Poslednje, odumiruće generacije koje se sećaju života u SFRJ dobro su upoznati sa time šta su predstavljali Smogovci, i koliko su nam svima značili. Deci ponajviše. Ovaj projekat Televizije Zagreb, rađen po scenariju Hrvoja Hitreca, daleko je prevazilazio republičke i starosne granice; zavoleo ih je svako ko iole razume srpskohrvatski jezik i dijalekte, uključujući i purgerski.
Ponekad se dešava da jedan glumac, ili karakter (kako god hoćete), ukrade show. Da loše izdigne na nivo proseka, prosek na nivo vrlo dobrog, vrlo dobro učini legendarnim… Npr. Boris Komnenić je sam izneo Tajvansku kanastu. Naprosto, čak i uz taj odličan scenario začinjen neverovatno preciznim predskazanjem, bez njega taj film ne bi postao kult kakav jeste. Saved by the Bell bio bi samo još jedna glupava tinejdžerska razbibriga u moru sličnih, da nije bilo Dastina Dajmonda. Svaka čast majstoru Skorsezeu, ali Goodfellas sumnjam da bi zamalo uzeo Oskara, da u njemu nije bilo Džo Pešija. S tim u vezi, sve pohvale braći Vragec, i crnom Džeku i Kumpiću, i Mazalovoj Dunji. Ali, kao i svaki televizijski hit, i Smogovci su imali svoju istinsku zvezdu, a to je bio Nosonja, ili Đorđe Rapajić, komšija Vrageca iz obližnjeg solitera. Toliko je bio omiljen, da sam maštao da imam ovakvog oca! Zapravo, verujem da su ga mnogi smatrali modelom najboljeg ćalca na svetu koga nikada nismo imali. Izgledao je kao tata kome si mogao da sve da priznaš, i da nikada ne dobiješ batine zbog toga. Kao neko veliko dete u telu odraslog! Iako sve vreme nekako u drugom planu, ovde je upravo on bio taj odlučujući faktor.
Međutim, umešali su se odrasli, i posle nekoliko repriza, ova legendarna serija prestala je da se emituje, baš negde početkom razlaza SRJ sa susedima, i zdravim razumom. Nosonja je nestao iz mog života, baš kao i svi gore navedeni likovi iz fiktivnog zagrebačkog Naselka, a jezik kojim govorim prekršten je u „srpski”. Da ne bude sve baš tako jednoobrazno, u petom razredu dobili smo i novi predmet: nemački jezik, kao prvi strani.
Nastavnica koja nam je dodeljena bila je iz Beograda, i zvala se Tatjana. Imala je 31 godinu, dugu crvenu kosu, i bila stalno ozbiljna ili blago stroga. Volela je i malo da se raspituje o našim imenima, zapravo mom ponajviše, otkud to i slično. Nije to ni danas neko ultraretko ime, ali da malko štrči – štrči! Kada sam objasnio da sam dete zaposlenog u Azotari, koji se obreo na Jadranu kroz sistem radničkih odmarališta, i tamo malo galebario po ugledu na lokalce, koji su za to vreme bili ostrvljeni na Čehinje, onda je shvatila odakle to. Taj njen večito ozbiljni izraz lica, propraćen jednim „aha”, bio je tek početak farse. A stariji su, kao što znamo, uvek u pravu. Naročito ako su nastavno osoblje, pa im je dopušteno i da te ošamare, a da ne govorim o njihovoj neupitnosti kada je o davanju ocena reč. Oni tu imaju potpuni monopol. A dete, šta zna dete? Mozaik svesti o celoj situaciji, sklopiću tek godinama kasnije.
Da ne bude baš da me nije upozorila, napomenula je celom razredu da će davati jedinicu svakome ko zucne ijednu reč za vreme njenog časa. Čini se da je poznavanje predmeta bilo manje bitno od stroge kontrole koju je fantazirala da uspostavi. Doduše, nije bila usamljena u tome.
Moja velika prednost bilo je što sam još ranije, za osmi rođendan dobio atlas na hrvatskom jeziku, što bi rekli zemljopis. Uz ćaletov iz 1971. u kome su svi toponimi bili na ćirilici, to je bila savršena prilika da uporednim gledanjem u nazive gradova, reka i jezera, naučim pravilno iščitavanje manje-više svih evropskih jezika, od portugalskog do švedskog. Saznao sam da je Geteborg u stvari Jeteborj, da se četiri slova na francuskom često izgovaraju kao jedno, i da su turske i rumunske kvačice ispod određenih slova u principu isto ono što i mi, Česi i Slovaci stavljamo iznad. A nemački? Pa to je jedan od najjednostavnijih jezika kada je o fonetici reč, sa svega nekoliko slučajeva, gde se spajanjem slova dobija željeni vokal. Das ist so einfach!
