Rotar: Ja jesam sestrić velikog Mike, ali sam još veći karijerista i preletač!

Romanopisac, pripovedač i esejista, autor desetak nagrađivanih knjiga, vrhunski i široko obrazovani intelektualac, ugledna javna ličnost, nosilac raznih društvenih priznanja, čovek čija reč ima izuzetnu težinu, uzoran suprug i ponosni otac, uz sve to i sestrić proslavljenog pesnika Miroslava Mike Antića – to je, u najkraćem, naš sugrađanin, moralni monolit i ovonedeljni sagovornik Nemanja Rotar.

Razgovor sa g. Rotarom se odvija u prijatnoj atmosferi njegove skromne i svedene, ali funkcionalne kancelarije u Gradskoj biblioteci, u kojoj, nakon letošnjih naprednjačkih rokada, obavlja odgovornu dužnost pi-ara ovog hrama kulture. Zatičem ga – i prekidam – u posvećenom iščitavanju nacrta izveštaja o radu, koji je sastavio pedantni direktor Bosnić.

PANČO PRAVEDNI: Gospodine Rotar, kako biste nakon skoro dve decenije obavljanja odgovornih političkih funkcija i rukovođenja prestižnim gradskim kulturnim ustanovama, opisali svoj trenutni radni angažman?

NEMANJA ROTAR: Ovu dužnost shvatam i doživljavam kao intermeco do sledeće prilike da budem ponovo na funkciji, a koja će mi se ukazati čim naprednjaci budu pali sa vlasti. Ovo sada jeste neka vrsta, rekao bih više nego zaslužene, sinekure – ja se ovde, daleko od očiju javnosti, u stoletnoj tišini napisanih, a nepročitanih knjiga, spremam za novu dužnost. Čekam da ljudi zaborave da sam tokom poslednjih 19 godina bio direktor Biblioteke, pa član Gradskog veća zadužen za kulturu, u vreme demokrata, da sam kratko vreme radio ovde, a onda sam, ovoga puta kao naprednjak, ponovo postao direktor, samo sada Kulturnog centra i ponovo gradski većnik za kulturu i informisanje. Kada bude prošlo dovoljno vremena, ja ću ponovo biti spreman da sledeće nosioce vlasti potapšem po ramenu, da im kažem da sam intimno uvek bio na njihovoj strani, da se nisam slagao sa time što naprednjaci rade, ali da sam morao, jer, znate već… I ponudiću im svoju lojalnost i dobre usluge…

PRAVEDNI: Bili ste član Demokratske stranke, pa Ujedinjenih regiona Srbije, pa sada SNS-a… Da li ćete imati neku ličnu dilemu ili moralni problem sa sledećim preletanjem?

ROTAR: Ne, pa zašto bih? U zavisnosti od izbornih rezultata, uspešni ljudi danas promenu stranke doživljavaju kao promenu firme – na to gledaju kao na transfer iz  propalog preduzeća u perspektivno. I, nemojte izgubiti iz vida da moj slučaj nije jedinstven: tri stranke je promenio i Tigran Kiš, i Zdenka Jokić, pa i aktuelni gradonačelnik Stevanović. Jedan prelet manje – oni su direktno prepoznali energiju – imaju Cica (Milica Todorović, prim. Pančo), Šaca Radulović, Stojadinov, Bjelica i Peca Andrejić. Sitne ptice preletačice se ne mogu ni izbrojati…

PRAVEDNI: Kako biste opisali svoje razloge zbog kojih ste se pridružili URS-u?

ROTAR: Bila je to iznuđena epizoda. Kada su moji sukobi sa Filipom Mitrovićem u DS-u postali nepomirljivi, morao sam da potražim pribežište u skutima tada nepotrošenog direktora Petrohemije Saše Pavlova i šefa URS-a za Pančevo. Od kolega sa svog prethodnog posla (u Udbi, prim. Pančo), Saša je imao dojavu da će Dinkić biti izbačen iz Vlade, pa smo mi na vreme, mesec dana pre no što se to desilo, kolektivno prešli u SNS…

PRAVEDNI: U novoj partiji su vas, kao prekaljenog karijeristu, dočekali sa dobrodošlicom. Ipak, po gradu su se pronosile glasine da koordinator don Branko Malović od Šavnika (Montenegro) nije baš zadovoljan vašim učinkom i „umetničkim dojmom”?

ROTAR: Ne, tako nešto mogu da tvrde samo besposleni kritizeri i zavidnici. Sa koordinatorom don Brankom sam odlično sarađivao. Imali smo samo jednu nesuglasicu, nije mu se, naime, svideo jedan moj gest, onda kada sam na svečanu akademiju povodom Dana grada doveo folkloraše iz Beograda da odigraju crnogorsko oro, pa mi je zamerio da sam bio baš preterano snishodljiv. Sad, da li mu se nije svideo izbor ora ili izvedba igrača, nije mi se poverio. U svim drugim situacijama, bespogovorno sam sprovodio njegova naređenja – i kada sam se, na primer, klimoglavo saglašavao i potpisivao rešenja za dodelu sredstava iz gradskog budžeta za realizaciju projekata iz oblasti kulture i informisanja, i u svim drugim situacijama – kada me je kao direktora i većnika slao na ulicu da delim letke i stranački propagandni materijal, i kada sam išao od vrata do vrata u izbornoj kampanji…

PRAVEDNI: Kako biste, iz ove perspektive i sa ove vremenske distance, ocenili svoj učinak u osmišljavanju i sprovođenju kulturne politike u Pančevu? Po čemu će vas se naslednici na mestu većnika sećati?

