Krajem maja u SAD-u vesti vezane za koronavirus su počele da dobijaju pozitivniji ton. Preko povratka ljudi na poslove, manjeg broja zaraženih i smrtnih slučajeva i ohrabrujućih vesti o vakcini, izgledalo je kao da ovaj maraton koji smo prisilno naterani da trčimo ulazi u svoju drugu polovinu. Onda je 25. maja osvanuo video snimak koji nije mogao nijednog gledaoca da ostavi ravodušnim. Na ulici u Mineapolisu policijski službenik skoro devet minuta kleči na vratu Džordža Flojda, osobe tamnog tena koja je već lišena slobode, s vezanim rukama iza leđa, oduzimajući mu poslednji dah. Odrastajući na Balkanu, policijsko nasilje nije ništa novo u našim sećanjima kao što nisu ni mnoge druge društvene pojave u SAD-u od 2016. Društvene podele i sejanje mržnje na osnovu toga što je neko očigledno ili suptilno drugačiji i to ne svojom voljom je tema na koju veliki broj ljudi sa bar srednjoškolskim obrazovanjem iz bivše Jugoslavije može da napiše roman u nastavcima. Ovde, kao i na Balkanu, generacijski raspon koji bi mogao da priča o ovim podelama danima i bez prestanka je širok. Da ostanem u sadašnjosti, koja nekako u poslednjih par nedelja sve više liči na prošlost. Prošlost koja je ovde u ulozi učitelja od kojeg izgleda mi, ljudi, nismo mnogo naučili. Za samo nekoliko dana od 25. maja ulice Mineapolisa, a zatim svakog većeg grada u SAD-u su zauzeli ljudi koji traže pre svega pravdu i da počinioci snose posledica za ubistvo čoveka koji ga nije zaslužio. Pravda za jedan slučaj postaje potraga za pravdom za gomilu sličnih slučajeva policijske brutalnosti godinama unazad (Briona Tejlor, Erik Garner…), a za manje od nedelju dana postaje globalna borba protiv rasizma u javnim strukturama ne samo u SAD-u, već i u drugim zemljama sa raznovrsnim rasnim stanovništvom gde upravo rasa određuje poziciju u društvu vekovima unazad. Čak su i Betmen i Spajdermen, dva superheroja iz rivalnih kuća Marvel i DC izašli na ulice! Ova dešavanja su meni, kao nekome ko je odrastao na Balkanu, nešto drugačije i nešto sa čime sam se susreo po prvi put. Ja nisam odrastao u SAD-u, gde sada živim. Iako sam izbliza bio u prilici da vidim primere, ne mogu da kažem da dovoljno razumem koliko je rasizam ovde rasprostranjen i kako je integrisan u sistem kroz istoriju. Ono što mogu jeste da uporedim situaciju koju gledam kako se odvija sa svojim detinjstvom 90-ih na Balkanu. Bez konsultovanja utvara.
Zadesio sam se napolju na putanji demonstranta na raskrsnici dve prometne ulice u Bruklinu. Raskrsnicu su blokirala dva patrolna policijska vozila. Stotine ljudi koji su se skupili kako bi se pridružili većem protestu koji je bio zakazan za taj dan su držali transparente na kojima bi pisalo Quit your job i Defund the police. Viorile su se i zastave sa crnim pesnicama. Dan pre na protestu, patrolno vozilo njujorške policije je prošlo kroz ljude koji su pokušavali da mu blokiraju put. Na sreću nije bilo ozbiljinje povređenih, ali je ovaj snimak doprineo tenziji u Njujorku između demonstranata i policije. Ta tenzija se osećala i na toj raskrsnici. S obzirom na to da je saobraćaj bio zaustavljen i bez obzira na to što je stotine ljudi bilo tu, na ulici je vladala skoro apsolutna tišina. Pomenuti transparenti su držani visoko, dok su preki pogledi iznad maski prema policiji zatezali nerve svake sekunde. Iako puni mržnje gomilane usled nebrojanih ubistava koje su počinili policajci, demonstranti pokreta Black Lives Matter instistiraju na mirnim demonstracijama. S tim u vezi, na toj raskrsnici tog dana se nije ništa destruktivno desilo, što se nažalost ne može reći za događaje kasnije te večeri, kada su demonstracije trajale daleko iza policijskog časa, nadletanje helikoptera i prisustvo nekoliko različitih specijalnih odreda policije. Dva vredna pomena su odred za smirivanje tenzija u zatvorima i odred za potragu za nelegalnim imigranatima. Ovako udruženi, policijski odredi su nekoliko hiljada demonstranata zatvorili na jednom od mostova skoro sat vremena i do pisanja ovog teksta bez objašnjenja. Policijski čas u Njujorku je bio na snazi od 8 uveče do 5 ujutru. Prvi put u zadnjih 75 godina i to zbog veoma sličnih razloga.