A u petom razredu, samo je toliko bilo i potrebno. Nastavnica bi čitala neki tekst, a mi upisivali kako mislimo da treba. Bez ijedne greške, uradio sam tri diktata, i zasluženo dobio tri petice u dnevnik, a da udžbenik nisam ni otvorio! Najzad sam dočekao i to, da u nečemu budem najbolji u razredu, a ne samo u hodanju na rukama.
A onda je Tatjana počela još više da se mršti, da bi zatim dočekala i svojih pet minuta. Jednom prilikom, ušla je u učionicu u kojoj su se svi drali, pričali ili bacali unaokolo papirne avione, da bi se istog sekunda obratila samo i jedino meni, rekavši mi da sednem.
– Pričaš na času? Jedinica. – reče ona meni, a ja mislio da me zajebava.
Nedugo zatim, Jasmina Andrić, koja je sedela iza mene, tražila mi je da joj pozajmim gumicu. Moje okretanje, uz reč „evo”, bilo je sasvim dovoljno Tatjani da mi upiše još jednog gubera. A onda, kao da joj ni to nije bilo dosta, reče mi da ustanem, i dođem da stojim pored njenog stola petnaest minuta za kaznu. Na kraju časa otišla je u zbornicu, a dnevnik ostao na stolu. Zavirio sam unutra, i zaista spazio dve kečine k’o vrata, kako uredno stoje pored one tri petice. Ali ni tu nije kraj ove nibelunško-neonacističke sage.
Moja volja za učenjem, agilnost koju sam do tada imao, i koja se prenela i na druge predmete, logično ponukan uspehom u nečemu što mi je išlo kao od šale – pukla je kao mehur od sapunice. Sledeći diktat namerno sam uradio sa svim pogrešno napisanim izrazima koliko se moglo, u želji da joj nekako napakostim kada me već sabotira. Evo ti na, gaduro! Naslađuj se. Čak ni tada nisam uspeo da budem najgori, jer je Bojan Tancabelić imao jednu ili dve greške više. Prosto sam osetio potrebu za pobunom, pa nek bude i na moju štetu.
Žena mi je najnormalnije i bez reči, pretpostavljam sa velikom radošću koju je nosila u sebi, vratila papir i upisala i treću jedinicu u dnevnik, i tako sam verovatno postao prvi i jedini u istoriji „Zmajeve” škole koji je imao ovakav niz: 5, 5, 5, 1, 1, 1 iz jednog predmeta, ikada. Na kraju polugođa, obavestila nas je da nas napušta, i da će na njeno mesto doći Dragana Hadžiperić, žena koja će ostati da nas podučava nemačkom do kraja osnovne. Pod njenom palicom, uspeo sam da na kraju te školske godine malo popravim štetu učinjenu u prethodnom polugođu, jer je ova žena bila profesionalac, i bavila se isključivo onim čime bi svaka tičerka jedino i trebalo da se bavi: da li neko zna gradivo, ili ne zna.
Poslednji čas koji nam je držala gospođica Tatjana protekao je srceparajuće, čak su neki i suze ronili. Tog predvečerja u kasnom decembru, bilo mi je samo do toga da odem kući, da je više ne gledam. Ova naša Ilza SS Vučica, ova Helga u pokušaju, tim će se činom dokazati kao pravovernija Velikosrpkinja od bilo koje radikalske krmače koja je te, 1993. godine ali i kasnije, harala TV Bastiljom, deleći ljude na podobne i nepodobne, sa taman toliko erotskog naboja koliko poseduje Vjerica Radeta. Žena stara 31 godinu koja se iživljava nad detetom od 11? Boktejebo gde mi živimo! Šta/što/kaj/ća je ovo??
Treba li da napomenem i to, da niko drugi osim mene, za njenog vakta nije dobio jedinicu zbog „priče na času”? Gde god bila, ako je i dalje među nama, nadam se da joj je teško u životu.
Kako su godine prolazile, tako je i moja svest o celom ovom događaju rasla, ali nekako sam to ostavio po strani. Uz par izuzetaka, koji su dolazili od meni znanih regularnih idiota, nikada nisam osetio na svojoj koži bilo šta slično. A onda sam se, 2003. povezao i na internet, što sam odmah iskoristio za mnogo brži i lakši unos informacija. Jedna od njih, bila je i šta se desilo sa mojim idolom iz detinjstva Nosonjom, tj. Đorđem Rapajićem.
