Pozorišni život u Pančevu ima veoma dugu tradiciju, a u jednom periodu je pri našem Domu kulture radio i profesionalni glumački ansambl koji je pored matične scene, nastupao i u drugim gradovima. Verovatno je to ostalo u transgeneracijskom pamćenju Pančevaca, pa kada ih danas saradnici lokalnih medija navataju na ulici, sprovodeći neku debilnu anketu tipa „kako ćete provesti vikend”, naši sugrađani najčešće vole da kažu: „Verovatno ću skoknuti do Beograda da pogledam neku predstavu”. Ali ponekad i neka predstava, uglavnom iz Beograda, ume da skokne i do našeg Kulturnog centra. Međutim, tada nastaje fajt oko kupovine karata, pošto su one uglavnom već unapred rezervisane za lokalnu elitu: lekare, profesore, novokomponovane biznismene i bogatune, političare ovdašnje… Kada ponekad na neku foru i ja uspem da dođem do ulaznica, pa često pored predstave, vidim i još pokoju zanimljivost.
Normalno da je najveća gužva za mesta ispred bine, ali nije baš pametno naći se u prvim redovima ni na ratištu, a ponekad Boga mi, ni u pozorištu. Pre jedno pet, šest godina, u našem gradu je gostovalo beogradsko Narodno pozorište sa predstavom „Marija Stjuart”. Ova istorijska drama o nesrećnoj škotskoj kraljici je bila poprilično avangardna, pa je u tom fazonu i na sceni Kulturnog centra rasplanirana veća količina blata, dok je kočije glumio prastari „Zastavin” pik ap, koga su povremeno vozikali po bini. U jednom momentu, na vrhuncu predstave, glavna glumica je počela da se bacaka po onom blatu kao riba na suvom, dok su seteri iz prvih redova u večernjoj toaleti, sa sve porodičnim nakitom na sebi, diskretno prstima skidali blato sa face i veštačkih trepavica. A mi koji smo predstavu posmatrali „iz kukuruza”, sa bezbedne udaljenosti, uživali smo u prizoru. Kada sam u subotu otišao na pijac, čuo sam moju mesarku kako se žali jednoj mušteriji da je išla u pozorište na neku predstavu, a da se vratila sa nje sva kaljava.
Jedne večeri na sceni Kulturnog centra gostovalo je Jugoslovensko dramsko pozorište sa višestruko nagrađivanom predstavom „Elijahova stolica” koja je pre Pančeva igrana u Beču, Sarajevu, Zagrebu… I tek što je započela ova teška, uzbudljiva i komplikovana priča, frajeru u prvim redovima je zazvonio mobilni. Publika se okrenula ka njemu, ali on umesto da ga ugasi, ladno počinje da razgovara. Šta će čovek, biznis je biznis, valja završit pos’o, jeb’o ti kulturu. Shvativši da niko više ne kapira dešavanja na pozornici, glavni glumac Svetozar Cvetković je, došavši na ivicu bine, dao znak ostalim kolegama na sceni da prekinu predstavu. Čekao je da lik završi razgovor, a kada se to najzad i dogodilo, upitao ga je: „Gospodine, da li ste završili?” Iako je dobio potvrdan odgovor, za svaki slučaj, još jednom ga je priupitao: „Da li sada možemo da nastavimo?” „Možete”, odgovorio mu je gledalac, a Cvetković se potom okrenuo ka glumcima iz anasambla i rekao: „Idemo sve iz početka”. Da sve bude na odgovarajućoj kulturnoj razini, postarao se neko iz publike dobacivši telefonisti: „Ej majmune, pokri se sada ušima”. Ne treba ni da pominjem da su o ovom spektaklu odmah pisali neki prestonički mediji, a kako li se tek osećala naša mlada sugrađanka Jelena Trkulja na sceni, pošto joj je to bio prvi nastup u rodnom gradu, „na daskama koje život znače”… Kada je na nekoj drugoj predstavi starijoj gospođi ispred mene pozvonio telefon, ona se sirota toliko pogubila da, i pored sveg truda, nikako nije uspevala da ga ugasi. Odmah joj je prišao tadašnji direktor centra Nemanja Rotar, ali kako ni on nije bio od neke pomoći, izašli su u hodnik, odakle se još neko vreme čula zvonjava.
A ponekad sam i ja voleo da „skoknem do Beograda i pogledam neku predstavu“. Tako smo jednom u Narodnom pozorištu gledali „Veliku dramu” Siniše Kovačevića, a kada smo krenuli kući, još pod utiskom ove potresne priče o crnogorskoj porodici kolonizovanoj u Vojvodini, i mi smo doživeli veliku dramu. Bila je već skoro ponoć, rominjala je sitna novembarska kiša, kada sam se zaustavio na semaforu, u pomrčini Ulice Đure Đakovića. Iznenada, čim se upalila zelena strelica za uslovno skretanje, neko je iza mene počeo ludački da trubi. Shvatio sam da sam se loše prestrojio, ali mi je laknulo kada se i meni otvorio semafor, računajući da je problem time rešen. Međutim, manijak je odmah projurio pored mene starom astrom, sve vreme pokušavajući da mi iseče put i da nas udari. Nekako sam uspevao da ga eskiviram i na kraju preteknem, dok je on nastavio da me juri ovom zabačenom ulicom. Goca mi je rekla da stanem ispred SUP-a, u 29. novembra, što je u tom momentu bilo najracionalnije, ali ja kreten, onako u panici, umesto ispred murije, parkirao sam ispred Beogradskog pamučnog kombinata koji ne radi bar 20 godina i ispred koga je vladao totalni mrak. Ali koliko god bio ishitren i nepromišljen, pokazalo da to i nije bio tako loš potez, jer je tip izgleda ucvikao, ne znajući šta ga tačno čeka u pomrčini. Odjednom je usporio, zastao, posmatrao nas neko vreme iz daljine, obišao dva puta oko kružnog toka i lagano se odvezao negde niz ulicu. Pao mi je kamen sa srca, ali čisto da se malo okuražim i popravim eventualno uzdrmani rejting kod žene, procedio sam kroz zube: „Baš mi je krivo što je otišao, taman sam hteo da mu pokažem”.
Pa ja sam odrastao na „Partizanovoj” južnoj tribini, išao na utakmice u druge gradove i nikada nisam bio u nekoj većoj frci kao navijač, a eto sada, kada sam rešio da budem fin, da se bavim kulturom i pozorištem, umalo da fasujem. Ipak, sve se dobro završilo, mada je bilo kao u akcionom filmu, sa sve škripom guma i kočnica, turiranjem motora, poterom i jurnjavom kolima po sablasno pustom gradu.
