Rekvijem za incelski san

„Small town, small mind”, kažu braća Amerikanci. Mala sredina naprosto guši čoveka, ne dopušta njegovoj individualnosti da izbije na površinu, da se ostvari kao kreativna ličnost, da se razmaše. Da privuče pažnju, i da ga neko primeti. Osim ako ne pobegne odatle. Zaista ogromna šteta, jer neki su ljudi jednostavno predodređeni za velike stvari.

Takva je i naša Omoljica. Tu je bilo za svakog ponešto: od Galeta iz Zlatice, večito nasmejanog pozitivca koji te svojom balalajkom vodi na muzička proputovanja, preko Bambija, dobrodušnog šofera koji ume da vozi sve što taljiga na četiri točka, pa sve do tragično tupavog Šuljage, fizikalca koji se još kao mladić borio za srpsku stvar, cipelareći (ili tačnije, cokulirajući) Rome u dvorištu Poljoprivredne škole. U tom dijapazonu od vrha do dna, obitavao je i jedan Pavle Ivanović, poznatiji i kao Leki. Lokalni pisac i skriboman, dobitnik nagrade za književnost, te ljubitelj manastirke koju u limenoj pljoski svuda nosi sa sobom, da mu se nađe.

Kao i njegova gluplja verzija i duhovni sabrat Šuki, i Pavle je osećao da pripada nekoj superiornoj grupi ljudi koja sebe smatra pripadnicima nebeskog naroda, sinova Peruna i snaja Svetlane Ražnatović. Veći od života kakav jeste, odlučio je da na sebe preuzme ogroman teret borbe protiv Novog Svetskog Poretka, judeokomunističkog lobija i propederske EU oligarhije, protiv laminatskih iluminata i švercera turskih žvaka koji u robu stavljaju heroin da bi se naša deca navukla (tako je čuo). Njegov izbor bio je da postane borac. Ali ne borac za pravdu, borac protiv ksenofobije, homofobije, rasizma, seksizma i gaženja radničkih prava, ili recimo borac za ekologiju, prava životinja, borac za rokenrol ili Borac iz Starčeva ili Pločice. U duhu vremena, on je svoju borbu poveo preko tastature. Međutim, od puke brige za nacionalno pitanje, Ivanovićeve frustracije imale su mnogo dublju pozadinu.

Alek Minasjan, Džordž Sodini, Džejk Dejvison, te najpoznatiji među njima, njihov duhovni guru Eliot Rodžer, jednako su hteli da promene svet na bolje. Javnost ih je upoznala nakon što su izvršili masovne pokolje nad nevinim ljudima, svako u svom selu, pri čemu im je osnovni pokretač bio neuspeh kod suprotnog pola. Tako je skovan termin incel, što je skraćenica od „involuntary celibate”, a po Vujakliji to bi bio „tip koji bi da jebe, ali mu ne daju”. U njihovu odbranu, treba reći da je odbijanje sasvim normalna i zapravo veoma učestala pojava, jer ne može baš sve biti kao što si planirao. Premda u njihovom slučaju, razumljivo je da ova su bratija prema sebi bili samokritični kao gaće.

Višegodišnja nejebica i nerazumevanje ženske okoline za njegovu patnju, čak i iz samog desničarskog korpusa iz koga je i sam potekao, ostavili su trajne ožiljke na njegov krhki ego. Ni prijateljice sa društvenih mreža koje su mu lajkovale postove, dakle one skroz na njegovoj talasnoj dužini – iako slobodne, bez momaka – nisu osetile makar malo empatije da mu tu i tamo podare mokrog vrapca, ili makar coke u obraz kad se vide. Svo to vreme, svaki njihov lajk Pavlu je davao tračak nade, budeći pomisli tipa „evo je, sigurno hoće kurac”. Međutim, jadnost kod žena po pravilu ne pali. Naprotiv.

