Skriveni biseri ex-Yu diskografije (drugi deo)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde

Za mnoge od nas koji pojma nismo imali šta je sve postojalo od muzike na lokalu, pojava jednog konkretnog štiva bila je od krucijalnog značaja. Ilustrovana YuRock enciklopedija 1960-1997 Petra Janjatovića, i njeno dopunjeno izdanje iz 2007. (koje lično posedujem), ponudile su objektivan presek i procenu važnosti svih grupa čija je popularnost nadišla lokalnu sredinu; Janjatović se nije bavio onima ispod tog nivoa, jednim delom smatrajući da bi bilo previše, a drugim zbog nedostupnosti podataka. Drugi bitan faktor u otkrivanju bili su muzički dokumentarci, podžanr koji je naročit uzlet doživeo u poslednjih desetak godina, usled čega je i u nas osnovan festival ove vrste filma – Dok’n’Ritam, prvi put održan juna 2016. I naposletku, rok literatura – što je već poodmakli stadijum posvećenja, za one koji su željni najsitnijih detalja iz života muzičara.

No, nastavimo naš pregled ex-Yu i post-Yu muzičke scene:

7. Max & Intro (Beograd) – sintpop

Miša Mihajlović (Max Vincent) i Zoran Ćalić (Intro) su 1982. oformili elektropop duet pod uticajem Kraftwerka, čiji je ogroman uticaj i na domaću scenu rezultirao bendovima kao Beograd, Videosex, Denis & Denis, a zatim i manje poznatim poput Berliner Strasse, Data, Šizike, Romantične boje itd. Lično smatram da bi bilo materijala i za napraviti dokumentarac o domaćoj sintpop sceni, kad je već bilo toliko pokušaja u okviru ovog žanra. Jedini diskografski zapis su im tri stvari: „Ostavi sve”, „Loš je dan” i „Beogradska devojka”, uz butleg demo koji sam negde slučajno pronašao. Mihajlović je 2004. preminuo od infarkta.

8. Ksenija Erker (Zagreb) – šansona, pop

Izuzev par nadarenih autorskih velikana, činjenica je da ozbiljan deo festivalske pop produkcije nije vredeo pišljiva boba. Uostalom i Rambo Amadeusov hit „Sokolov greben” urnebesna je sprdnja sa terasistima, hotelistima i ostalim bljuzgo-ljigama koje su najpre dolazile iz kuhinja Opatije sredinom 1970-ih, a kasnije Sunčanih skala u Crnoj Gori. Ta muzika je namenski štancovana za svaku priliku ove vrste, a tekstovi po pravilu nikada nisu išli u širinu. Međutim, pri samom vrhu hijerarhije kantautorske šansone, tu negde ispod Arsena, obitavao je i jedan Hrvoje Hegedušić, čija je tadašnja supruga Ksenija Erker svojim toplim vokalom ispevavala njegove stihove koji su obilovali čežnjom i melanholijom. Bračni par tako stoji iza pravog malog remek-dela u vidu ploče izdate 1975. godine, jednostavnog naziva Ksenija. Erkerova je ubrzo nakon toga zatrudnela, i njena je pevačka karijera (zajedno s tiražima) posledično krenula put ambisa. Danas se ljudi najradije sećaju hitova poput „Proljeće je otpočelo s kišom”, „Davno smo se sreli” i „Budi kao nekad”. Prava šteta za ovu gospođu!

9. Klinički mrtav (Beograd) – garažni rok, alternativni rok, pank rok

Iako sam sa Trećeg kanala znao za njih još kao tinejdžer, ovaj voz me inicijalno mimoišao sve dok godinama kasnije nisam slučajno nabasao na „Novogodišnju”, veliki andergraund hit iz 1993. koji sam odmah zatim pustio 20 puta zaredom! Ovaj mali-veliki prestonički bend bio je jedan od najinteresantnijih aktera manifestacije Brzi bendovi Srbije, u vremezlatnog dobaKST-a i Akademije, ali uvek ostajući nekako po strani. Zvuk im jako podseća na Fugazi, sa svedenim ali efektnim tekstovima u stilu Ramonesa, a iza sebe imaju dva albuma (drugi izdat pod nazivom „Eklinika mortale”) i treći neobjavljen (mada je dostupan kao butleg), a nakon ponovnog okupljanja pre par godina desio se i kambek u vidu EP-a sa pet numera. Retko nastupaju, možda jednom do dvaput godišnje, pa zato ne propustite sledeći gig, ili makar preslušajte njihov prvenac „Svetla zone dodira”, koji je bio i ostao moj domaći ’90s favorit za sva vremena.

