Prvi fragmenti (1982-89)

Tog 3. maja 1982. oko 9:30 ujutru, svojoj materi sam, kako je jednom prilikom izjavila, „ispao iz piz**”. Moj otac nije baš mnogo vodio računa s kim se petlja, pa sam im se omakao onako slučajno, kao plod letnje avanture u Biogradu devet meseci ranije. Ljubica Budanović iz Turnja kod Filip-Jakova je u gradu na Tamišu provela svega malo više od godinu dana, uglavnom praveći probleme mom ocu, ali i ostalima. Za to vreme njen sin, tj. ja – ostao sam tu izgleda zauvek.

Imam izvanrednu memoriju, ali nema šanse da pamtim išta iz prve godine postojanja. Ko je uopšte kadar za to? Sa fotografije saznajem da sam prohodao tačno na prvi rođendan, na livadici ispred Železničke ambulante. Taj vakuum potrajaće sve do 23. oktobra ’83. kada me deda postavio na haubu svog keca, i tom prilikom napravio par fotografija čije se izrade i dan danas pomalo sećam, a slike čuvam kao uspomenu.

Deda je imao narandžastu zastavu 101 super, proizvedenu 1979. To mu je bio četvrti auto u vlasništvu. Našeg keca nikada nisam vozio samostalno, već samo u njegovom krilu, sve do 1990. kada je kupio aleko. Već tada mu je karoserija bila poprilično oronula, i takvog ga je i prodao.

Stric Ivo me je 8. februara 1984. tuširao u kadi, baš uoči otvaranja Olimpijskih igara u Sarajevu. Još neko vreme nalepnica sa likom Vučka krasiće lift u ulazu zgrade u Vuka Karadžića 4. Podrum u našoj zgradi delovao mi je jezivo, jer su me u prvo vreme uveravali da dole živi Baba Roga, baš u zadnjoj pregradi. U slobodno vreme, Ivo svira gitaru i diže tegove. Često upoznajem njegove drugare, ali i devojke. I moj otac Dragiša ponekad uleti u emotivnu vezu, ali njegov milje je više radnička klasa, sklonija pivu i rakiji. Obojica vole Kemala Montena. Svi oni zajedno nisu bili ništa drugačiji od tadašnje mladeži koja je slušala normalnu muziku, i masovno se družila po kućnim žurkama i napolju. Baš kao što je i brat Neše Leptira jednom opisao druženja 1980-ih na Savskom keju, gde se (po sopstvenoj tvrdnji) oko 200 omladinaca vikendom okupljalo uz gitare, i pevalo. Moj stric je, kao i svi uostalom, voleo Nenada Radulovića, pa sam ja nešto utripovao da se oni međusobno poznaju i druže, iako to u stvarnosti nije bilo istina. Pamtim samo jednu anegdotu koju mi je ispričao, a to je da je tih godina u Studentskom domu, naš Afrikanac Stiv Hanington ušetao u trpezariju, rukom zahvatio u činiju punu mentol bombona, i nonšalantno strpao sve u usta koliko je mogao da proguta.

U Deliblatski pesak idem redovno, tu se uvek nađe ekipa za mali fudbal. Moj deda je sa nekog otpada pokupio dve školske klupe bez one drvene table odozgo, koje su godinama služile kao mali golići, a u koju svrhu mogu i sada da posluže. Imamo i šator za spavanje koji bi ponekad otvorili na livadi, iako unutra prži kao sauna. Već u avgustu 1984. otkrivam da mi je leva noga jača od desne, pa sam šutnuo loptu u pravcu mog oca koji je i taj epski trenutak zabeležio fotoaparatom. Deda me onda prozvao „Klinčarski”, po Nikici Klinčarskom, jer je odgovaralo mom uzrastu, a i svi smo porodično navijali za (JSD!) Partizan na šta sam i dan danas ponosan, kao original jugoslovensko dete. Jedan od posebnih događaja tog vremena, bili su prenosi utakmica Prve savezne lige, a prezimena igrača sam zapisivao u svesku i pamtio bukvalno cele rostere svih 18 timova. Poput Teofila Pančića, uvek sam zbog lepih plavih dresova voleo subotički Spartak, i patio što su Puhalak i ekipa po običaju tavorili na dnu tabele sa Čelikom, Olimpijom ili Osijekom.