Tog sudbonosnog dana, Pavle nikada nije bio ushićeniji no tada. Nakon jutarnje autogimnastike, najpre je pogasio sve tabove sa tajlandskim trandžama na Pornhubu, i sve fotke stopala Tajane Poterjahin koje je brižljivo skladištio na hard memoriji. Ove nadražaje često je u glavi mešao sa prizorom Pavline Radovanović u jelečetu, koja mu je odavno vrtela točkiće u donjem delu stomaka još otkako ju je prvi put video na televiziji za Vidovdan. Primisao „ova mala će biti dobra pička kad poraste” nije ga napuštala od tada. Zatim je otišao do toaleta da se obriše, baci papirne maramice u klozetsku šolju, da bi ih sa svim svojim nerođenim hajducima zauvek liferovao u cevovod. Biće vremena za obnovu Dušanovog carstva, mislio se. Vratio se nazad za kompjuter, i seo da dovrši svoje životno delo na kojem je godinama radio: manifest na 3.812.967 kucanih strana o propasti Zapada i zlu koje otud nadire, te njegovom ličnom poduhvatu da osveti čovečanstvo. Njegova misija imaće dalekosežnije posledice od romana koji je samo par godina ranije objavio. Svoje zaveštanje u .pdf-u poslao je izdavaču elektronskom poštom.

Nakon što je na crnom tržištu nabavio dve poluautomatske puške M-16, nekoliko ručnih bombi i strelice za pikado punjene zmijskim otrovom, sledeća destinacija bio je Army Shop u Sarajevskoj u Beogradu. Tu je nabavio komplet opremu za pejntbol, i to letnju varijantu sa cvetnim dezenom, jer je napad planirao u julu. Iako bi i sam jedva prošao predvojničku obuku, Pavle zvani Leki oduvek je voleo da fura maskirne bermude, i uopšte ceo taj militaristički fazon bio mu je pozerski privlačan. Njegov ratnički entuzijazam imao je sasvim legitimno utemeljenje u stvarnosti, budući da ratno stanje, ako ne računamo NATO bombardovanje, na svojoj koži zapravo nije ni osetio. Ovu sasvim komfornu poziciju modernih srpskih vitezova pravi rat ne bi prekinuo ni da se desio, jer bi autosugestijom već pronašli način da se ubede kako ima sasvim dovoljno drugih ljudi koji će da idu da brane Kosovo i Banjsku, ili da ponovo zavijore srpski barjak u Kninu. Neki ćete da poginete, a neki ćemo i da se vratimo.

Nakon što je lani shvatio da je moto skup u Pančevu poslednjih godina na aparatima, i to tako što je opasan bombama došao na praznu ledinu iza Doma vojske, Pavle je svoj plan morao da odloži za naredno leto. Sada je pažnju preusmerio na predstojeću manifestaciju na koju se i dalje slivalo više hiljada posetilaca: moto skup na Vračevgajskom jezeru. Njegova herojska misija mogla je da otpočne.