ROTAR: Sa ponosom mogu da kažem da niko kao ja nije tako temeljno uništavao gradske institucije kulture i uopšte, sprovodio naopaku kulturnu politiku. Možda mi sada taj primat ugrozi koleginica Jević, ima još tri i po godine da se pokaže. To uništavanje kulturnih ustanova realizovao sam i preko neprestanog smanjivanja iznosa i preusmeravanja novca izdvojenog za kulturu, a s druge strane sam ga razbacivao – onaj sanduk sa sunčanom pločom u Narodnoj bašti, koji sam pompezno nazvao solarnom bibliotekom, plaćen je 9.600 evra iz gradskog budžeta. Plate zaposlenih u tim ustanovama su bedne, ali oni, srećom, nemaju hrabrosti da se organizuju i o svom položaju javno progovore… Opstajao je taj nejasni kulturni koncept, mada je Pančevo prvi grad u Srbiji koji je imao Strategiju kulturnog razvitka, što je naravno moja zasluga… Zatvorio sam ustanove kulture i onemogućio korišćenje prostora za ideje, inicijative i programe pojedinaca i nevladinih organizacija, ali sam zato uzeo Svetosavski dom za kiriju od hiljadu evra mesečno, a održali smo tri programa. Gradsku kulturu dodatno je razjedalo to što sam tolerisao da zaposleni u ustanovama kulture preko svojih agencija, udruženja građana i preduzetničkih radnji realizuju svoje privatne projekte upravo u ustanovama u kojima rade, a potrudio sam se i da ih kadrovski urnišem: Ovde, u Biblioteci, situacija je stabilna, don Branko je odavno hteo da smeni Dejana, ali nema koga da postavi na njegovo mesto. Dom omladine smo pacifizovali još 2015. kada smo najurili Maletina, pomislio čovek da može da pravi Freedom Art festivale kako hoće. Ovaj sad, ne znam ni kako se zove, ništa i ne ume, ali to mu je preporuka. U Kulturni centar sam za direktora doveo, posle netransparentne i nezakonito sprovedene procedure izbora, nesvršenog studenta šumarstva, potpuno nepoznatog i neprepoznatljivog Nemanju Bogdanova, pa ga je tu neki lokalni novinarčić i piskaralo prozvao Šumar, a Kulturni centar Šumareva kućica… U Istorijski arhiv sam instalirao nastavnika istorije Mirka Rupića, on se savršeno ne doznaje u posao koji obavlja. Za direktorku Zavoda za zaštitu spomenika kulture morala je da bude postavljena Grozdana Savičić da bi lakše prolazili zahtevi investitora koji uspešno uništavaju i ruže grad: zamislite da „Hedonistu” nije izdata dozvola da postavi onako masivne nosače tendi na Štapsku zgradu? Ili da nešto zapne oko rekonstrukcije Gradskog parka, pa kako će bliske firme i povezana lica da zarade milion-dva evra za godinu-dve dana? Jedino mi je nešto sumnjiv onaj Birclin u Muzeju, čuo sam da je pre 30 godina bio na nekom pank koncertu sa doktorom Čančarevićem…

PRAVEDNI: Autor ste desetak dela lepe književnosti, stotina eseja i publicističkih radova, hiljada novinskih članaka… Koji vaš rukopis vam je najdraži?

ROTAR: (Smeška se) Ne znam kako da vam odgovorim na to pitanje, teško je odlučiti se, sva su moja dela kao moja deca… Da li je to vizantijska trilogija Poslednji Romeji? Ili je to romansirana biografija mog ujaka Sutradan posle detinjstva, koju sam promovisao u celom regionu putujući kombijem Kulturnog centra? Ili su to tekstovi koje sam pisao za Pančevac kada me je smenila Vesna Martinović? Mislim da je, ipak, imajući u vidu sve žanrove u kojima sam se oprobao, moje najuverljivije delo, na koje sam najviše ponosan, putopisna ispovest Šampanjac sa gradonačelnicom. Tekst koji sam pre godinu dana objavio kao blog na svom sajtu završava se rečenicom „Sve moguće sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima u ovoj priči sasvim su slučajne i plod su, isključivo, moje mašte.” Pa nek posle neko kaže da nisam džentlmen!

Ostavljam Sestrića (sa velikim S!) velikog Mike u pobožnoj tišini njegovog kabineta, pozdravljam ga, ali primećujem da on moje reči više ne čuje… Potonuo u molitveni mir, on se lagano klati napred-nazad i opsesivno mrmlja nejasne reči, nešto što zvuči kao „Smo dasm uspeod promnm nazv Kulturngcntra u „NbjšaGlgovc”, smo dasm tuspeo. Dnelism odlku Sšaija, ngo Bbsra nijdo”…