Za vreme prvomajskih vašara u pesku, reka ljudi slivala bi se od „Macana” sve do bazena. Kasnije je to malo zamrlo, da bi se opet obnovilo najpre zbog manifestacija pčelara i oldtajmera. Radio je i onaj diskont pića iznad prodavnice, kao i kafanica na samoj raskrsnici u centru Devojačkog bunara. Tu su me vodili na jupi i koka kolu. Svuda u okolini bili su parkirani kečevi, a od nekud bi treštala aktuelna „Zovem te, zovem” Nade Topčagić. Onda su mi narodnjaci delovali mnogo normalnije. Međutim, na nekim roštiljanjima odraslih, zidarske ekipe često su umele da odu u razgovore tipa „srpskog pitanja”, pogotovu 1989. Iako to ništa nisam razumeo, i tada sam prepoznao drugačiji ton u razgovorima od uobičajenih.

Često idem u Sloveniju, gde i danas imam rođake. Moja baka rođena je u selu Log pod Mangartom, u okolini Bovca na krajnjem severozapadu. U Pančevu se družila sa Mimicom Veber, svojom zemljakinjom koja je rodom iz Kranja. Primećujem kako su ulice Tolmina, Nove Gorice i ostalih mesta čistije, trava uredno podšišana, a svi balkoni imaju red cveća u saksijama. Veći je izbor igračaka u izlozima, i sladoleda u poslastičarnicama. Ljudi su ljubazniji, mada suzdržanijih emocija, osim onih po selima gde su orniji za šalu i neobavezan razgovor, baš poput nas ovde. Najviše vremena provodim u zaseoku Čiginj (4 km od Tolmina), gde je moj otac kupio stogodišnju, dotrajalu kuću na kraju sela, iza koje je šumovito brdo. Pored staze u šumi, neko je zauvek ostavio zarđali bicikl, a dalje me strah da idem. Letujemo u Kopru i Ankaranu. I Trst je jako blizu, pa sam i tamo bio dvaput. Na tršćanskim ulicama od kocke, viđam marke kola kojih ovde nema: lanče, alfe, i tu i tamo neki fijat 500 topolino.

Godine 1985. moj stric sa svojim školskim drugom, u Ulici Cara Lazara kod Bokserskog kluba, otvara jednu od prvih igraonica sa fliperima u gradu – „Gama”, čiji naziv je kombinacija prva dva slova njihovih prezimena. To je potrajalo samo godinu, kada se njihovo partnerstvo (i prijateljstvo) završilo prekidom saradnje. Kasnije otvara „Skonto”, najpre u Zmaj Jovinoj, a isti lokal seli u prostor preko puta Autobuske, koji će držati sve do 1993. Na otvaranju novog lokala ranih meseci 1988. na fotografijama se vidi kako svečanu vrpcu presecam makazama kojom prilikom mi je i isplažen jezik, kao garant da sam čin obavio najbolje što umem. Sve prodavačice vole moje prisustvo, i često se muvam između rafova.

Negde 1986. tata me vodi kod kuma Dragana u Kačarevo. Prvo mi je rekao da ga sačekam na peronu ATP-a dok ode da kupi kartu, ali ja nisam razumeo značenje toga, pa sam otišao pravac kući u stan, koji je udaljen ceo kilometar odatle. Današnji roditelji bi svisnuli od brige, ali to je bila SFRJ pa četvorogodišnjak koji ide sam kroz park izgleda nikog nije začudio. Onda me vratio nazad, pa smo ipak otišli u goste. Dragan Đorđijevski je takođe oženio Hrvaticu, doduše iz Slavonije, i bio jednako loše sreće kao i moj otac. I on je te godine dobio sina, koji je jedinac kao i ja. Zove se Vlada, i kuvar je po struci.