Dok se klackao „Alenikovim” minibusom ka Beloj Crkvi, tragovi prošlosti nisu mu davali mira. Prva ozbiljnija veza koju je imao budila mu je čežnjive uspomene pomešane sa neugodnim prizorima iz „Irish puba”, „Hada” i one rupe u suterenu kod Ledi pumpe. Gotičarka s kojom se tada zabavljao tretirala ga je kao otirač za cipele, pa iako ni sam nije hteo da prizna kolika je papučarčina, svi drugi imali su prilike da prisustvuju nemilim scenama koje je ova pravila. Posle se udala za drugog. Pavlu je ostao samo gorak ukus poraza, i višegodišnja suša usred koje bi tek poneka kap kanula (pun intended), avantura koja bi uzdrmala njegov sirotinjski emotivni život. Neke je čak uspevao da dovede i kući. Međutim, dok je sedeći na baštenskoj stolici, pred njima čupkao malje sa grudi i sekao nokte na nogama, nije ni primećivao koliko su te cure mislima već bile daleko od tog dvorišta u banatskoj provinciji. Nije uspeo da ih fascinira ni svojom kolekcijom salveta koje je s velikom strašću sakupljao, i svesrdno im pokazivao. Čak ni u kratkim, neobaveznim blic susretima, nije se snalazio; kao onomad kad je preko Kupinda nabavljao VEP pouzećem. Nije shvatao zbog čega ga kurirka iz AKS-a tako čudno zagledava. Na ambalaži, naime, ime proizvoda nije bilo pažljivo zamaskirano, pa je devojka uspela da prepozna sva tri slova ispod selotejpa. Naposletku, ni njegov fizički izgled, čijih je nedostataka i sam bio svestan, nije davao previše nade. Uz domaću brlju, voleo je obilno da pojede, na granici preterivanja. Postajao je sve gabaritniji, išao masom u širinu, da bi se u jednom trenutku toliko utovio da si imao utisak da su mu se spojile uši s ramenima. Glava i trup postali su homogena celina, pa je zaličio na Ram Mana, ratnika sa Eternije iz Gospodara svemira. Izgledao je kao da mu je neko gurnuo ventil u dupe, i pumpao meh sve dok taj balon od mesa, krvi i sala nije dospeo do tačke pucanja. Onda je smanjio krkanje, i donekle doveo liniju u red.

Autokamp na samom ulasku u Belu Crkvu primao je sve ljude željne zabave, bilo da vole rok muziku i motore, ili to uopšte ne vole i samo su željni piva i roštilja. Binu su obično zauzimali tribjut i kaver bendovi stranih klasika, poneki zalutali autorski sastav iz Paraćina, ali i zvezde večeri: Neverne bebe, Kerber, Generacija 5 i slične institucije. Pavle je kulturu koja dolazi sa Zapada sve više prezirao, iako je i sam nekada obožavao Pro Pain. Revizionistička literatura i nju ejdž teoretičari zavere godinama su mu punili mozak, vremenom ga okrenuvši protiv onih kojima je i sam nekada pripadao. Zamrzeo je umetnost. Progresivna omladina postala je njegovi mrski arhineprijatelj, ovaploćenje svega dekadentnog koje preti da uništi nacionalni identitet i put ka oslobođenju (tj. postajanju ruskom gubernijom, koliko god to paradoksalno zvučalo). Posetioce na tim koncertima, te smrdljive rokene u kožnim jaknama, smatrao je dobrovoljnim saučesnicima u zlu. Zato ih je, po njegovom mišljenju, sve trebalo eliminisati.

Napad je pažljivo pripremao i osmislio nekoliko dana unapred. Nakon što je tog poslepodneva sišao na stanici, noseći naoružanje u velikoj putnoj torbi, rešio je da satima čeka sakriven u zasedi, čučeći u njivama iza žbunja nedaleko od mesta predstojećeg masakra. Njegov spokoj poremetio je samo jedan slučajni prolaznik. Spazivši muškarca u taktičkoj uniformi specijalaca, čovek je pomislio da ovaj u grmlju obavlja veliku nuždu, pa se ubrzo okrenuo na suprotnu stranu kako bi izbegao neprijatan susret pogledima.

