Portret predsedničke kandidatkinje – prof. dr Biljana Stojković

Profesorka Biljana Stojković je jedna od retkih predsedničkih kandidata koji su došli u Pančevo da svoj program i svoje ideje predstave građanima našeg grada. Ovu činjenicu možemo posmatrati kao poražavajuću, ali i bilo kakva politička pažnja usmerena ka našem gradu bolja nego nikakva. Oni koji se izbore da sebe i svoje kampanje predstave građanima u svakom delu Srbije jednako, i koji od svakog građanina i građanke traže podršku u njegovoj ili njenoj lokalnoj sredini, gde vladaju problemi koji ih pojedinačno i kolektivno najviše tiču, i koji rešavanju tih problema iskreno i pristupe, dobiće najveću podršku. Barem se tome nadamo, u nekom boljem, i svakako mogućem, društvu.

PANČEVO SI TI: Jedna ste od osam kandidata za predsednika Republike. Kako ste se odlučili da uđete u kampanju za izbor na ovu funkciju?

BILJANA STOJKOVIĆ:  Nije bilo lako. To je jedna velika odluka, u smislu da izbacuje čoveka iz njegove zone komfora. Ja sam do sada bila aktivistkinja, na to sam navikla i to je moj poriv, ne mogu da napustim tu želju da se borim za pravdu. Potpuno je druga stvar, doduše, da se uđe u nešto što podrazumeva procedure, interakcije sa političkim strankama i figurama, stajati ispred neke grupacije a ne samo ispred svoje ličnosti, da budete medijski praćeni na drugi način. Prosto se onda i zapitate koliko ste vi adekvatna osoba za tako nešto. Moji veliki strahovi su bili oko toga da li ću nekoga izneveriti. Međutim, kada sam shvatila da je puno ljudi podržalo moj predlog da ja budem kandidatkinja, da nešto vide u meni, verovatno dugogodišnju aktivistkinju koja ima tu energiju, ja sam pristala i ne kajem se. Mislim da će ovo biti jedno veliko iskustvo. Ja ću dati sve od sebe jer mi je jako stalo da se borim za ciljeve koje imamo, za program koji imamo. Ja sam se sa ovim ljudima iz koalicije ,,Moramo” i našla jer razmišljamo veoma slično. Nisam na kraju imala dilemu da ću da se upustim u to.

PST: Kakvi su vaši utisci što o procesu kandidovanja i dosadašnojoj kampanji za izbore predsednika Republike? Kako ocenjujete mogućnost vođenja uspešne političke kampanje u Srbiji danas?

STOJKOVIĆ: Kao i u svakom drugom procesu u ovoj državi, oseća se ko je glavni a ko je uskraćen za mnoge stvari. Što se tiče budžeta, o tome i ne govorim, mi nismo ljudi koji želimo neku skupu i šljašteću kampanju, to nije naša priča. Međutim, sam proces je ograničen na minimalno vreme, što vam oduzima mogućnost da upoznajem ljude i da oni upoznaju mene i nas. Potpuno je druga stvar da li vas znaju iz aktivističkih krugova, a drugo je da li vas građani koji nisu baš bili zaintresovani ni za aktivizam ni za politiku poznaju. Ograničavanje roka je nešto što je učinjeno namerno, da bi opozicioni kandidati imali što manje vremena za kampanju. Tu spada i prikupljanje potpisa. Mi smo to počeli sa dva dana zakašnjenja, zato što su aktivisti bili zaista iscrpljeni skupljanjem potpisa za parlamentarnu listu. Morali su ipak malo da se odmore, jer to nisu stranački odbori gde se radi po komandama. Ovo su ljudi koji rade iz srca i sopstvenom energijom, nakon redovnog posla. Bilo je i mnogo opstrukcija notara, otkazivanja prostora. Bilo je mukotrpno. Ne samo da jedan čovek ima sve resurse, već vam da i najkraću moguću kampanju i spreči vas da skupljate potpise – sve radi da vas spotakne, i to zaista pokazuje jad i bedu sa te strane, kada vam je potrebno da svom protivniku vežete i ruke, i noge, i oči, i onda još da se radujete kad pobedite.

Biografija prof. Stojković
Prof. dr Biljana Stojković rođena je u Beogradu 1972. godine. Odrastala je u Zemunu, gde je završila Zemunsku gimnaziju sa Vukovom diplomom. Na Biološkom fakultetu u Beogradu doktorsku tezu odbranila je 2007. godine, a 2018. na njemu postaje i redovna profesorka evolucione biologije. Jedna je od osnivača Pokreta slobodnih građana i članica saveta Skupštine slobodne Srbije. Duže od dve decenije bavi se građanskim aktivizmom i poznata je po organizaciji protesta, blokada i po akcijama u borbi za ženska prava i žensko reproduktivno zdravlje, kao i ljudska prava u globalu. Poslednjih godina svoj aktivizam usmerila je i ka zaštiti životne sredine. Štab njene kampanje tvrdi da je cilj njene kandidature da ,,bude glas svih onih koji osećaju da moraju da povrate, kako osnovna prava na čist vazduh, vodu i prirodu, tako i pravo na rad, lečenje, školovanje, te i pravo na rast, razvoj i dostojanstvo”.

PST: Jedno od ovlašćenja predsednika je i delovanje u spoljnoj politici. Šta bi bili vaši prioriteti u toj oblasti?

