Ponavljači iz zadnje klupe

Kraj avgusta 1993. Još samo par dana do početka nove školske godine, u kojoj će svi, osim dvojice protagonista ove priče, bezbrižni krenuti u šesti osnovne. Ne samo da su prešli još jedan životni stepenik, nego su uglavnom bili i na letovanju s porodicama. Svi, osim Mandraka i Koste, kojima je zadnja klupa egzistencijalna paradigma od samog početka, ali i u svim kasnijim fazama života. Mandrak, kao veći propalitet, već je okinuo godinu dvaput pre toga, dok je Kostiću ovo bilo vatreno krštenje.

Nemački jezik bio je njihova boljka u prethodnoj godini. Nastavnica narandžaste kose, sela je preko puta njih, rekavši prvom kandidatu da otvori udžbenik, i počne da čita. Nije znala da je ovaj tokom leta, ali i pre, celu čitanku ispisao srpskim prevodom ispod svakog teksta na nemačkom, i tako se već spremio za ono što sledi. Kao da je znao da će mu ovo žvrljanje jednom zatrebati, a i nije hteo da stvar prepusti slučaju, kad je već dogorelo do nokata. Time je svom, još manje marljivom prijatelju, olakšao celu stvar, jer se ovaj verovatno ne bi ni toliko potrudio.

– Milane, počni da čitaš. Strana 23.

– U redu.

Dok je sricao nemačke reči kako zna i ume (nemački ekspresionizam! Ha-ha), Kostić je potom s lakoćom prešao i na srpski prevod teksta. Jedina briga bila mu je kako da ova nastavnica kose boje oranžade, koja stoji samo par metara dalje, ne ustane i otkrije njegov podli plan. To je svakako bio jedan od retkih planova koje je ikada imao u životu, i koji je sproveo u delo. Kada je završio iščitavanje, upita ga ona, čisto iz znatiželje:

– Je li, a da nisi ti to sve ispisao ispod?

– Nije, nije – uskoči Mandrak da zaštiti sebe i druga mu. Drugih opcija, ionako nije ni bilo.

– Dobro. Hajde sad ti, Saša – reče nastavnica Mandraku.

Usledila je još gora intonacija, akcentovanje i pogađanje pravopisa, a zatim i nekakvo smandrljavanje srpskog prevoda, nakon čega je, valjda smorena ovom dvojicom izgubljenih slučajeva, žena presekla, i rešila da ih obojicu pusti. Tako su se ponovo našli zajedno u šestom razredu, gde će prvi od njih i dalje biti stariji od svojih školskih drugova dve godine, a drugi ponovo krenuti sa istom ekipom. Mora neko i pozadi da sedne!

Mandrak je živeo u dotrajaloj kućici u Žarka Zrenjanina. Donji grad je, uz Topolu i Kudeljarac, i poneki ćumez na obodu Margite, bio deo grada gde su uglavnom živeli, što bi Ameri rekli, white trash Pančevci. Dok je išao u školu, njegov trpezarijski astal bio mu je ujedno i radni sto, gde bi čitao udžbenike, ispisao poneki sastav i sve što treba za školu. Ukratko, tu gde je doručkovao, ručao i večerao, tu je spremao i domaći. S obzirom na ocene koje je dobijao, pretpostavljam da mu je knjiga iz matiša služila kao podloga za razvijanje bureka, a u pernicu bi stavljao jogurt da pridrži. Kasnije se preselio, spustivši se par ulica niže, u Kraljevića Marka, gde su mu u dvorištu pacovi pretrčavali put, i pravili žurke sa gušterima baš tu ispod dasaka, i pukotina u betonu. Platno njegovih iskrzanih starki češće su zapljuskivale kiše jesenje, nego voda i deterdžent. Iz nekog razloga, nije imao hrskavicu, pa je mogao da pritisne nos do kraja kažiprstom, što su mu svi brojni školski drugovi koje je imao, stalno tražili da uradi, zabavno im bilo. Tada se izdržavao popravljanjem bicikala. Uglavnom se mučio kroz život, ali čini se da nikada nije klonuo duhom; možda ga, kao nekad za školu, jednostavno i nije bilo briga.

Mandrak se vrlo rano navukao na hard rok i hevi metal, a kasnije bio redovan inventar u klubu „Had”, gde se puštalo baš to. Istu strast imao je i Kosta, najpre mu školski drug, a kasnije i doživotni prijatelj. Kosta je bio ipak u mnogo boljoj situaciji, jer je imao i kevu i ćaleta, doduše nevelikih primanja, ali kako-tako situirane.

