Početkom šezdesetih godina niko nije imao televizor, već se TV program gledao po reonima, koji su kasnije postali mesne zajednice. Nedeljom smo svi porodično išli u Četvrti reon koji se nalazio u Ulici cara Lazara 23, u sadašnjim prostorijama Saveza gluvih, kako bi gledali domaću, humorističku seriju u kojoj su glavni likovi bili neprevaziđeni komičari, Čkalja i Mija. Smejali smo se do suza njihovim gegovima, dok su stariji to sve mnogo dublje kapirali. Tiho, u poverenju, govorili su jedni drugima: „Svaka im čast, dobro su im rekli, baš su im spustili”. Ne znam ko je kome šta tu govorio i spuštao, ali mi smo se uvek lepo provodili i jedva čekali nove epizode Muzeja voštanih figura, Ogledala građanina pokornog i drugih serija koje su potpisivali legendarni Radivoje Lola Đukić i Novak Novak. Zbog svoje satire, ovaj tandem je često bio zabranjivan i imao dosta problema sa tada aktuelnom vlašću.
Ja sam imao sreće što je moj ćale voleo da igra šah, pa je mene i sestru vodio i preko nedelje u Savez boraca i Klub prosvetnih radnika, gde je takođe mogao da se gleda TV. Jedne večeri u „Prosvetarcu”, koji se nalazio u sadašnjoj šalter sali Fonda za zdravstvo na uglu ulica JNA (danas Vojvode Putnika) i Mite Topalovića, vladala je neobična tišina koju je povremeno remetilo ređanje domina i šahovskih figura. Većina gostiju se smestila u deo sale u kome se visoko na zidu nalazio mali televizor. Na programu je bio domaći film Abeceda straha u kome je glavna junakinja bila sobarica, u stvari ilegalka, koja je radila u kući nekog domaćeg izdajnika. Pravila se priglupa i kao šatro nepismena, zbog čega su je učili da piše, a ona je međutim, pajala važne obaveštajne podatke i slala ih partizanima. Sve vreme je bilo za žilet da li će da je ćape ili ne. To je bio najveći triler mog detinjstva i mladosti. Kakav Hičkog, kasnije Keri, Isterivači đavola i ostali horori. Ništa nije moglo da se meri sa Abecedom. I kada je neizvesnost bila na vrhuncu, kada su svi netremice, poluotvorenih usta gledali ka ekranu, do mene je dopro strogi glas moga ćaleta: „Polazite, ujutru se radi”. „Ali tata, sačekaj da vidimo da li će da je uhvate”. „Nemoj ja tebe da dohvatim. Ko će ujutru da te probudi za školu?”, rekao mi je odsečnim tonom nekadašnjeg oficira JNA. Po glasu sam video da nema zezanja i odmah smo krenuli ka izlazu, sve vreme se osvrćući ka TV ekranu, ne bi li ukrali još koji detalj filma. Ovaj, inače blagi čovek, ovakav je bio samo kada bi izgubio nekoliko partija šaha, što je večeras bilo očigledno. Jednostavno, nije voleo da gubi. To mu je valjda ostalo iz rata. A kada je pobeđivao, nije bilo boljeg i pozitivnijeg lika od njega. Odmah bi mene i sestru častio koktom i vitasokom, koji danas svi zovu đus. U povratku do kuće, uspevao bih čak i da se ogrebem 24 dinara, koliko je koštala čokoladica „Životinjsko carstvo” i eventualno, za strip „Nikad robom“, čiji su glavni junaci bili Mirko i Slavko ili „Crtani roman” sa Lariganom, Rej Karsonom, Roj Renkom i mirnim rančerom Vilom Bonijem, koji se maskiran pretvarao u Bilija Kida. Tada nije bilo repriza, niti sam kasnije negde imao priliku da gledam ovaj film, tako da sam narednih skoro pola veka živeo u neizvesnosti. Tek kada sam pre nekoliko godina na jutjubu odgledao celu Abecedu, laknulo mi je. Nisu je drpili, obavila je zadatak, domaći izdajnik je, kako mu i sleduje, platio glavom izdajstvo i sve se završilo hepiendom.
