Krenem tu pre neko veče – ono kad smo igrali sa Ukrajinom, reko’ de da pogledam fudbal negde van kuće – do one birtije kod Zelene pijace, ne znam ni kako se zove, ali radi dan-noć, i sve super, ekran veliki, pivo ‘ladno i jeftino, a konobarica dekoltirana. Sednem sam, tu još neki likovi za drugim stolom, malo su pod gasom, i to je cela klijentela… Naručim zaječarca, počne tekma, ali kad padoše dva komada za tri minuta, vidim ja loše nam se piše… Naručim još jedno, kad, u poluvremenu mi stiže poruka jedne moje hm, vrlo, vrlo bliske prijateljice da dođem kod nje posle utakmice na slatkiše… Nema hoćeš Pančo, nema možeš Pančo, nego dolazi Pančo, i ja kud ću-šta ću, nema smisla ženu da odbijem…
Počne drugo poluvreme, ovi naši igraju k’o sa dve leve, i za pola sata pukla petarda, nisam mog’o da gledam više to poniženje… dovršio treće pivo, platio šta sam dužan i krenuo niz Braće Jovanović na Kotež 1, računam taman ću da stignem kad se meč završi…
U zlo doba, samo što sam prošao groblje, tako mi se odjednom, iz čista mira, jako pripiš… pardon, tako sam osetio jaku potrebu da mokrim, mislio sam pući će mi bešika. Ne volim da zapišavam svoj grad, ali šta da radim, nužda zakon menja, nemam kud, nema ni toj-toja, užas. Ušunjam se u onaj šumarak kod parkinga naspram Ekonomske, otkopčam šlic i huuu, odahnem, kad, vidim tu, kroz stabla, na tri metra od mene, nema više, prilaze dva tipa, svaki sa svoje strane. Jedan nizak, dežmekast, ćelav, nešto mi poznat, da nije to TV Mića? A onaj drugi, u roze gej košulji, čekaj, pa to je onaj žurnalista Živković! Auuu, kakav susret u pola noći, na pustom i neosvetljenom mestu, dok utakmica još traje, nema žive duše na ulici, a oni se našli da se nešto domunđavaju, pametno, nema šta. Ja se pritajio, dovršio najtiše pišanje u životu, em hoću da čujem šta će da divane, em bi me bio blam da su me provalili šta radim kod drveta…
– Zdravo, Živkoviću, hvala ti, hvala što si došao – kaže TV Mića i pruža mu ruku, al’ ovaj ne reaguje, šaka visi u vazduhu.
– Nema šta hvala, nego zahvali našoj zajedničkoj prijateljici što me je privolela da se vidimo, ima doživotni kredit kod mene, pa ne mogu da je odbijem. Ja sam ovde u misiji milosrđa – odgovara mu Živković ironično, nije besan, samo onako, malo nakurčen.
– Zato sam i hteo da se vidimo, da ti se lično izvinim za sve one bljuvotine koje emitujemo o tebi, pa ti znaš da ja to ne mislim, ti znaš da ja mislim što i ti, još od kad sam bio član DS-a – priča brzometno TV Mića, a glas mu malo podrhtava, pa nastavlja:
– Pa vidiš da sam već malo ublažio, uvalio sam Zoki da čita onaj prvi tekst, ali posle navalila Marina da čitam ja – objašnjava TV Mića, ali nekako nije uverljiv. Koja Zoka, mislim se ja, a, pa da, Zorana Šteković, jeste nešto kreštala protiv Žiksa pre jedno dve nedelje…
– A i vidiš da te već u tri priloga ne nazivam „Smradom”? Čak sam i skinuo ovaj četvrti, ono „Smehotresno”, a ona blenta Čupić još nije, kod njega na sajtu još uvek stoji – pa posle kratke pauze, koliko da se pribere, nastavlja:
– Ne bi ja, Žiks, veruj mi, nego žena, dvoje dece, troškovi, znaš i sam. Moram dok sam glavni na Televiziji, naredila mi Marina, njoj Babasera i šta ću? Tekst stigne gotov, Čupić i ja ga malo doteramo i, i…
– Ne moraš, niko ništa ne mora, svako radi ono što želi – prekida ga Živković, priča mu pedagoški, kao da ga miluje po glavi dok ga blago kori.
