Rođen sam u bivšoj Jugoslaviji. Tamo sam razvio duboke korene, koji su iščupani kada sam emigrirao u Sjedinjene Države. Ovde u Americi imam sveže izdanke i drugačije „drvo života.” Kada sada razmislim o tome, shvatam da sam u 2022. godini sa svojih šezdeset i osam godina, proveo pola života u jednom, a pola u drugom životu. Te moje „živote” u Jugoslaviji i Americi doživeo sam kao nepovezane, gotovo paralelne, ne samo zbog geografske udaljenosti i nemogućnosti da posetim stari zavičaj skoro 16 godina, već i zbog ogromnih promena kroz koje je Jugoslavija prošla od mog odlaska 1988. godine.
Raspad Jugoslavije
Ime Jugoslavija je nestalo 2006. godine nakon što su se razišli i poslednji ostaci krnje zemlje (Srbija i Crna Gora). Otadžbina koju sam poznavao ostala je samo daleka uspomena zbog građanskih ratova devedesetih koji su je rasturili, zajedno sa NATO bombardovanjem Srbije 1999. godine. Nisam mogao da se identifikujem ni sa čim što je usledilo. Iako sam Jugoslaviju napustio sopstvenim izborom, i dalje sam pozitivno gledao na njen ugled u svetu. Lako mi je bilo da kažem da sam iz Jugoslavije kada bi me pitali oni koji su prepoznali moj strani naglasak. Čak i danas kad me pitaju, nudim isti odgovor, obično uz objašnjenje: „Ona više ne postoji, ali kada sam otišao 1988. godine još uvek je bila Jugoslavija”.
Gubitak državljanstva
Pre nego što je internet bio u opštoj upotrebi, a posebno pre širenja Youtube platforme, vesti iz Jugoslavije su bile oskudne i teško dostupne. Ekonomska i diplomatska blokada Sjedinjenih Država pogoršala je situaciju tokom devedesetih. Građanski ratovi, razaranja i raspad Jugoslavije kod mene su izazvali bol, tugu i patnju zbog gubitka zemlje u kojoj sam rođen i kojoj sam pripadao 34 godine. U periodu između 1992. i 1999. godine bio sam apatrid jer sam izgubio državljanstvo Jugoslavije, a još nisam postao američki državljanin. Praktično, kao osoba bez državljanstva i bez važećeg pasoša nisam mogao da putujem van granica SAD. Nije to sjajan osećaj, ali nisam želeo da prihvatim državljanstvo nijedne od novih država koje su nastale na ruševinama Jugoslavije. Na mom poslednjem putovanju u Hrvatsku 2018. godine kada sam otišao u policijsku stanicu u Slavonskom Brodu da prijavim moj boravak kao strani državljanin, temeljitost policajca je dovela do otkrića da sam 1992. godine dobio državljanstvo Hrvatske zbog mesta rođenja i majčine hrvatske nacionalnosti. Nisam preduzeo zakonske korake da to i zvanično potvrdim, ali je to interesantna činjenica koja se dogodila bez mog znanja i priznanja u procesu raspada Jugoslavije, zemlje kojoj sam nekada pripadao i zakonski i emotivno.
Dolazak u Fargo
Moj dolazak u Fargo, grad u Severnoj Dakoti, bio je pobeda izdržljivosti. Tri godine mog života bile su posvećene tom trenutku. Ušao sam u tu stranu ali željenu teritoriju pun nade ali i neizvesnosti. Zahvalnost za pruženu priliku bila mi je u mislima svakog dana. Moja motivacija se odlikovala snagom i fokusom prema primarnom cilju, sa nepokolebljivom odlučnošću da uspem u ovoj novoizabranoj zemlji. Iza sebe sam ostavio nevolje, ograničenja i nepravednosti starog sveta. Moja porodica i ja smo stigli u Ameriku 20. juna 1988. godine jer sam prihvaćen kao specijalizant prve godine psihijatrije na Univerzitetu Severne Dakote.
Na prvom skupu po dolasku u Fargo, upoznao sam specijalizante prve godine kojima sam sada i ja pripadao (dvoje iz Indije i jednog iz Norveške), sve ostale specijalizante psihijatrije, kao i osoblje psihijatriskog odelenja. Svi su bili ljubazni. Uprkos tome ja sam iskazao nespremnost da započnem kliničke dužnosti u internoj medicini u bolnici za veterane. Ali su me mnogi ubeđivali rečima koje sam više puta čuo: „Nećeš imati problema”.
