Što se tiče privatnog života, moja porodica i ja smo se dobro prilagodili zajednici kojom smo bili okruženi. To nije bilo teško jer je to prijateljski nastrojena, bezbedna, čista sredina kojom je upravljalo kompetentno gradsko rukovodstvo. Jedina „loša” stvar je bila klima. Zime su bile duge i surove, naročito prva zima u sezoni 1988-89. godine. Sneg je konstantno padao. Nismo imali garažu tako da je moj polovni automobil bio izložen vrlo niskim temperaturama. Zbog mog neiskustva, potrošio sam puno novca zbog čestih kvarova. Sećam se situacije kada sam bio zaglavljen sa kolima nasred ulice tokom snežne oluje. Neko je ponudio da me odvuče do najbliže radionice. Dao mi je kabl da ga prikačim za auto, a ja nisam znao gde da ga stavim. Kao rezultat moje greške, sistem grejanja je bio prekinut. Živi i uči, kako kažu. Ali pojavilo se svetlo na kraju tunela. Jedan od lekara mi je prodao svoju elegantnu hondu akord. Posle toga, moji problemi sa kolima su postali samo neprijatna prošlost.
Dr Stejton je ponovo postao moj spasilac kada sam imao problema sa komšijama u stambenoj zgradi u kojoj sam živeo sa porodicom. On je živeo u dupleksu u bolničkom krugu, ali se selio u novoizgrađenu kuću. Preporučio me je stambenim vlastima bolnice, tako da sam 1990. godine dobio odobrenje da se uselim u taj dupleks i tako rešim stambeni problem.
Živeli smo sve više kao Amerikanci. Hranili smo se u restoranima. U komšiluku je bio Mekdonalds koji smo često posećivali. Imao je igralište za moju ćerku Ivu i lep ambijent unutra. Pica Hat je takođe bio u blizini, gde smo obično naručivali veliku picu i bokal koka kole. Gomile hrane u samoposluzi je nešto na šta nismo navikli, a roba je bila jeftinije nego u Pančevu. Nikada nisam morao da brinem o količini i vrsti hrane koju sam jeo u Jugoslaviji, tako da ni ovde nisam obraćao pažnju. Nisam uzeo u obzir da je moj stil života postao drugačiji. Tamo u dalekom kraju sam svuda hodao, ovde sam se vozio do većine destinacija. Nije čudo da sam se zbog obilja hrane na svakom ćošku, uz to ukusne i jeftine, ubrzo ugojio. Nije mi se to dopalo, pa sam počeo da obraćam pažnju na kalorije. Prebacio sam se na jedenje salate za ručak umesto kaloričnih sendviča, svakodnevno igranje košarke i upražnjavao sam češće šetnje. Shvatio sam da me okružuje „toksična sredina” i da neću više dobiti „besplatnu vožnju” što se tiče konzumiranja hrane.
Završetak specijalizacije
Dodela diploma specijalizantima četvrte godine je organizovana u maju 1992. godine, pre zvaničnog završetka moje obuke u avgustu. Svečanost za nas tri diplomca su priredili specijalizanti, a nastavno i drugo osoblje, porodice i prijatelji su bili počasni gosti. Čak je izveden zabavni program i skeč. Evo šta sam izgovorio povodom te ceremonije:
„Drago mi je što ću skoro završiti specijalizaciju. Osećam se spremno za novi početak. Ali ovo verovatno neće biti zbogom od svih vas jer su šanse veće nego ikada ranije da ćemo moja porodica i ja ostvariti stalni boravak u Americi. U tom slučaju, ostaću na univerzitetu kao predavač i raditi u bolnici za veterane. Dolazak na specijalizaciju je za mene bio uzbudljiv događaj jer je bio kruna velikog napora. Došao sam u Fargo u septembru 1986. godine na intervju i primljen sam u program. Ali naredne dve godine života proveo sam boreći se da ispunim sve neophodne kriterijume da bih mogao da započnem specijalizaciju. Konačno, juna 1988. godine imao sam sastanak sa konzularnim službenikom u ambasadi SAD u Beogradu kada mi je izdata viza za ulazak u SAD. To je bio jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu. Skoro svaki dan ne prođe a da ne osetim duboku zahvalnost zbog ukazane prilike, posebno prema ovoj zajednici zbog osećanja pripadnosti. Fargo smatram svojim domom. Kultura i društveni odnosi odgovaraju mojim potrebama i vrednostima. Sećam se mojih prvih utisaka po dolasku. Osetio sam duboko divljenje prema načinu života i pozitivnoj međuljudskoj komunikaciji. Činilo se da je svaki pojedinac važan i poštovan. Nikada se nisam osetio strancem, osim kada sam se mučio sa engleskim jezikom. Naprotiv, bio sam iznenađen podrškom i poštovanjem koju sam doživeo, i kao čovek i kao lekar. Pozitivne povratne informacije su me uverile u moje kvalitete. Dozvoljeno mi je da razvijem i otkrijem svoj potencijal a i da se bavim onim što me interesuje.