Mržnja i ovde sada kao i 90-ih na Balkanu ili u Evropi krajem 1930-ih ili doba krstaških ratova igra glavnu ulogu. Granica između onih koji žele promene i onih kojima trenutno stanje odgovara biva iz sata u sat sve više utvrđenija i postaje nemoguće ostati neutralan. Ako ne zbog toga što se situacija tiče svake osobe, onda zato što obe strane apliciraju „ako nisi s nama, onda si protiv nas” filozofiju. Ako se rasizam zameni nacionalizmom, sve ovo zvuči kao jezivo poznat svirepi scenario filma koji smo u Jugoslaviji prisilno gledali pre tridesetak godina. Šta je sada drugačije? Za početak, naoružanje. Jedna strana je naoružana prekomernom policijskom opremom, a drugoj strani su ponuđene cigle i sličan građevinski materijal koji se nekako zgodno stvara na putanji protesta u velikim količinama i u sred zabrane rada građevinskih firmi zbog pandemije. Ko naoružava obe strane i na koji način je pitanje koje ostaje zajednički sadržalac ove i jednačine Balkana 90-ih. Razorna moć obe strane ovde je srećom znatno slabija, pogotovo što pomenute cigle ostaju neupotrebljene ili završavaju u izlozima radnji, a ne susreću se sa nečijim glavama ili šlemovima. Drugi pomenuti potez, koji pored toga što produbljuje pitanje naoružavanja, osuđuje veliki broj demonstranata širom zemlje. U Njujorku su išli i korak napred i formirali ljudski štit između radnji i demonstrata koji su imali namere da ih pljačkaju. Među njima ima i ljudi koji iako ne podržavaju, kažu da razumeju bes onih koji su ipak rešili da upotrebe cigle jer je „društveni ugovor” izmeđe policije i stanovništva prekršen. Direktori nekih velikih lanaca čije su radnje razbijene u demonstracijama su izjavili kako im do radnji nije stalo i da će osiguranje pokriti štetu, nego da je bitnije da strukturalne promene dese i da se nadaju da će se ovim protestima taj cilj postići.
Šta je još drugačije? Borbe i demonstracije uz koje sam odrastao su imale lice ili lica koje su obećavale promenu i koja su bila na čelu kolona. Ove kolone su zvanično decentralizovane i nemaju ta lica. Strukturalne promene se zahtevaju od trenutnih vlastodržaca, kao i od budućih, nezavisno od političke ideologije. S druge strane, članovi obe partije ovog sistema se utrkuju da iskoriste priliku da ostanu privrženi svom glasačkom telu u godini predsedničkih izbora kada ne mogu da sprovode kampanju usled zabrane javnih okupljanja. Nemiri i video snimci sa demonstracija koji su pre svega putem socijalnih mreža obišle svet, uzrokovaće niz dešavanja koji će ući u istoriju. Nekoliko primera koji odskaču su:
– Policijska stanica u Mineapolisu je spaljena.
– Gradonačelinca Vašingtona je preimenovala ulicu koja vodi do Bele Kuće u Black Lives Matter Plaza i odobrila da se žutom signalom farbom u toj ulici u rasponu od oko 400 metara i preko obe saobraćajne trake napiše isti slogan.
– Ovo je efektivno promenilo adresu Bele Kuće u 1600 Black Lives Matter Plaza, mesto gde je predsednik SAD-a nemire na ulici posmatrao iz bunkera ispod zemlje iz kojeg je izašao samo jednom prilikom za skoro nedelju dana.
– Fotografija predsednika kako drži Bibliju ispred obližnje crkve do koje je došao peške tako što je teško naoružana policija rasterala demonstrante uz pomoć suzavca i gumenih metaka.
Posledice ovih i sličnih dešavanja su promene zakona koje se dešavaju munjevito na nivou država. U vreme pisanja ovog teksta u državi Njujork je zabranjen zahvat koji je prilikom hapšenja Erika Garnera 2014. uzrokovao njegovu smrt. Gradonačelnik Njujorka se zavetovao da će preusmeriti deo finansijskih sredstava koji idu policiji ka drugim servisima. U Mineapolisu se formirala većina u gradskom veću koja će efektivno ukinuti policiju i po ugledu na grad Kamden u Nju Džerziju napraviti nove odrede za javnu bezbednost. Na federalnom nivou postoji slična inicijativa jedne struje za reformu policije kojoj druga struja pruža snažan otpor. Svako iznosi svoja mišljenja i priča svojim jezikom koji druga strana sve manje razume i doprinosi ključanju čija je tačka izgleda dostignuta 25. maja. Ako se ove struje uklone, na ulicama su sistematski potlačeni građani svih boja protiv policije koja je ovde kao i svuda u svetu ogledalo vladajućih struktura. Jedna strana živi u strahu od druge strane vekovima, a druga iste te decenije živi sa strahom od drugačijeg. O povezanosti neznanja, straha, mržnje, besa, patnje i nasilja pričali su Ibn Rušd još u 12. veku, kao i Grandmaster Yoda u skorijoj istoriji (mada u galaksiji daleko odavde). Uz pomoć političkih igara ili ne, promene deluju nužne i neizbežne. Kao neko ko je video kako velike promene mogu biti izvitoperene, nadam se da smo mi ljudi postali bolji učenici i prošlost bolji učitelj.
