Silom prilika taj rad je započeo kao mala organizacija dvoje ljudi, Kamil Trasko i ja. Uprava bolnice je bila verna svojoj reči, tako da mi je dozvolila da iznajmim istu kancelariju u kojoj sam do tada radio i da preselim Kamil u kancelariju preko puta moje. Pacijenti nisu primetili veliku promenu, jer su nastavili da dolaze u isti prostor i komuniciraju sa istim osobama kao i ranije. Kamil je predložila da zaposlimo višu medicinsku sestru za koju je znala da traži posao, Gabrijelu Hjuz. Prišao sam Gabrijeli sa ponudom za posao i ona je odmah pristala. Sada smo bili operacija sa tri osobe, ako izuzmem osobu zaduženu za podnošenje zahteva zdrastvenim osiguranjima radi nadoknade za pružene usluge. Moj poreski računovođa me je savetovao da registrujem privatnu praksu kao C-korporaciju radi poreskih olakšica, angažujem kompaniju za obračun plata, advokata, itd. To su sve bile novine za mene. Očigledno, nije lako biti vlasnik i započeti privatnu praksu. Roz Pomenvil nije imala posao, pa sam joj ponudio poziciju poslovnog menadžera koji se bavi operativnim aspektima rada kako bih se mogao fokusirati na brigu o pacijentima. Verovao sam joj, jer je bila zrela i pouzdana osoba sa okom za detalje.
Zbog neizvesnog dotoka novca na početku ove tranzicije, prihvatio sam drugi posao, rad na prijemnom odeljenju Batler bolnice. Tamo sam radio tri večeri od 17 do 23 sata, ulažući ukupno u oba posla najmanje 60 sati nedeljno. Zadržao sam ovaj drugi posao naredne tri godine.
Posle izvesnog vremena, prostor u kome smo se nalazili postao je tesan. Prilika za proširenje ukazala se kada je zatvoreno dečije i adolescentno odelenje, koje je zauzimalo prelepo krilo prvog sprata zgrade po nazivu Veld. Taj deo je imao više kancelarija nego što nam je bilo potrebno u to vreme, međutim, razmišljao sam unapred i već planirao proširenje dodavanjem novih kliničara. Kirija je bila veća, ali sam mislio da je rizik vredan preuzimanja. Ubrzo nakon što smo se uselili u taj prostor, angažovao sam još dve više medicinske sestre, psihijatra, psihoterapeuta i dodatnu osobu na recepciji. Nisam očekivao da ću biti u situaciji da nadgledam posao pet kliničara i tri administrativne osobe za manje od godinu dana od osnivanja, ali tako je ispalo.
Uspeh
Proslava jednogodišnjice rada bila je puna balona, pića, kolača i pozvanih gostiju. Bio sam srećan što se priča o uspehu odigravala pred mojim očima. Svi smo bili zadovoljni jer je Centar za poremećaje raspoloženja i anksioznosti stekao odličnu reputaciju u zajednici. Pored naše primarne misije pružanja stručnog i blagovremenog lečenja, postali smo mesto za kliničku obuku specijalizanata i studenata medicine, edukativne programe i kliničke studije. Specijalizanti koji su bili na završetku treninga su razmišljali da nam se pridruže. Pregovarao sam sa mnogima od njih, ali sam ubrzo otkrio da nije lako takmičiti se sa paketom beneficija koji su veće organizacije mogle da ponude psihijatrima.
Dobra saradnja sa farmaceutskim kompanijama je osiguravala da dobijamo besplatne uzorke lekova, popuste i druge olakšice za pacijente koji nisu mogli da priušte plaćanje lekova. Govornički angažmani su doprinosili održavanju prakse u dobrom financijskom stanju, kao i moj rad na prijemnom odelenju Batler bolnice. Briga o novcu potrebnom za pokrivanje svih troškova je bila realnost poslovanja.
Način rada
U privatnoj praksi, imao sam slobodu da proširim rad sa pacijentima dodavanjem individualne i grupne psihoterapije u repertoar opcija lečenja. Na taj način dobijao sam bogatiji uvid u subjektivni svet pacijenta i kako se on manifestuje u odnosima sa drugima u mom prisustvu. Takođe, imao sam mogućnost obradim važne događaje koji su se odigravali u grupnoj psihoterapiji tokom individualnih susreta sa pacijentima. Obično sam prikupljao detaljne informacije o životu pacijenta uz pomoć fotografija iz različitih perioda njihovog života, kućnih video snimaka, intervjuisanjem članova porodice, itd. Ovo znanje je bilo ključno za identifikaciju obrazaca ponašanja koji su se ispoljavali u interpersonalnom kontekstu terapije, ili u njihovom ličnom životu. Pacijenti u Rod Ajlendu bili su manje opterećeni stigmom vezanom za lečenje kod psihijatra u poređenju sa pacijentima koje sam lečio u Severnoj Dakoti. Takođe, bili su izražajniji i zahtevniji, što je stvaralo dinamičniji i otvoreniji odnos gde su oba aktera bila autentičnija i angažovanija u procesu lečenja.
Imao sam priliku da lečim pacijente iz različitih sredina i nivoa obrazovanja; od univerzitetskih administratora i profesora, umetnika, lekara (čak i psihijatara), advokata, sveštenika i političara, pa do vlasnika malih preduzeća, medicinskih sestara, nastavnika, policajaca, radnika, i drugih. Neki od mojih pacijenata su čak bili povezani sa mafijom, a drugi su bili u programu zaštite svedoka. Mnogi od njih su učestvovali na edukativnim predavanjima koja sam nastavio da držim.
Saradnja sa farmaceutskom industrijom izoštrila je moje govorne veštine i povećala znanje o prednostima i nedostacima savremenih psihotropnih lekova koji su se koristili u lečenju. Imao sam prilike da se sastajem sa doktorima iz svih država Nove Engleske u intimnom okruženju. Na taj način sam uticao na njihovo obrazovanje o poremećajima raspoloženja i anksioznosti i raznim dostupnim metodama lečenja. Neki od njih su bili aktivni u tom procesu, a drugi su bili zadovoljni besplatnim jelom i pićem plaćenim od predstavnika farmaceutske kompanije.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