STOJKOVIĆ: Prva stvar je fokus na najkraći put ka Evropskoj uniji, to je nešto što cela koalicija zastupa. To naravno podrazumeva i nešto što se zove ,,Veliki dogovor sa Zapadom” – tu je ključna stvar da ceo Zapadni Balkan prvo počne da komunicira i da se neki međususedski odnosi izglade. U poslednjih deset godina imamo strašno loše odnose sa svojim susedima, sa državama sa kojima smo do skora bili u istoj državi i sa kojima delimo zajedničku istoriju.

PST: Možete li onda da date kratak osvrt na to šta mislite o projektu Otvorenog Balkana koji sprovodi aktuelni predsednik?

STOJKOVIĆ: Mislim da je to poprilično ,,fejk”. Odnosi se samo na neke trgovinske odnose, a ja stvarno nisam sigurna da je to ono što je nama ovde najveći problem. Trgovina je poželjna i carinske olakšice su dobrodošle, ali nije to problem. Trgovina i razmena ljudi i kulture se već odvijaju. Problem su političke elite, koje su one stare, ratničke, političke elite. One ne znaju drugačije da upravljaju državom nego preko ratnih pokliča i mržnje prema drugima. To je jedini problem. Kada maknemo tu staru elitu devedesetih, koja vlada u poslednjih deset godina, dolazi potpuno druga atmosfera. Onda će se promeniti odnosi prema drugima na Zapadnom Balkanu, a samim tim i prema evropskim vrednostima.

PST: Zakon o eksproprijaciji, zakon o referendumu, ugovori sa Rio Tintom… sve ovo je obeležilo kraj prošle godine i početak ove. Da li mislite da bi ojačavanje predsedničkog prava veta u nekim situacijama dovelo do sprečavanja štetnih ili sumnjivih zakona i dogovora? Kako generalno gledate na pravo predsedničkog veta?

STOJKOVIĆ: Ukoliko imamo nekog predsednika koji je stvarno dobronameran i zaista čuva poverenje i dobrobit građana, onda bi ojačavanje tog prava svakako bila dobra stvar. Međutim, zamislite nekog predsednika koga nije briga za građane, kao što je slučaj danas, da ima pravo veta. Bilo bi nam još gore. Ne možemo posmatrati zakonske okvire spram toga koja je ličnost na nekoj funkciji, nažalost, već moramo uzeti u obzir svaku mogućnost. Zaista sam detaljno proučavala Ustav i pričala sa profesorima ustavnog prava, jer mi je jako važno da razumem okvire nadležnosti. Ono što ja smatram da daje neku slobodu i uticaj predsedniku je javnost delovanja. Predsednik može da pokreće teme, može da napravi komisije za različite teme i da pokreće debate u javnosti. Time se pospešuje to da građani budu uključeni u proces i da razumeju šta se dešava i koji su argumenti za i protiv za različita pitanja. To je vrlo važna funkcija predsednika, koja nije formalna, ali jeste krupna društvena uloga, i ja imam nameru da upravo tako i radim. Država treba da služi građanima, a ne obratno. Ono što piše u Ustavu, razdvajanje tri grane vlasti – tako mora da bude. Ne može partijska država da postoji. Mi nažalost nismo navikli ni na kakvu drugu državu sem na partijsku, gde jedna partija upravlja svim resursima. To nije vlasništvo nijedne partije. Zato se zalažem za potpuno demontiranje partijske države.

PST: Još jedna tema koja je bila aktuelna krajem prošle godine je vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Ppredsednika je vrhovni komandant vojske. Kako vi gledate na pitanje vraćanja obaveznog služenja vojnog roka i kakvu bi ste vi poruku poslali pripadnicima vojske?

STOJKOVIĆ: Prvo, ja sam pacifistkinja i antiratna aktivistkinja. To me možda u neku ruku za ovo pitanje diskvalifikuje. Međutim, važno je razumeti da predsednik nije vrhovni komandant osim u ratno vreme. Vučić voli da tako sebe naziva i da ga drugi tako nazivaju i predpostavljam da on jako uživa u tome, ali to prosto nije tačno. Vojska jeste važna, država mora imati način da se odbrani i to mora postojati i razvijati se, ali to moraju da vode stručni ljudi. Ministar ne može da bude bilo ko, niti general može biti bilo ko – posebno ne partijski činovnici i poslušnici. Jedini princip je imati stručnu i kompetentu osobu na poziciji od značaja. Tokom vremena smo zaboravili na individualnu odgovornost. Ukoliko se prihvatiš neke uloge a znaš da joj nisi dorastao, nadrljaćeš. Onda se neće prihvatati na funkcije neko ko je kupio diplomu. Ukoliko je pravosuđe nezavisno od politike i ukoliko nemamo političku državu, nadrljaće. Principi su toliko jednostavni da se ovo stvarno može rešiti vrlo lako, samo što to nikome nije bilo u intresu do sada.

Što se tiče obaveznog služenja vojnog roka, potpuno sam protiv. Mi trebamo da imamo pristojnu vojsku i kapacitet odbrane, ali mi nismo država koja se sprema za rat. Obavezno služenje vojnog roka je vrlo skupa stvar. Potreban je ogroman budžet za tako nešto. Uz to mi znamo da je naša država rasprodala kasarne i druge vojne objekte. Ne znam kako je to uopšte moguće sprovesti. To je samo jedna populistička priča koju nameće ovaj režim.