Ova specijalistička obuka je bila najintenzivnija i najproduktivnija u mom životu. Došao sam kao školovani psihijatar i to mi je mnogo pomoglo. Ali mislim da sam stekao nove veštine i proširio profesionalni dijapazon. Upoznao sam mnoge kolege i nastavnike koji će mi ostati u dugom sećanju kao inspirativne ličnosti. Promenio sam se kao osoba na pozitivan način. Postao sam tolerantniji, odgovorniji, kompulzivniji, samouvereniji, a manje tvrdoglav i impulsivan. Česte diskusije i povratne informacije pomažu mi da postanem svesniji kako utičem na druge ljude i pacijente. Ubeđen sam da biti psihijatar je način življenja, a ne samo način zarade novca ili sticanje privilegovanog društvenog statusa. Većina mojih iskustava tokom specijalizacije je pozitivna. Neizbežne frustracije me nisu previše uznemiravale jer se uvećala moja sposobnost navikavanja na njih, a smanjila osetljivost na narcističke povrede. Naučio sam kako da uspešnije komuniciram sa pacijentima i kolegama.
Mnogi od vas su mi pomogli na različite načine. Ne bih mogao da postignem ono što sam uradio bez vaše pomoći. Trudio sam se da dam sve od sebe i mnogo puta to je bilo na uštrb moje porodice i društvenog života. Moja supruga i ćerka su imale veliko razumevanje i podršku. I za njih je moja obuka bila prioritet. Nadam se da ću kroz dalji rad i javni život uspeti da izrazim svoju zahvalnost. Hvala svima.”
Posao
Nad ovom radosnom prilikom lebdio je samo jedan tamni oblak. Bio sam u zemlji sa J-1 vizom, što je značilo da se po završetku školovanja treba vratiti u Jugoslaviju, zemlju koja se raspadala pod bremenom građanskih ratova. Želeo sam da ostanem u ovom sigurnom okruženju. Da bih postigao taj cilj, morao sam da postanem „stručnjak” za imigraciono pravo i da naučim sve što je bilo potrebno za dobijanje dozvole za ostanak. Unajmio sam najboljeg advokata za imigraciju iz Miniapolisa. Posetili smo ga nekoliko puta da bismo razvili pravilnu strategiju. Najbolja opcija za mene je bila zaposlenje u bolnici za veterane u Fargu.
Zvaničnici sa univerziteta i bolnice su podržali moju želju. Njihova preporuka je poslata Informativnoj agenciji Sjedinjenih Država. Ova agencija je takođe podržala ovaj proces. Pismo Službi za imigraciju i naturalizaciju je poslato 11. juna 1992. godine. Ova služba je odobrila moj posao u bolnici 3. avgusta. Bili smo bezbedni i mogao sam da počnem da radim. Ovo je bila sjajna vest, ali još nije bilo gotovo. Da bih dobio stalni boravak i „zelenu kartu”, trebalo je da me intervjuišu službenici za imigraciju u Miniapolisu. Svo troje (moja supruga i ćerka, i ja) smo morali da idemo. Imigracioni advokat nas je pratio i bio je gotovo nervozniji od nas. Sve je dobro prošlo i 2. novembra 1992. godine smo postali stalni stanovnici SAD. Ovlašćene američke agencije su utvrdile da sam kao lekar koji radi u saveznoj zdrastvenoj ustanovi zadovoljio kriterijum važnosti od nacionalnog interesa, što je bio glavni uslov za moj ostanak u zemlji.
U ovom tekstu sam ukratko opisao jedan od najintenzivnijih perioda koji je promenio tok mog života. Dolazak u izabranu zemlju posle investirane tri godine nije bio mali podvig. Svakodnevno sam izražavao zahvalnost prijateljstvu i podršci mnogim ljudima koji su mi pomogli. Moj napredak u psihijatrijskom usavršavanju je bio bez presedana. Dobijanje dozvole stalnog boravka bilo je pravo umetničko delo. Bio sam pozicioniran na najbolji mogući način da napredujem u poslu medicinskog direktora psihijatrijskog odelenja u bolnici za veterane i asistenta na odeljenju za neuronauke na Univerzitetu Severne Dakote.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