– Moram sad, nemam kud, pokušao sam i da zbrišem u Ameriku, ali se izjalovilo – kaže Mića, ali ga Živković gleda nepoverljivo.
– Ali gledaj to ovako, hajde da se dogovorimo – preduzimljiv je TV Mića – ja ću da pravim ove nebulozne priloge, da budu što nebulozniji i što uvredljiviji, pa će normalni ljudi iz revolta i kao reakcija da još više omrznu SNS. Razumeš, da ja iznutra uradim sve da se naprednjaci ljudima ogade, a tebi i Pančevo Sitiju besplatna reklama… Još se i promovišeš u javnosti i možeš da se žališ zapadnjacima da su slobodni mediji na udaru vlasti. Kapiraš? – obrazlaže TV Mića svoj pakleni plan.
– Ma hajde, Miroslave, šta ti je, kakva je to ideja? Pa vi ovo radite da napujdate neku zamlatu da se obračuna na ulici sa novinarem za koga je na TV Pančevu čula da je ustaški eksponent, učenik špijuna i strani plaćenik, i da to doživi kao patriotski čin. Uostalom, morao bih da pitam Hajnca, nisam autorizovan da samostalno odlučim o ovim tvojim velikodušnim ponudama – Živković ga sada već podjebava, s laganim osmehom.
– Čekaj, ma nemoj tako. Gledaj, prijaviš TV Pančevo Remu, a epancevo Savetu za štampu, oni donesu upozorenja i zaključke, dobro to si već uradio, onda podigneš tužbu, odvališ neku ogromnu sumu, dobiješ sud… i delimo na pola, ionako će sad da stignu pare od konkursa za projekte – opa, Mića počeo da pregovara o lovi…
– Kakve pare, kakve podele, ti me blatiš i pljuješ, a onda mi delimo pare? Makar šta, što bi rekla moja pokojna baba. Eh, da može naš drug Branko da te čuje – kulira ga Živković.
– Mani sad Branka, ja ću da objasnim Tanji i Marini da to tako treba, Marina prenese Branku i sve u redu. Realizujemo projekat unutrašnje destabilizacije naprednjaka, ti i ja, razumeš, fingiranim sukobom, već sam napalio i onu Jovanovićku iz Kanade da nas krpi obojicu. Posle, kad naprednjaci padnu, ti me predložiš tamo u tvojoj ekipi, središ mi kod Dinka i Nedima da budem, da budem… potpredsednik NDNV-a… ili da vidiš sa Bodrožićem da budem sekretar NUNS-a… mislim, zbog zasluga u oba-baranju naprednjaka-ka sa vlasti… – sad već zamuckuje, Živković slaže facu kao „ne verujem šta čujem”.
– Šta je tebi čoveče, šta ti pričaš? Pa toga nema više, jednom si pretrčao, pa bi opet, još ja da ti pomognem, pa ovo je veća nebuloza nego oni tvoji takozvani prilozi – odbrusio mu je Živković, bez pozdrava se okrenuo i krenuo ka kolovozu.
– Ma čekaj, Žiks, čekaj da ti objasnim, pa nisi me dobro razumeo, pa nije to što misliš – čujem TV Mićin glas, trči za Živkovićem, ali se ovaj već uhvatio za telefon. Za dva minuta, kad je taksi prišao, vidim Mića beži na drugu stranu dok Živković ulazi u vozilo.
U tom trenutku, samo što mi je TV Mića izašao iz vidnog polja, osetim da mi neka topla tečnost curi niz potkolenicu. Pogledam dole, kad ono neka kera digla nogu, pa zapišava li me, zapišava. Oteram džukca, otresem nogu kao strika Teo u „Amarkordu”, krenem ka putu i ja, a osetim šljapka mi patika. Pomislim, kako ću ovako uneređen pred prijateljicu? Ali tako mi i treba kad prisluškujem tuđe razgovore…