Interna medicina
Program specijalizacije iz psihijatrije je bio relativno mali, što je omogućilo razvoj bliskih odnosa sa svima koji su bili uključeni u njega. To je kod mene ublažilo uticaj „kulturnog šoka”. Počeo sam zvanični rad u bolnici 1. jula 1988. godine na odelenju interne medicine i to u trajanju od šest meseci. Znao sam da mogu da pružim kompetentnu negu psihijatrijskim pacijentima zbog prethodnog školovanja i iskustva u Jugoslaviji, ali nisam bio siguran u moju spremnost da pregledam i lečim pacijente sa uobičajenim medicinskim poremećajima. Pored toga, šef medicinske službe je zatražio da se za mene organizuje podučavanje engleskog jezika i procenjivanje kliničkih veština, zato što je uočio moju nesigurnost.
Trebalo mi je skoro dva meseca napornog rada, i to uz značajnu dozu anksioznosti, da se u potpunosti pripremim za obavljanje predviđenih dužnosti lekara na odelenju interne medicine. Proslavio sam datum kada sam dobio prve pacijente: 20. avgust 1988. godine. Ponovo sam se osetio korisnim i odgovornim za njihovu medicinsku negu. Takođe, prvi put sam bio dežuran i zbrinjavao pacijente na odeljenju intenzivne nege. Moje samopouzdanje se postepeno uvećavalo uz podršku kolega i svih drugih.
Ispit života
Skoro odmah po dolasku, morao sam da započnem da se pripremam za najsveobuhvatniji medicinski ispit u životu. Čak je bio izazovniji od ispita kojim sam nostrifikovao medicinsku diploma da bi se kvalifikovao za specijalizaciju u Americi. Ovaj „novi” je bio trodnevni ispit koji sam morao da položim posle prve godine specijalizacije da bi mogao da nastavim postdiplomske studije i dobijem medicinsku dozvolu. Zato sam svaki slobodan trenutak koristio za učenje. Večeri sam, a ponekad i noći, provodio u biblioteci bolnice gde sam odgledao bezbroj obrazovnih video zapisa i konsultovao isto toliko referentnih udžbenika. Pričati o stresu! Nakon dugih sati, dana i meseci učenja, odvezao sam se na ispit u svom prvom polovnom automobilu, pontiak feniks, sve do grada Omahe u državi Nebraska. Ispit je zakazan da traje od 13. juna do 15. juna 1989. godine. Ta tri dana „znojenja” sam proveo u sali određenoj za tu svrhu, ne mislim znojenja, već za polaganje ispita. Konačno je bilo gotovo, a ja sam se vratio u Fargo. Ali zaista se završilo 14. avgusta kada sam dobio obaveštenje o mojoj prolaznoj oceni.
Po završetku šestomesečnih muka na medicini osećao sam se oslobođeno i osnaženo. „Stigao sam”, moglo bi se reći, jer su rotacije iz neurologiji i programa za lečenje alkoholizma bile mnogo lakše u poređenju sa medicinom. Osim toga, moj konverzacijski engleski jezik je svakim danom postajao sve bolji i bolji. Osećao sam se kompetentnim i zračio pouzdanjem tokom interakcija i sa pacijentima i sa zdravstvenim radnicima.