Đorđe Rapajić (koga od milja prozvaše Džo) rođen je 1952. u Titovoj Korenici u Lici. Bio je etnički Srbin. Ostvario je niz zapaženih uloga u pozorištu i na filmu, a bio je i voditelj humorističke emisije za decu, pod nazivom „Poštanski sandučić”. U osvit rata u Hrvatskoj, njegovo poreklo bilo je usud koji će mu odrediti sudbinu. Zbog toga je dobio otkaz u pozorištu „Trešnja” u kome je bio zaposlen, i do kraja života egzistirao na ivici. Posledice dugogodišnjeg alkoholizma dovele su do njegove prerane smrti u 48. godini, juna 2000. Čovek se od muke otrovao rakijom. Dakle, već je nekoliko godina bio mrtav u trenutku kada sam pokušao da saznam šta se desilo sa njim. Jedna od ulica u rodnoj mu Korenici poneće njegovo ime.
Teško je sastaviti dokaze. Može biti da paranoišem. A može biti i da se radi o klasičnoj sabotaži. S tim da ja sa zlosrećnim Rapajićem uopšte ne želim da se upoređujem. On je završio mnogo gore nego većina ljudi „drugačijeg” imena, ali je indikativno do koje mere su neki spremni da se svete, iz ko zna kakvih pobuda i ličnih frustracija.
Ovakve životne priče, na sreću, postale su sve ređe i ređe. Tek tu i tamo, ispliva poneka hulja iz sumorne prošlosti kojoj vlast da prostor da kontaminira dobrosusedske odnose, koji su i ovako oduvek bili na klimavim nogama. Nekad je to bio RTS, a sada su Pink i Happy. Sadržaj koji se svakodnevno ljudima sipa u glave toliko im pomuti i ono malo kognitivnih sposobnosti, da vremenom nestaje svaki moralni obzir. No gledaćemo mi još Dragoslava Bokana i njemu slične, da nam objasne koga treba da mrzimo. Nemojte misliti da će oni ikada stati.
Zvučaće mnogima čudno, ali ja duboko verujem da su neki od ovih osoba zapravo dobri ljudi. Recimo, znamo da je Bora Čorba bio i zaštitnik životinja, a ne samo okoreli nacionalista pod stare dane. Loš čovek nikada ne bi mogao da napiše onakve pesme. Međutim, on je sve vreme sejao ispade još od kraja osamdesetih na ovamo. Čak i u jednoj takvoj seriji za decu, koja se zvala „Metla bez drške”, kada je u epizodi u kojoj je gostovao, opušteno nosio srpsku vojničku kapu sa kokardom. Kako neki ljudi sami sebi objasne tolike kontradikcije unutar vlastitog sistema vrednosti, nikada mi neće biti jasno.
Hajde da spustimo to i na mikronivo: neke ljude iz grada, u najmanju ruku poznavao sam kao OK likove. Siguran sam i to, da mnogi vredni i pošteni domaćini uzduž i popreko ruralne Srbije, tamo gde će vam izneti slatko i čašu vode da se okrepite, i koji su dobre komšije i porodični ljudi – nesumnjivo gaje slične stavove vezane za njima strane, ali kompletne narode, čije pripadnike baš nikad u životu nisu sreli. Pitajte ih, ako mi ne verujete. To ide do te mere, da svoja vrednovanja temelje na sasvim pogrešnim grupama ljudi ili pojedinim ekstremima, kakvi su npr. besprizornici sa dna kace, huliganske navijačke skupine i slično. Onda je nemoguće ne postaviti pitanje: ko im sve vreme daje smernice, i da li to radi u sadejstvu sa linijom manjeg otpora?
Zato je na nama da pravo izvorište mržnje stalno otkopavamo, mitove da razvejavamo, sve dok ne dođemo do prave istine, što u našem slučaju bar nije teško. Toliko su se verbalno osilili, da drage volje i na dnevnoj bazi, posvuda na društvenim mrežama otkrivaju šta zaista misle o „onim drugima”. Proguglajte komentare i emotikone na bilo kojoj grupi, evo na primer tamo gde su sportski uspesi ili neuspesi jednog od ova dva naroda o kome je u ovom tekstu reč: Srbima i Hrvatima. To više ni ne kriju, i ne osećaju da treba da pokažu makar i zrno nečega što bi se u normalnom svetu zvalo sramotom.
A ironija sudbine poigrala se i sa nama voljenim Smogovcima. Očekivani pad kvaliteta desio se već u drugoj sezoni, otprilike kada je Nosonja uklonjen, a ubačen lik po imenu Bongo, vunderkind sa telepatskim sposobnostima (mada jesam se ozbiljno prepao kada je izmislio i oživeo robota koji mjauče). U četvrtoj sezoni, i onde se krenulo sa jeftinim nacionalizmom i to za decu, u vidu „Smogovaca u domovinskom ratu”. Na taj način je i malim Hrvatima, tuđmanizam otkrio sve čari zagledanosti u sopstveni pupak. Odoleše samo oni koji se sećaju, a to smo najpre bili mi: malko stariji, i malko pametniji. Mi, koji smo i onda bili mali, ali dovoljno veliki. Odnosno, nismo više bili mali, ali smo bili dovoljno veliki da ne budemo mali.
