomiti”. Ne treba ni da pominjem da smo vrlo brzo mi „slomili” njega. A uskoro smo postali i ortaci, jer naš novi razredni nije bio, baš kao ni mi, na nekom glasu u školi, pa su ga stalno držale pod paskom raznorazne prosvetne inspekcije i disciplinske komisije.
Nedugo po ponovnom formiranju našeg IV/2, ne sećam se tačno povoda, ceo razred je jednog dana, pobegao sa svih časova. I to nam je progledano kroz prste, sa tim što je Mića, kao predsednik razredne zajednice, morao da ide na odgovornost kod nadležnih i objašnjava ovaj postupak, mada on nije imao nikakve veze sa tim. Bio je u „Lovcu” toga jutra, kada smo mu samo javili da „danas nemamo nastavu”.
Nismo se proslavili ni te jeseni, oktobra, kada su nas vodili na branje kukuruza, ali nisu se ni drugi razredi tada nešto posebno istakli. U rano, hladno i maglovito jesenje jutro, autobusi su došli pred Gimnaziju i odvezli nas u atar Banatskog Novog Sela, da pomognemo tamošnjem PIK-u, u ovoj važnoj poljoprivrednoj raboti. Onako pospani i promrzli, kidali smo zlatno klasje sa požutelih stabljika i bacali ih na gomile, bauljajući po blatu i gustoj magli koja se nikako nije razilazila, pa se dešavalo da zalutamo i počnemo da beremo tuđu vrstu. Nisu svi ni bili adekvatno odeveni za radove na njivi, pa je tako naš drug Jova Bajus, koji je uvek bio skockan po poslednjoj italijanskoj modi, brao kukuruz u dugom, crnom, maksi kaputu, sa postavom od crvene svile. Ne mogu samo da se setim, da li je po blatu gacao u bruksericama, od kojih se nikada nije odvajao. Za kontrolu rada u našem sektoru, ispred partijske organizacije, bila je zadužena Jovanka, iz onog čisto ženskog odeljenja na spratu. Radni elan nam je naglo opao, čim su se prvi plikovi pojavili na nežnim dlanovima razmažene gradske dece, kada je crveni lak počeo da se skida sa noktiju naših drugarica i shvativši da se redovima kraj ne nazire. Tada smo počeli sve više da se gađamo klipovima, zabušavamo i odmaramo. Odmah se tu našla Jovanka, kako bi uticala na našu omladinsku svest i ukazala nam „na značaj berbe za zemlju u predstojećoj zimi”. Međutim, tog momenta je sa svih strana kukuruzišta bila zasuta klipovima i više se nije pojavljivala u zoni svoje odgovornosti. Kada se magla najzad podigla, ja sam otišao do puta i stopom se vratio u Pančevo, a posle sam čuo da je opet Mića fasovao. Za piće smo dobili kiselu vodu, a kako nije bilo obične, on je mineralnom vodom oprao blato sa ruku. Neko ga je prijavio, pa je kao mladi, tek primljeni član organizacije SK Gimnazije, pozvan na partijsku odgovornost zbog, kako je ocenjeno, „arčenja društvene imovine”.
I kada smo završili Gimnaziju, kao da se ništa nije promenilo, nastavili smo da se družimo u istom sastavu, samo što smo „Lovac”, „Kragujevac”, „Dolinu”, „Šaran” i druge birtije oko Gimnazije, zamenili kafanama u blizini Pravnog fakulteta, na kome nas je bilo najviše. Riblja čorba i špriceri u „Grgeču” na Bulevaru ili girice i pivo u „Poslednjoj šansi”, u zelenilu Tašmajdanskog parka, ali najlepše je ipak, bilo na „Tašu”. Gluvarili smo u bifeu na galeriji, pijuckali i posmatrali kako se dole na bazenu, smenjuju i kupaju studentkinje i srednjoškolke na časovima fizičkog i studentskoj rekreaciji. Za to vreme neke naše kolege i koleginice su u istoj ovoj ulici, samo malo napred, na uglu sa Bulevarom revolucije, u amfiteatrima i učionicama, slušale predavanja, pisale seminarske, polagale kolokvijume, ispite…
I danas, kada zaglavim sa nekim iz stare školske ekipe, već posle dva zaječarca, odmah počinjemo, po ko zna koji put, da elaboriramo greške počinjene u mladosti. Sa sve više piva, sve se više okrivljujemo, kajemo, optužujemo, posipamo pepelom. Ko je kriv za ovo, ko za ono… Trebalo je ovako, ne onako… Ali posle još jedne ture, ustanovili bismo, grleći se, da se sve ipak, dobro završilo. Poženili smo se, okumili, imamo dobru decu, sada unuke. „U redu, ne kažem, bila bi sigurno danas bolja penzija, da smo završili faks ili da smo se, u nekom trenutku, malo bolje snašli, ali jebeš penziju”, zaključili bismo, ljubeći se na rastanku.