Sa porastom standarda sredinom šezdesetih, „televizori domaće proizvodnje su ulazili u sve domove naših radnih ljudi i građana”, grmelo je sa platna za vreme prikazivanja žurnala koji je išao u bioskopu „Vojvodina”, pre početka svakog filma. Proizvodili su se u skoro svim bratskim republikama, pa su se tako kupovali televizori RR Niš, RIZ Zagreb, Čajavec Banja Luka, Iskra ili Gorenje iz Slovenije, a neki sumnjivi tipovi su imali i nemačke, Grundig i Telefunken. Uz TV je obavezno išao i stabilizator. Tada se na radiju i u novinama stalno pričalo i pisalo o stabilizaciji privrede, ali šta je ovo „sofisticirano” čudo tehnike stabilizovalo, nisam kačio. Ispod grube, plastične ambalaže, bio je sav od olova, pa verovatno zato u životu nikad nisam video manju, a težu stvar. Kada smo se u to vreme useljavali u socrealističke zgrade na Tesli, takozvane kasarne, bez terasa, centralnog grejanja i liftova, prvo bi uselili sav nameštaj, koga je istina, bilo samo za jednu sobu, a na kraju je ekipa najjačih rođaka i prijatelja, pela u stan na trećem spratu – stabilizator.
Iako je program bio kratak, sa predugim i dosadnim vestima, tada smo svi živeli za televiziju, očekujući neki dobar film subotom, dramu ponedeljkom ili seriju, od kojih je jedna išla petkom, a udarna, nedeljom pre dnevnika. U to vreme nisi mogao da vidiš, kao sada na netu, sadržaj sledećih epizoda koje još nisu ni snimljene. Cele nedelje smo se tresli od znatiželje čekajući naredni nastavak serije Dugo toplo leto, kako bi videli da li će siromašni radnik Ben Kvik uspeti da smuva lepu buržujku Klaru i da li će ga u tome sprečiti njen zli otac, truli kapitalista Vil Vorner. Iako američka, ova serija je tada bila itekako moralno politički podobna, pa je verovatno zato i prikazivana širokim narodnim masama. Zbog velike popularnosti, glavni glumac Roj Tinis je došao u Jugoslaviju gde je, po principu bratstva i jedinstva, prvo sleteo u Zagreb, a zatim i u Beograd. Siroti Roj za koga je malo ko i čuo u Americi, nije ni znao šta ga je snašlo. Scene histerije na aerodromima i ulicama kojima je prolazio, bile su poput onih kada su Bitlsi osvajali Evropu i Ameriku, nekoliko godina ranije. Ribe su padale u nesvest, vrištale, a milicija je jedva spašavala zbunjenog glumca od raspomamljenih obožavateljki. Na izmaku šezdesetih, još veću popularnost je dostigla prva sapunica sa bezbroj epizoda, serija Gradić Pejton.
Godine 1971. desilo se novo tehnološko čudo. Televizija Beograd je počela da emituje drugi program, ali da bi naši TV aparati mogli da primaju ovaj signal, morao je da se kupi i ugradi u njih adapter, za kojim je zavladala prava jagma. Tada su počele porodične nesuglasice i svađe oko gledanja TV-a, naročito u vreme „Sportske srede”, s obzirom na to da smo sada imali dva kanala, a samo jedan televizor. U to vreme smo već slušali kako se u svetu gleda televizija u koloru. Kod nas su počeli da donose iz Rumunije folije raznih boja koje su se lepile preko ekrana. Tako se dešavalo da gledaš utakmicu na kojoj je trava bilo plava, a nebo zeleno. Ko je imao ovakav „ekran”, posle nekoliko sati zurenja u njega, mogao je slobodno da potraži pomoć oftalmologa.
Prvi put sam gledao TV u boji 13. februara 1974. Te noći smo igrali u Frankfurtu čuvenu, odlučujuću utakmicu sa Špancima za odlazak na mundijal, koji se toga leta održavao u Zapadnoj Nemačkoj. Pred njen početak, u gradu je vladala užurbana atmosfera, kao pred novu godinu. Mlado i staro, muško i žensko, svi su negde hrlili da gledaju utakmicu i navijaju u društvu: po kućama, kafanama, klubovima, a ko se nije snašao, posmatrao je u izlogu prodavnice „Radiocentar”, na Korzou. Te noći se pisala istorija i znali smo da posle više ništa neće biti isto.
