Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
7. Radnoj grupi nije prethodilo ništa što bi uslovilo njen nastanak – zabluda.
Radnoj grupi je prethodila vlast koja je na izborima u maju 2012. godine platila cenu shodnu celokupnom stanju društva, a posebno shodno doprinosu na istraživanju spornih privatizacija – istina.
Svakako da je Radnoj grupi prethodio kriminalitet mega razmera, kriminološki definisan kao politička korupcija oličena u 24 sporne privatizacije. Ali kriminalitet u Srbiji kao odomaćenu pojavu nećemo isticati kao poseban uzrok. Njega je toliko da bi stanje Radne grupe trebalo da bude trajno.
8. Vlast do 2012. godine nije imala razloga da strahuje od ispitivanja spornih privatizacija – zabluda.
Bar do sada, u Srbiji je svaka vlast imala manje ili veće učešće u kriminalitetu, pa i vlast do 2012. godine – istina.
Zašto se vlast oglušila o rezoluciju Evropskog parlamenta? Zato što je za najveće zloupotrebe ona odgovorna. Na neki način u njima je učestvovala. Jasno je to svima kao dan. Ali da vidimo kako se to vlast ponašala. Pitamo se da li je moguće da bilo koja vlast koja sebe smatra za demokratsku i proevropsku tako grubo može da zanemari ono što joj kaže upravo ona za koju se i sama zalaže – EU?
Videli smo da je jedno državno telo – Savet za borbu protiv korupcije – svim snagama nastojalo da se provere sve sporne privatizacije. Da vidimo šta na sve to kaže drugo državno telo, najnadležnije od svih nadležnih državnih organa – Ministarstvo pravde.
Osoba najnadležnija za vladavinu prava – ministarka pravde, dala je u kritično vreme zapaženi intervju NIN-u. Pokušala je da objasni neobjašnjivo i rekla sledeće:
– Borimo se protiv korupcije, bez pritiska EU.
Kao vrhunski stručnjak ona zna zbog čega su u prethodnim godinama rezultati izostali, te analitički identifikuje glavnog krivca:
Do sada nije postojala dovoljna koordinacija različitih državnih organa u borbi protiv korupcije – Agencije za privatizaciju, Tužilaštva za organizovani kriminal, Komisije za hartije od vrednosti i policije.
Ovoj izjavi nije potreban komentar.
Kako se i zašto desilo da ministar najpozvaniji za ispitivanje sumnjivih privatizacija ne radi svoj posao, ni ministarstvo, ni njegov bitni deo – tužilaštvo? Izreka koju često čujemo o „nemešanju u svoj posao” bila bi prihvatljiva ukoliko nije u pitanju direktna zaštita političke korupcije. U ovom slučaju ime odgovornog lica, ministra je – Snežana Malović, ali ime nije bitno. Višedecenijski smo svedoci o jednoj istoj pojavi, samo sa drugim imenima.
Biće da moćna funkcija ministra nije dovoljna za borbu protiv takvog zla. Aktuelna Vlada, u nameri da je ojača, gospođu ministarku 19. 5. 2011. g. imenuje i za koordinatora državnih organa u borbi protiv korupcije. Smatramo da je reč „korupcije”, trebalo zamenini adekvatnim terminom „političke korupcije”. Međutim, Vlada zna šta i zašto radi, problem je potrebno sakriti na svaki način, pa i terminološki.
Ministar pravde bi morao svoj posao da radi savesno, predano, dosledno se držeći zakona, ne bi smeo da podlegne bilo kom uticaju, tako kaže teorija. U praksi nam ministar „prodaje maglu”. Time je sa pravog mesta dat maksimalan doprinos razvoju, bitisanju i odbrani političke korupcije. Koliko god da je ministar politička ličnost i da mu nisu potrebne nikakve kvalifikacije, to je u slučaju resora pravde malo drugačije. Ministar mnogih drugih resora može biti osoba sa bilo kojom vrstom i stepenom obrazovanja, ali neki resori ipak su zaštićeni. Nemoguće je da ministar pravde bude bilo ko osim diplomiranog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom i pravosudnom praksom. Trebalo bi tako da bude. Stručnost ministra je u konkretnom slučaju nesporna. Ali je sporno nešto drugo i to ne samo u slučaju resornog ministra pravde, reč je o integritetu. Da li smo baš toliko sitničavi narod da tražimo dlaku u jajetu čak i ministrima? Mora li baš svaki kumulativno da ima i stručnost i integritet? Ako se vlast smeni videćemo bilans uhapšenih ministra, pa iz toga možemo izvoditi zaključke o onome što već tada (2012) znamo.