Nakon što su, u šestom razredu, sada obojica ponovo imali probleme sa učenjem, Mandrak je okinuo i treći put, i to je za njega bio the end, my only friend. Kostić je, sada već zvezda avgustovskog roka, ovaj put roknuo samo iz matematike, ali njegov dušmanin ispostaviće se kao mnogo veća babaroga od narandžaste „Nemice”. Profesor matiša Stanivuković, širom školskih hodnika i dvorišta „Zmajeve” poznatiji kao Sandokan, ili Sandža, imao je mnogo smireniji manir kada su u pitanju oni koji se knjige ne laćaju. Samo bi im poturio knjižicu, i rekao „pao si!”.

– Ali, kako ću pred oca? Šta da mu kažem? – upita Kosta, nakon baš ovakvog raspleta.

– Ti samo lezi u krevet, pokrij se ćebetom, i pravi se da si bolestan – reče Sandža, što je bio jedini mogući savet koji je svom najgorem đaku ikada mogao da da. Da nekad otvori knjigu i savlada racionalne brojeve, to ga ionako nikada nije poslušao, s obzirom na njegovu poslovičnu iracionalnost kad je o učenju reč.

Svojom sedom bradom dugom ceo jedan metar, Stanivuković je neodoljivo podsećao na Sarumana iz Gospodara prstenova, pa mu je ovaj najpre dušmanin, sada postao kao neki guru. Matematičar sa likom isposnika koji je dotakao drvo života, dao je Kostiću prekopotreban savet.

Baš tim rečima ga je i otposlao kući, da se tog, za njega tužnog avgustovskog poslepodneva leta gospodnjeg 1994, odvuče domu svome, spržen nemilosrdnim suncem odozgo. Izduvan kao fudbalska lopta u susretu sa komšijskom žičanom ogradom, polomljen kao neiskusan fizikalac nakon prvog radnog dana u „Finnetu”, emotivno skršen kao zaljubljeni tetreb nakon dobijanja korpe, i to pred njenim drugaricama, u prepunom noćnom klubu – Kosta se nekako spustio stepenicama ka izlazu, stropoštao bolje rečeno. „Zmajeva” će ga gledati još jednu godinu duže nego što je trebalo, i to samo zato jer nije smogao volje da makar odvoji dva sata dnevno više, da bi u roku od nedelju dana pre ispita, savladao materiju. Umesto toga, njemu su bile zanimljivije avanture Zagora, Teksa Vilera i Nika Rajdera. Ovoga puta, zli Sandokan isekao ga je na komade. Zapamtiće dobro njegove poput sablji britke lenjire, i sve zašiljene šestare.

Nije znao kako da kaže ocu. Poslušaće Sandžine upute. Njegov otac Žarko, ili Brka kako ga je ovaj zvao, umeo je da bude strog i zajeban, ali nikada toliko da bi ga pošteno izlemao. Majka mu Sofija, a koju je zvao Deba zbog njene nikad u red dovedene linije, bila je popustljivija. Zvala ga je Mimi, što Milana u početku nije iritiralo, sve dok za to nisu saznali njegovi drugari iz dvorišta.

Ušao je u stan, i pravac u svoju sobu na krevet. Posle nekoliko minuta, Žarko zvani Brka ušao je unutra, i upitao ga:

– Šta ti je?

– Nije mi dobro – reče Milan.

– Znači, pao si – zaključi otac.

– Jesam – reče Milan, pokriven ćebetom preko glave unutar mračne sobe.

Ogroman teret krivice pao mu je sa nejakih pleća. Sada više nije morao nikom da se pravda. Stvar je gotova! Za nekoliko dana, krenuće ponovo u šesti, ali ovoga puta lica će mu biti mahom nepoznata. Zapravo, ne baš sva, jer je u njegovom dvorištu bilo i onih koji su se rodili samo godinu kasnije, i s kojima će sada deliti dobro i zlo, a to je unapred znao jer mu je ponuđeno da bira odeljenja. Oni koje je znao od ranije, biće mu ulaznica za svet kome će pripadati naredne tri godine, dok ne kompletira osnovno obrazovanje, ili pak završi kao njegov prijatelj Mandrak – u večernju školu gde ljubav đaci muči. Nek mu ovo bude za nauk, da lenjost nekada stvara mnogo veću štetu od samo malko više uloženog truda. To mu u školi, a bogami ni u kući, nikada nisu rekli. Saznao je na teži način.