Ovu „majstoricu”, kako su je prozvali novinari, gledao sam sa sestrom kod njene imenjakinje i koleginice sa studija psihologije Svetlane Radanov, u soliteru iznad (tada zaista) nove robne kuće. Njen otac je držao čuvenu fotografsku radnju u haustoru na Korzou i imali su jedan od prvih kolor TV-a u gradu. Po završetku utakmice, ovde se prvi put „dogodio narod”. Bez učešća omladinske organizacije, Socijalističkog saveza radnog naroda, komiteta SK i drugih društveno-političkih struktura, silan svet se spontano sjatio na ulice naših gradova. Šetali smo, pored zbunjenih pubova, koji nisu znali šta im je činiti, sredinom Ulice JNA, Sokačetom i Korzoom, noseći jugoslovenske trobojke sa petokrakama, transparente i slike igrača. Bila je tu i jedna velika, uramljena Titova fotka, mada on te večeri nije igrao u Frankfurtu, niti je bio na klupi za rezervne igrače. Na kraju smo se okupili oko kruga u parku, gde smo još dugo slavili. Pevali smo: „Kubala, Kubala, man’ se fudbala”, prozivajući tako španskog selektora, Slovaka Ladislava Kubalu i skandirali „Josipe Josipe”. Ali ovoga puta nismo klicali Brozu, već Katalinskom, strelcu pobedonosnog gola protiv „Crvene furije”. Mislim da smo ga te ledene, februarske noći krišom, duboko u srcu, voleli možda i više nego njegovog neprikosnovenog imenjaka. A mnogo smo voleli i Jugoslaviju, pokazaće vreme, „mnogo više nego što je ona nas volelela”. Svetsko prvenstvo sam odgledao u boji kod Nikole Kasapinovića koji je povremeno radio u Švabiji, a živeo je u kući pored biroa, u Ulici JNA. Posle fajronta u obližnjoj „Slavini” i kada je igrala Jugoslavija, sa njegovih prozora su visili grozdovi navijača i kibicera, vireći u unutrašnjost prepune gajbe u kojoj se nalazio veliki kolor TV.
Sa još većim napretkom društva i domaće tehnike, krajem sedamdesetih, sve više je bilo televizora u boji u našim domovima. Novembra 79. i mi smo kupili jedan ogroman, marke Kerting. Čudo da moj matori nije uzeo neki domaći, ali OK. Ovaj je ipak bio istočnonemački, a i pravljen je u kooperaciji sa Ei Niš. Nikad veće sreće u kući koja za mene nije dugo potrajala, pošto sam baš tada dobio vojni poziv za 5. decembar. Nije mi bilo toliko žao ni što ostavljam devojku Gocu, sadašnju suprugu, ni društvo sa Korzoa i odličnu fudbalsku ekipu sa kojom sam toga leta osvojio nekoliko turnira u medicinskoj školi, koliko sam žalio što ostavljam moj Kerting.
Bez obzira na sav napredak i dalje se program rano završavao. Sve do leta 85., kada je TV Zagreb u turističkoj sezoni, počeo da emituje na kraju programa veoma dobru, zabavno-muzičku emisiju „I noć i dan” koja je trajala čak do ponoći, a ponekad – i malo iza. Više nismo posle zadnjeg dnevnika nastavljali da zurimo u prazan ekran, već nas je tek tada čekala prava zabava. Početkom devedesetih, sve je eksplodiralo. Redom su nicale televizije, kao pečurke posle kiše: Treći kanal, Politika, Palma, Studio B, BK itd, itd.
Danas imam dva velika LED TV-a sa smart funkcijama, opcijom vraćanja programa, dva operatera, kablovske, digitalne i HD kanale, hiljadu programa, nekoliko daljinskih i večitu dilemu: šta gledati? Možda je to zato što imam i previše godina, pa dugo pamtim, ali šta god da prebacim, za mene je to već viđeno. Pre neki dan sam se iznervirao što se na filmskom kanalu TV 1000, ponovo prikazivao film od pre neko veče. Da me uteši, reče mi Vanja: „Tajo, jel ti znaš zašto se taj kanal zove TV 1000? Pa zato što se na njemu svaki film prikazuje 1.000 puta”.