Od raznovrsnog TV programa za decu najviše volim „Čik pogodi ko sam”, Branka i Super deku, a nešto manje „Fazone i fore”. „Lutkomendija” i oni mravi iskreno me zabavljaju, iako još ne razumem taj humor skroz. Pitam se zašto nikada nema škole iz Pančeva u „Muzičkom toboganu” (to će se promeniti nešto kasnije, kada su se učenici „Svetog Save” ravnopravno takmičili kod Minje Subote). Još uvek ne čitam, zato od emisije „Knjiga je da se čita” volim jedino špicu. „Soba 405” mi uvek izaziva nelagodu, jer bolnica i injekcije bude neprijatne emocije. Ipak, primećujem da mi konjski repovi kod devojčica bude neki prijatan filing, da mi je to gušt, a naročito kada im vise onako sa strane. Bojana Maljević i Boris Milivojević kasnije će postati poznati glumci, a Boris je pre toga imao i svoju prvu ulogu, glumi dečaka kome su sanjarenje, stripovi i ploče miliji od udžbenika. Ta mini-serija zvala se „Šesnaest puta Bojan”, i mnogi smo se u njoj prepoznali. Generacijski jedva uspevam da zakačim malo i „Štrumfove”, ali mi je od samog početka jasno da je Nebojša Kunić bolji čovek od Gargamela.

A malo pre toga, pojavio se legendarni „Sivi dom”. Deda mi je rekao da ako ne budem dobar, „tamo će da me stave”. Baš zbog te rečenice, trajno sam rešio da ostanem dobar! Sećam se Keca koji leži na operacionom stolu nakon što je progutao kašiku, i prevrtanja Crnog u ukradenoj, crvenoj simki 1501 dok krvave glave skapava u kukuruzištu. Do tada sam mislio da je nepobediv. Vaspitač Beli ipak nam je svima najviše uterivao strah u kosti. Uveče se još prati „Dinastija” i, iako mi je jasno da su Blejk Karington, Kristl i Džef pozitivci, nije mi jasno zašto Aleksis nazivaju „zmijom”, i šta to zapravo znači. Do pojave „Boljeg života”, već su mi neke međuljudske dinamike postale jasnije.

Na radiju čujem „Miško zna” od Zane Nimani, ali mi je neugodno jer su u to vreme odrasli u mom prisustvu upravo ovako zvali polni organ, pa sam se pitao kako nije sramota one koji slušaju ovu pesmu. Naročito onaj stih koji kaže, „Miško zna ko bi da ga dohvati”. Na televiziji, rokeri su bitni, oni su najkul među odraslim ljudima. Volim kako se članovi Alise krive dok se naslanjaju ramenima na Pileta u pesmi „Klinika”, posle sam to krivljenje i ja imitirao. Rokere s Moravu ne viđam često, mada ih obožavam. Lepa Brena je stalno prisutna na ekranu, i ona me donekle podseća na moju majku zato što su obe plavuše, pa sam na neobičan način udovoljen u tom smislu. Kao da mi je ta ogromna teta brižnog lica uvek ispred nosa i brine se za mene, dok peva „Okrećeš mi leđa” u emisiji „Noć sa Vama”. Zato se nisam nikada palio na nju; pre mi je u tom smislu imponovala Sanja Doležal iz Novih fosila, u onoj beloj haljinici s Evrovizije. A Brena inače živi u Beogradu, i kad god putujem tamo deluje mi kao da putujem u Njujork, jer u odnosu na Pančevo tamo sve šljašti kao u „Porocima Majamija”.