Prvog septembra 1994. krenuo sam u šesti razred. Seo sam u zadnju klupu, i to ne zato što sam i sam bio ponavljač-bakin-kolač, već naprotiv, to sam osećao kao udobnu poziciju da radim šta mi se radi, sa manje opterećenja. Mogao sam do mile volje da škrabam po stolovima kad mi je dosadno, da razmenjujem dogodovštine s onima pored sebe a da se manje čuje, ali i da zagledam konjske repove devojčicama koje sam toliko voleo, premda nisu bili baš toliko česti koliko sam hteo da budu. Neke od njih su baš u to vreme počele i da se šišaju kratko, što mi je isto bilo kul. Seo sam skroz levo u treći red, na prvom času koji je tog dana bio matiš. Ostalo je samo jedno prazno mesto do zida koje niko nije popunio. Profesor Sergije Lekin, koji se u Pančevo doselio iz rodne Srpske Crnje, nije bio ni izbliza zeznut kao ranije pomenuti Sandokan, ali ako nisi imao pojma o polinomima ili kvadratima nad hipotenuzom, glatko bi ti zabiberio keca. Nikakvo vrdanje i moljenje kod njega nije palilo. Tog sunčanog popodneva oko 13h, započeo je nastavu rečima:

– Dobar dan svima, evo nas opet zajedno. Počela je nova školska godina, i za početak imamo i jednog novog učenika.

Utom, taj novi učenik uđe kroz vrata, a Maja, koja je sedela dva metra dalje od mene, reče tiho:

– Jao, Mima!

Momak u crveno-crnoj majici, sa tek izraslim, slabašnim ali za nas itekako nedostižnim brcima, ušao je u učionicu i seo baš na ono prazno mesto, pored mene. Sumornog i ozbiljnog pogleda, shvatio sam da mu sada nije do priče, s obzirom na njegovu startnu poziciju izolovanog autsajdera. Zbog toga sam ga se malo i plašio, priznajem. Ako ni zbog čeg drugog, a ono jer je bio malo viši i jači od nas, pa su ga neki zvali i „kostolomac” zbog prezimena, ali i njegovih jakih zglobova. Ali taj strah, za koji ću ubrzo shvatiti koliko je besmislen, imao je samo jedno utemeljenje: loše đake uglavnom smo smatrali i socijalnim problemima, što on nikako nije bio. Njega samo niko nije imao da usmeri, dok sam prave gadove pronalazio na sasvim drugim adresama. I to ne jednom.

Smešna okolnost najpre je bila ta njegova crveno-crna majica koju sam spomenuo, a i on se zvao kao slavni italijanski fudbalski klub. S tom razlikom što je na njoj dezen bio horizontalan, dok su dresovi AC „Milana” zapravo vertikalni. U dvorištu na terenu za mali fudbal, prozvali smo ga „Kostakurta”, po poznatom fudbaleru koji je takođe igrao za rosonere, što je isto bilo jako smešno. On se na to samo mrštio, ćutke prihvatajući šale. Ipak, bio je i dalje fizički najjači, pa neko prelaženje granice sa njegovim strpljenjem nije bilo baš uputno. Zaista je posedovao vrlo visok prag tolerancije za sva ta zadirkivanja i podprckivanja. I niko nikada, nije nagrabusio zbog toga!

Vremenom sam pronašao zajednički jezik sa njim, pokušavajući najpre da mu pomognem sa školom, iako ni sam nisam briljirao. Ali ako sam išta razvaljivao, to je bila geografija! Mnogi imaju da zahvale mojim došaptavanjima i tiho izrečenim sugestijama, onda kada je prepisivanje bilo nemoguće. Tako se i on „očešao” par puta o moje temeljno poznavanje geosa.

A onda, i muzika, horor i vestern filmovi, pa još i stripovi! Toliko, da sam pokušao i sam nešto da crtam. Kosta je svo svoje slobodno vreme trošio na pomenuto. Ložio se na Klinta Istvuda toliko da je stalno držao palce zakačene za džepove farmerki. I, premda se ja nikada nisam primio na Manowar ili Carcass, jeste me zarazio Motörheadom, i Lemijevim vokalom koji zvuči kao da jede šrafove. I sam sam pored njega postao padavičar, u razredu prepunom densa koji je samo tada bio u fazonu. Jedini iz razreda s kim i dalje kontaktira, sam ja. Nedeljom na starom buvljaku, razmenjuje stripove, prodaje stare i kupuje nove. I sa Mandrakom se i dalje redovno viđa.

Moja velika mana je bolećivost. Ne želim da shvatite ovo kao indirektno hvaljenje samog sebe, ili izigravanje Majke Tereze. Naprosto, osećam da ljudima koji su u nekom problemu, treba pružiti ruku. Čak i ako oni sami toga nisu svesni. Šta vam teško? Sa njima ionako niko nikada nije hteo da se druži, pa su se baš zbog toga samo i jedino družili sa onima koji su im i preostali: između sebe. Kao nekakvi zaboravljeni fikusi u ćoškovima učionica, daleko od republičkih, saveznih ili čak međuopštinskih takmičenja, ovi ljudi jesu izabrali teži put, ali prečesto im je samo takav od starta bio i namenjen. Nisu mogli, niti znali za bolje. Nisu ni znali šta ih čeka kasnije. Nije imao ko da ih izgrdi. Da se osvrne na njih iz prednje klupe.

I sam sam milion stvari uradio tek pod pritiskom, pa zašto bi ih onda gledao s visine?