Uz malu pomoć prijatelja
Dr Denis Stejton je odigrao veliku ulogu vezanu za moj dolazak u Fargo, kao i u pružanju ispomoći u prvim mesecima specijalizacije. Pored lekarske diplome, kitio ga je i doktorat iz neuronauka sa Harvarda. Odlikovao se velikom inteligencijom, energičnošću, radoznalošću, a uz to je bio odličan učitelj. Snažna harizmatična ličnost čije prisustvo se nije moglo zanemariti. Postepeno je postao moj mentor a i prijatelj. Prepoznao je moj potencijal i podržavao me od samog početka. Zbog njegovog uticaja, okrenuo sam se od psihodinamičke ka deskriptivnoj i biološkoj psihijatriji. Pošto je primetio moje interesovanje za psihijatrijska istraživanja, ugovorio je da budem uključen u istraživački projekat koji je vodio njegov prijatelj i profesor psihologije na Državnom univerzitetu Severne Dakote, Vilijam Biti. Dr Biti je bio zainteresovan za neuropsihološke promene kod pacijenata sa dijagnozom šizofrenije i šizoafektivnog poremećaja. Moja uloga je bila da intervjuišem i odaberem pacijente koji ispunjavaju kriterijume za ove poremećaje i dobijem saglasnost za njihovo učešće. Nisam imao „zaštićeno vreme” tokom druge godine specijalističke obuke, tako da sam prvo morao da završim svakodnevne obaveze na psihijatriskom odeljenju pre nego što mi je dozvoljeno da odem u drugu ustanovu i odaberem pacijente za istraživanje. Uradio sam ono što se od mene očekivalo za taj projekat, a i više. Naime, proučio sam celokupnu literaturu o istraživanoj temi i odlučio da napišem rad, uz podsticaj i podršku dr Stejtona, i predam ga za nacionalno takmičenje u psihijatrijskim istraživanjima. Moj rad je bio zapažen pa sam nagrađen drugim mestom u toj kompeticiji.
Nizanje uspeha
Sa ovom nagradom „u džepu” bio sam dodatno podržan u mojim akademskim stremljenjima. Dr Stejton me je poslao na kurs neurologije ponašanja koji je organizovao Harvard univerzitet. Zbog moje nemogućnosti da platim skupi hotelski boravak on je sredio da ostanem kod njegove ćerke koja je u to vreme živela u Bostonu. Upoznao sam vrhunsku grupu eksperata iz neurologije ponašanja, subspecijalnosti veoma bliskoj biološkoj psihijatriji, koju je među profesorima u Fargu zastupao dr Eliot Ros, neurolog školovan u Bostonu.
Dr Ros je došao u Fargo da formira istraživački program u bihevioralnoj neurologiji. Sarađivao sam sa njim i njegovim timom, posebno u identifikaciji neuroloških uzroka psihijatrijskih simptoma, kao što su napadi panike izazvani epilepsijom, depresija posle moždanog udara, psihoza nakon povrede glave, autoskopske halucinacije izazvane tumorom mozga, itd.
Zbog mog nesvakidašnjeg uspeha u akademskoj psihijatriji u prvim godinama specijalizacije, dr Stejton me je 1990. godine nominovao za takozvani fellowship u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje. Zajedno sa jedanaest drugih specijalizanata i ja sam postao recipient te prestižne nagrade. Nas dvanaest odabranih smo se „našli” oktobra 1990. godine u gradu Betezdi, državi Merilend, na jednonedeljnom kursu u zgradama tog svetski poznatog instituta. Tamo sam imao priliku da upoznam najveća imena u svetu psihijatrijskih istraživanja. Nošen krilima inspiracije bio sam izbačen u orbitu u kojoj sam se uključio u mnoge projekte. Pomenuću nekoliko: klinička istraživanja sa novom klasom antidepresiva koji su se tada pojavili na tržištu; originalna publikacija o retkim neuropsihijatriskim sindromima poznatim po nazivima reduplikacija i pogrešna identifikacija; i saradnja sa poznatim istraživačem dr Prangeom sa Univerziteta Severne Karoline u Čepel Hilu. Na lokalnom nivou sam istraživao lečenje depresije upotrebom leka ritalina kod starih osoba, kao i novom psihoterapeutskom tehnikom u saradnji sa psihologom dr Rokijem. Zatražio sam i dobio odobrenje da četvrtu godinu specijalizacije posvetim učenju istraživačke metodologije na Neuropsihijatrijskom istraživačkom institutu sa liderom u oblasti autoradiografije dr Vemslijem. Radio sam patološku studiju o promena u mozgu pacijenata sa šizofrenijom. Pored toga, postao sam glavni specijalizant našeg programa, sa administrativnim i obrazovnim odgovornostima. Tretiran sam kao mlađi nastavnik fakulteta i zbog toga mi je dodeljeno još više zadataka, čak i van granica psihijatriskog programa, kao što je podučavanje studenata farmacije neuroanatomiji i edukacija zdravstvenih radnika o psihijatriskim aspektima SIDE.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