Odnos između koeficijenta lojalnosti stranci i koeficijenta poštenja, degradiraće vaš integritet, a on će vas dići u nebesa ili survati pravo u blato. Osećaćete nestvarnu moć koja će prožimati vaš um i telo. Pozivaće vas sa svih strana, ulagivati vam se sa manje ili više stila, moliti za usluge, pomoć, problem stari da im rešite, posebno da im nekog zaposlite. Kako čovek, poznat po tome da je kvarljiva roba, reaguje na izazove nestvarne moći? Oni koji bi se tome snagom svog integriteta oduprli, blagovremeno su eliminisani. Ostali su samo oni drugi. Izazov moći lako oblikuje čoveka čiji je karakter kao guma. Postajaćete sve lojalniji, spremni da uradite sve što treba da i dalje budete kao Bog na zemlji. Isti taj odnos lojalnosti stranci i poštenja može vam se surovo obiti o glavu. Možete doživeti prezir i kritike. I sve je dobro samo da ne dopadnete u CZ ili još gore u Posebnu pritvorsku jedinicu Specijalnog ili Suda za organizovani kriminal. Kako se ponašati u situaciji kada stranka traži slepu poslušnost, kako odoleti izazovu koji se pruža samo jednom u životu? Može li se u isto vreme biti i maksimalno lojalan stranci, slepo izvršavati zapovesti izrečene i neizrečene i ujedno pošteno obavljati radna obaveza? Može li se stranački poslušan biti i istovremeno integritet imati? Ne znamo šta mislite, ali mi ne da mislimo nego znamo odgovor na pitanje. Ako vam je teško da na ova pitanja odgovorite, evo lakših, odgovor je isti. Možete li reku pregaziti a noge ne okvasiti? Možete li kroz dim proći a ne nadimiti se? Možete li kraj vatre sedeti, a njome se ne grejati?
Maksimalna, slepa i bespogovorna odanost stranci direktno vodi u kriminalitet i to njegovu tešku i izuzetno opasnu vrstu – organizovani finansijski kriminalitet. Srazmerno riziku koji vaše angažovanje nosi stranka vam se odužuje. Dobijate visoke državne položaje i veliku moć, ili vam se pruža mogućnost da šakom i kapom pljačkate državne fondove, ili kombinaciju ta dva dobra sa bezbrojnim modalitetima, koji kombinuju položaje od lokalnih do državnih nivoa, uključujući bezbrojne agencije, a sve to garnirano delikatesnim mestima u upravnim odborima. Integritet se u najmanju ruku kosi sa stranačkim aktivnostima i u direktnoj suprotnosti je sa lojalnošću stranci. Ne postoji druga situacija osim da stranka traži bespogovornu poslušnost. Efekat stranačke poslušnosti na integritet videćemo u narednim događajima.
Kako ministar pravde da se ponaša, šta da radi, kako da uskladi ono što se uskladiti ne može? Prethodno smo isključili zakon o ministarstvima, krivične i druge zakone i ostalu regulativu koja jasno kaže šta i kako ministar treba da radi. Ipak da vidimo šta u realnom životu ministar treba da zna, koje predmete? Naravno da ministar ne može da zna svaki pojedinačan predmet. Ali treba da zna ključne. To su svakako predmeti za koje se javnost interesuje i o kojima ministar oglašava pred javnošću. Znamo da ministar nije ni tužilac ni sudija i da naravno ne treba da se meša u njihov rad, ali ne sme da dozvoli ni da bilo ko drugi to čini. Ministar ne treba da se stavlja u funkciju advokata bilo koje strane. Ali mislimo da treba da se meša u svoj posao, na osnovu svog stručnog znanja, bez uticaja i pritisaka. Posebno treba da ohrabri sudove i tužilaštva da rade po zakonu, kao i da preduzme odgovarajuće mere ako dođe do propusta u njihovom radu. Ministar, ali ne samo on, u opisanim slučajevima radio je sve suprotno, pomagao političkoj korupciji, time radio i u korist ovog istraživanja.
Da li je priča o konkretnom ministru primenljiva i na one koji su ga na tom vrućem mestu zamenili?
9. Radna grupa nije bila nikakav uslov za EU, ona na njeno osnivanje nije uticala – zabluda.
Međunarodna zajednica je bila zainteresovana za vladavinu prava u Srbiji; time i za dosledno ispitane sumnjive privatizacije – istina.