Imam i familiju u Dragačevu, odakle je moj deda. Kad god dolaze ovamo, čudim se njihovom akcentu koji mi zvuči skoro kao bosanski, ali nije. On se u Pančevo doselio 1962. godine. Sedim na zadnjem sedištu njegovog keca, udišem hemikalije s Plinare, koje mi začudo lepo mirišu jer me veseli činjenica da sad idemo kod Mileta i Nade Bokanić u Bore Šipoša 1. Taj prijatan osećaj sa pumpe povezujem sa odlascima kod kućnih prijatelja. U njihovom dvorištu sam jednom, u igri pao niz stepenice koje vode u podrum, ali srećom prošao bez posledica. Moj deda je inače rukovodilac pogona u Azotari, i član Saveza pronalazača SPATUJ. Često ide na poslovna putovanja, a ja sve to zajedno zovem „komiteti”, valjda povezujući neke termine koje sam čuo sa onih dosadnih sednica iz Skupštine. Tu sam voleo jedino kad se pojave Azem Vlasi i Ciril Ribičič, jer se čudno zovu, i još smešnije izgledaju. Jedno veče odveo me u beogradski hotel „Interkontinental” gde sam prvi put video Kineze, valjda neki poslovni dil sa komunističkom braćom. A i ranije, dok sam bio još manji, šetali bismo po gradu zajedno. Voleo sam da šljapkam barice u čizmama. Kad god bi ga pitao kuda idemo posle, rekao bi „u švaleraciju”. Tako sam ga jednom prilikom, pred nekom gospođom, pitao kada ćemo da idemo da radimo baš to, na šta su prasnuli u smeh oboje.

U svoje dvorište, kod ljuljaški, još uvek ne silazim; bio sam par puta, i shvatio da ko ima najbolje „masterse”, taj je glavni – a ja još uvek nemam nijednog. Pritom su dečaci svi stariji od mene. To se malo promenilo kada sam ’87. dobio prvi bicikl, plavi BMX sa crvenim gumama koji mi je deda kupio u komisionu u Maksima Gorkog, gde je sada „New Shanghai”. Tek tada sam stao u ravan sa ostalima. U zabavište sam pošao iste godine, a svakog jutra znao se red. Prvo ide neka kratka emisija o saobraćaju koje se više niko živi ne seća, gde jedan TV voditelj sa pepeljarama objašnjava papirnatom lutku-marioneti šta znače boje na semaforu, šta je zebra, i tako to. Onda idu „Smogovci”, koje sa oduševljenjem pogledam do kraja, pa pravac „Lasta”. Tamo me jednog jutra, ispred ulaza, neki čika „upucao” kišobranom dok mi je išao u susret; valjda neki njegov fazon. U „Lasti” sve miriše na oho lepak i užinu, a uz prva drugarstva srećem i prvog siledžiju. Jedne večeri, stric me upoznaje sa svojom novom devojkom, koja će mu kasnije postati supruga. Vode me u „Pelivan” na šampite, a njih sam, uz onaj sladoled i šećernu penu pored Doma kulture, najviše tamanio tih godina. Najčešće me baba vodila kod tog čike u belom, koji je držao sladoledžinicu na otvorenom bukvalno od 60-ih na ovamo.

U leto 1988. baba me vodi u Makarsku na izlet. Nakon jednog kupanja, izlazim iz vode, a na priobalju je, kao što znamo – saobraćaj tik pored plaže. U daljini vidim crvenu zastavu 850 AK zaječarskih tabli koji se pomalja iza parkiranog kamiona. Loše procenjujem da mogu da pređem ulicu pre njega, on me ne vidi, i u sledećem trenutku retrovizor kombija kači me po glavi, na šta padam na asfalt i razbijam nos, i čelo. Devet kopči i polomljena hrskavica ostali su mi doživotno u amanet, iako po prvi put nisam zaplakao od udarca. Fizički izgled zauvek mi je narušen, ali ostajem živ. Već sledeće godine, u leto idem u Radoviće kod Tivta, koji su mi ostali u mnogo lepšem sećanju. Tamo sam naučio i da plivam. Skupljam „Životinjsko carstvo”, ali ne uspevam da popunim ceo album; fale mi 82 sličice.

U pravu školu krećem 1. septembra 1989. i tog dana padala je kiša neprestano. Puštaju nas ranije kući. Osećam neizvesnost, mada prijatnu. Šta god ovaj dan nosio sa sobom, bar za mene od tog momenta vreme se nepovratno menja.