Oko 22:15h, kada su nebeski pokrivač prekrile zvezde, a mrak postao dovoljno gust, Pavle je iskoračio iz zasede, i krenuo u svoj krvavi pohod. Prvo je prebacio torbu preko ograde, a zatim se provukao kroz davno rasparanu žicu na zadnjem ulazu. Tu je iza jednog drveta napunio okvire, repetirao naoružanje i nonšalantno krenuo ka ostvarenju cilja koji će mu zagarantovati besmrtnost. Hladan poput osvete koju je rešio da servira, rafalnom paljbom ubrzo je pokosio zadnji red na koncertu, time otvorivši sebi put lakšeg probijanja kroz masu do stejdža. Vriska, lelek, bujice krvi i tela koja padaju kao sveće prethodili su masovnoj bežaniji ka jezeru koje se nalazilo sa njegove leve strane, i desno ka izlazu. „Umrite, nevernici!”, urlao je pravoslavni taliban uživajući u svakom trenutku ovog, za njega najzabavnijeg dana svog mizernog života. Dok je nastavljao nesmetano da ubija redom devojke i mladiće, žene i muškarce, starce i decu, jurio je begunce sve do iza Toi Toi kabina. Tada je jedan hrabar mladić uspeo da ga obori na zemlju, ali je napadač svojim mišićavim rukama ovog junošu lako savladao, i onda ga upucao u glavu iz neposredne blizine. Nakon što su policijske trupe krenule ka tragičnom mestu događaja, zavijajuće sirene dale su Pavlu signal da je došlo vreme za poslednji čin. Žurka je bila gotova. Okrenuo je leđa ka livadi, ali i bini prepunoj leševa (pošto je privatno prezirao Neverne bebe, čija je smrt možda bila i jedini pozitivan ishod cele tragedije), i iz džepova maskirnih pantalona izvadio svoj luger. Prislonio je pištolj uz slepoočnicu, i presudio sebi.

Ovaj pucanj probudio je Pavla iz popodnevne dremke u baldahinu. Opipao je svoje ruke, noge, uhvatio se za uši, počešao hemoroide i malo pomirisao, i tada shvatio da je i dalje živ. Štaviše, slobodan. Shvatio je da je tragedija koju je upravo usnio ipak bila samo njegova podsvesna fantazmagorija, koju u stvarnosti nikada ne bi imao kohones da sprovede u delo. Njegovu jedino moguću borbu nastaviće da vodi na kretenskim Fejsbuk grupama, bivajući likom iznad situacije koji ne izlazi na izbore, i ne podržava ni koga jer su to sve plaćenici, ali sve ostale gleda s visine u maniru samodopadnog mudrosera. Nastaviće da redovno zagađuje javni prostor, deleći lažne vesti i fotošopirane slike koje će predstavljati kao neoborivu istinu, bez ambicija da ikada u životu dobaci dalje od toga.

Proteći će još mnogo vode Ponjavicom, ali stvari se neće bitnije promeniti. Pavle će fizički nastaviti da se izobličuje, ali će karakterna suština ostati ista. Sve druge narode i manjinske grupe kriviće za svoju ličnu bedu; etiketiraće neprijatelje i (ne)podobne, kopaće po genealogiji i poreklu onih koji mu nisu po volji, koji čudno akcentuju i čija je boja kože tamnija. Teraće Kineze nazad u Japan. Pronaći će sebi neke nove idole da mu zamene Endru Tejta, Milana Brdara, Miroljuba ili Sašu Borojevića. Biće zli penzos koji zna sve, mizantrop sa šapkom na glavi koji piše prijave komšijama i podiže sudske tužbe, hoda okolo s rukama na leđima, buši deci lopte kad mu prelete u avliju, ispušta im gume na biciklu i čupa zulufe, herbicidom truje vlasničke pse i mačke po selu, i podiže brisače na kolima. Nastaviće da se sladostrasno bekelji nad ubijanjem civila u nekom novom Harkovu, da se kerebeči ovaj autokratski nerast u oblaku alkoholnih isparenja, da se skrnavo cereka, ispuštajući povremene groktaje i gasove udobno zavaljen u fotelji. Ostaće doveka potpuno neopterećen time kako ga normalni ljudi vide sa strane sve dok se, u svom blatnjavom toru, sa ponosom userava upišan od sreće. To isprazno ništavilo jedino će i moći da upotpune neke ideološki posrnule nesrećnice, i to samo u hipotetičkim trenucima sažaljenja nad njegovom nikad prekinutom bedastoćom. Kao i svaki nacoš, i on je pre svega beskoristan, kako sebi, tako i društvu. Zato, u cilju sprečavanja većih tragedija, apelujem na brojaničarke iz te ekipe: tako vam krsne slave i Ostroga, dajte Lekiju malo da jebe.