10. Dobri Isak (Niš) – postpank, darkvejv, alternativni rok

Nišku scenu pratio je usud dva grozna benda koji su postali popularni, a koji su onda sve ostale svoje rokenrol sugrađane (znači ne i Bobana Zdravkovića) bacili u trajnu anonimnost; s tom razlikom da se ja po jednom pitanju ipak ne slažem s većinom, a to je da je Kerber svetlosnim godinama ispred Galije, i da čak nije grozan uopšte. U lokalnim okvirima, od ostalih grupa su jako dobre Fleke imale najviše publike na koncertima, dočim dosta manje, ali ipak zapažen, bio je naš srpski pandan Joy Divisionu, bend Predraga Cvetičanina Dobri Isak, koji je istinski postao prepoznat tek s dolaskom YouTubea (koliko žalosno zvuči ovaj podatak). To je doprinelo da njihov jedini album „Mi plačemo iza tamnih naočara”, prvobitno izdat 1983. i to samo na kaseti, bude naknadno reizdat 2010. na velikoj ploči. Svet Dobrog Isaka je turobno mučan i depresivan, ali komunicira vešto. Luzerstvo koje njima provejava samo potvrđuje onu tvrdnju Slobodana Tišme da se iz gubitništva na neki čudan način stvara pobedništvo, jer se stvari neprestano perpetuiraju u krug; ili što reče Žikica Simić: „Pobednici su dosadni”. A Cvetičanin je kasnije postao docent, i danas predaje na Fakultetu umetnosti u Nišu. Od dna najdalje moguće.

11. Torpeda (Sarajevo) – rokabili

Nekoliko godina pred raspad države se u Jugoslovena desio rivajval rokenrola 1950-ih, tj. najstarije verzije onoga što se odvojilo od bluza i postalo žanr za sebe. Najpre Fantomi i Greaseballs u Zagrebu, a kasnije i Vampiri u Beogradu, nisu samo upoznali publiku sa ranim električarima, već i radom grupa vokalnih harmonija, poznatijih kao doo-wop. Sarajevo je svog konja za trku imalo u vidu Torpeda, predvođenih Vanjom Hajdukovićem koji su za svega četiri godine postojanja (1986-90) iza sebe ostavili jedan demo sa sedam pesama, imali zapažen nastup na zaječarskoj Gitarijadi, a potom otišli u legendu kao jedna od najomiljenijih sarajevskih atrakcija na lokalu. Na sceni su tada vladali novi primitivci, te svojevrsni ćevap-rok koji su s raznim intenzitetom odvratnosti gajili Dino Merlin i Hari Varešanović, kao i nešto simpatičniji Loša i Valentino. Torpeda su najviše naginjala senzibilitetu Buddy Hollyja ili Stray Cats, dakle žešćem i prljavijem zvuku. Hajduković danas živi u Beču i bavi se građevinskim preduzetništvom.

12. M.O.R.T. (Sinj) – pank, bluz, alternativni rok

Mortovce smo imali prilike da gledamo u Pančevu pre dva meseca. Ovaj bend iz dalmatinskog zaleđa postoji 21 godinu, i do sada su održali preko 400 koncerata u regionu, a svirali su i diljem Velike Britanije u pokušaju da plasiraju i jedan album na engleskom jeziku. Vokalista i frontmen Ivan Katić John je otprilike neka kombinacija Damira Avdića i Gorana Bareta, i čini se da bend zasluženo postaje prva liga novije hrvatske produkcije, uprkos epidemiji korone koja im je zbog lockdowna zatvorila mnoga vrata i usporila napredak.

Nastavak teksta možete pročitati ovde