Obratićemo pažnju i na neke druge društveno-političke prilike i okolnosti koje su mogle biti od značaja za nastanak Radne grupe. Savet EU je par godina pre Radne grupe na razne načine ukazivao da su neke privatizacije sporne. Pokušao je da utiče na vlast da povodom sumnji preduzme zakonske mere. Kako se vlast u Srbiji pravila da ne čuje, a kada čuje da ne razume, a kada čuje i razume, da nema potrebe da primenjuje zakon, Evropski parlament je bio prinuđen da se sa nama opet ozbiljnije bavi. U tom smislu doneo je rezoluciju. Iako neobavezujuća, bila je dodatak na opšte poznato mišljenje međunarodne zajednice o Srbiji. Kada je vlast u Srbiji pozvana da odmah preispita sporne privatizacije, izvestilac EU za Srbiju Jelko Kacin rekao je:
– Odgovore na sve to moraju dati organi srpske države i da se samo na taj način može povratiti poverenje u Srbiju i vratiti strani ulagači.
U vreme pre izbora 12. 4. 2012. godine Politika prenosi izjavu visokog predstavnika EU, u tekstu pod naslovom: „Dežer: Rešiti 24 sporne privatizacije”, on kaže:
– Rezolucija Evropskog parlamenta kojom se traži hitna revizija 24 slučaja spornih privatizacija i primera visoke korupcije nije obavezujuća, ali Evropska komisija, koja je u junu prošle godine poslala dopis sa istim zahtevom, još čeka povratnu informaciju.
O tome koliko su na putu Srbije u EU značajna Poglavlja 23 i 24, i da li na njih utiče Radna grupa, smatramo opštepoznatim, te je izlišno da to obrazlažemo. Kako se u vezi sa tim ponaša odgovorna vlast? Da je odgovorna, ne bi sebe dovela u položaj da bude kritikovana. Kada je već kritikovana, mogla je da prihvati kritiku, što se u Srbiji još nije desilo. Jednostavno se oglušila, pokušavajući da nemuštim saopštenjima zamaže oči evropskoj, ali i domaćoj javnosti. Za to vreme politička korupcija radila je svoj posao. Maksimalno je opstruisala sve nadležne državne organe kako bi neke provere stopirala, a neke obesmislila. MUP je svem tom zlu dao svoj doprinos, onoliko koliko se očekivalo. Za razliku od njega, jedan drugi nadležni organ – Savet za borbu protiv korupcije, radio je svoj posao. Nije razmišljao o iluzornosti takve borbe, nije kalkulisao sa izglednim neprijatnostima koje neizostavno sa sobom nosi svaka aktivnost usmerena protiv političke korupcije. Veliku zahvalnost za to dugujemo pokojnoj Verici Barać koja je jasno i glasno rekla:
„Provera spornih privatizacija u Srbiji na zahtev EU pokazaće da institucije koje su nadležne da sprovode istragu niti su nezavisne niti za to imaju mogućnosti i kapacitete”, dodajući da su državne institucije učestvovale u većini privatizacija gde je bilo nezakonitosti.
Od tada pokušavamo da tu tvrdnju i dokažemo. Ovaj tekst skromni je doprinos tim naporima.
* * *
Ovaj tekst deo je knjižice koja predstavlja nastavak edicije započete naslovom Oči u oči sa političkom korupcijom. Između njih nalazi se knjižica koja će, ako Bog da a dobri ljudi pomognu da se objavi, imati naslov Žmureći sa političkom korupcijom.
Vreme je da se setimo dana kada smo kao društvo imali šansu da ojačamo vladavinu prava. Radna grupa MUP-a za 24 sporne privatizacije osnovana je 4. septembra 2012. Šta se dešavalo u proteklih deset godina? Desilo se i još uvek se dešava, suprotno očekivanjima. Politička korupcija i zloupotrebljena politička moć razvili su se gotovo do savršenstva, bacajući senku na događaj koji je trebalo da bude kamen temeljac za Srbiju bez kriminaliteta.
Oni kojima ovaj tekst neće prijati, a takvih će biti, slobodno mogu da shodno svom poimanju vladavine prava zamene mesta vrednosnim stavovima zabluda / istina.
Nadajući se da će nas ova knjižica bar za malo približiti vremenu u kome će od otkrivanja političke korupcije strepeti oni koji su je počinili, a ne oni koji su je otkrili.
Autor
U utorak, 20. decembra: Evropska unija je prestala da se oglašava o spornim privatizacijama
