Vreli drumovi Arizone. Kaktusi pored puta, stenovite planine amber boje u daljini, i zvezda koja nemilosrdno piči odozgo. Čarli Šin vozi motor bez majice (!), nosi rejbanke, i na svojoj crvenoj Hondi XL350R ulazi u fiktivni gradić po imenu Bruks. Za to vreme Šerilin Fen, lepša no ikad, izlazi iz kuće, zatvara kapiju i kreće put škole. „Hoćeš da te pokupim?”, upita je Čarli, a ona najnormalnije seda na motocikl potpunog stranca koji se nudi da je poveze – da bi u tom naišla prava pretnja u vidu Nika Kasavetesa. On ovde glumi vođu lokalne bande otimača automobila, koji u svojoj friziranoj korveti iz 1971. ovde zaista izgleda surovo. Na njegov mig, Šerilin silazi s Čarlijevog motora, seda u automobil glavnog negativca koji je njen prisilni dečko, a koji je zatim priupita: „Ko ti je ovaj?”
Možda je tada, kao i danas, sve ovo delovalo pomalo komično, ali opet i zabavno u isto vreme. Postoji nebrojeno loših filmova koje ljudi vole, ali kao što reče jedan u onom dokumentarcu o Trolu 2: „Loša hrana je loša hrana. Loša knjiga je loša knjiga. Ali loš film nije uvek i loš film”.
Dobar deo filmske kritike smatra da se 1980-ih zašlo u dekadenciju, tj. da se više udovoljavalo publici, a manje vodilo računa o umetnosti nego ranije. Šta god da je istina, jedan od podžanrova koji će svakako doživeti komercijalni uspon bila je tinejdžerska komedija – ili filmovi za mlade ljude do 20 godina, čime se hteo iskoristiti momenat talentovane generacije mladih glumaca, znanih i kao brat pack. Nešto slično imali smo i kod nas, što je na najbolji način iskoristio npr. Darko Bajić u Sivom domu. Mejnstrim filmovi tog vremena uglavnom su u pozadini imali muziku aktuelnih, manje ili više poznatih izvođača, koja je često bila daleko iznad kvaliteta samog filma, ali i neumereno sveprisutna. Mimo najpoznatijih klasika poput Jutarnjeg kluba i Povratka u budućnost, bilo je pregršt manjih, danas uglavnom zaboravljenih kurioziteta koje pamte samo ljudi emocionalno zaglavljeni u tom vremenu. Jedan od njih je i Utvara (The Wraith), predak bezlične, od šarma izuzete franšize Paklene ulice (Fast & Furious), i dinamičniji potomak jednog opskurnog, i prilično dosadnog filma iz 1974. godine kome ne mogu ni naziva da se setim.
Negde početkom 1986. godine, ekipa filmskih pregaoca sa ograničenim budžetom na raspolaganju, snimila je ovaj sada kultni film za svega 27 dana, i to u okolini Tjusona; očigledno je bio namenjen entuzijastima američkih sportskih automobila, i automobilskih trka uopšte. Reditelj je bio Majk Marvin, malo poznati umetnik rodom iz susedne Kalifornije kome je ovo bio tek drugi celovečernji film. Februarske temperature bile su olakšanje za svakog uključenog u njegovu realizaciju, budući da se radnja filma dešava tokom leta, a koje je u Arizoni po pravilu pakleno. Ipak, to je uzelo danka u smislu filmskih grešaka kojih je ovde priličan broj, kao u jednoj noćnoj sceni kada se glumcima vidi dah iz usta dok pričaju.
Zaplet, preciznije, ide ovako: U malom gradu u Arizoni, lokalna banda kradljivaca automobila teroriše vozače po putevima, tako što ih silom primorava na ulične trke, da bi im onda, kao pobednici, oduzimali vozila, pritom služeći se raznim prevarama ako je to potrebno. Oduzeta kola zatim prefarbavaju i „budžaju”, tj. nadograđuju ih u sportske mašine u svojoj garaži na periferiji mesta. Pravda ih stiže u vidu misterioznog došljaka na motoru, koji se najpre spanđava ništa manje nego sa vođinom devojkom, a nekako istovremeno u gradu se pojavljuje i tajanstveni crni automobil, tačnije dodž M4S Turbo Interseptor (model inače proizveden u svega četiri primerka), i koji celu bandu izaziva na trke – u kojima ih naravno sve redom pobeđuje, ali i fizički likvidira jednog po jednog. Kvaka je u tome da pre i posle svake likvidacije, „Utvara” vaskrsava i nestaje, ostavljajući protivnike u plamenu, i enigmu nesposobnoj policiji na čijem čelu je šerif Lumis (koga glumi uvek zabavni Rendi Kvejd). Iza cele osvetničke priče koja je i osnovna premisa, stoji događaj iz prošlosti u kome su glavni zlikovci čak i ubili jednog rivala, a sve iz razloga zato što je to bio momak devojke koju je njihov vođa hteo da mu preotme. Gledaocu vremenom postaje jasno da su lik koji se pojavljuje na motoru, ovaj od ranije ubijeni mladić, kao i misteriozno vozilo čijeg vozača zbog zatamnjenih stakala niko ne prepoznaje – svi zapravo jedan isti duh, ali u nekoliko oblika.
Najupečatljiviji kvalitet svakako su odlično snimljene scene trka. Nažalost, jedan od snimatelja, Brus Ingram poginuo je tokom jedne od njih. Još sedmoro ljudi povređeno je u ovoj istoj tragediji. U odjavnoj špici, stoji posveta filmske ekipe kao uspomena na njega.
Ljubitelji automobila oduvek su bili svet za sebe; posvećenost da se od krntije napravi makina od koje zastaje dah, iziskuje mnogo para i vremena. U ovom filmu može se videti, za naše uslove prava egzotika: dodževi, pontiaci, ševroleti i uvek prisutne oldsmobil impale u vidu policijske potere. Čak i jedna prastara plimut barakuda, koju voze dvojica priglupih udvorica glavnog negativca, a čiji su nadimci Skenk i Gaterboj. Ova dva lika strašno podsećaju na Bivisa i Batheda, i oni su poput car enthusiast verzija dobro poznatih crtanih likova koji će biti kreirani tek šest godina kasnije. Od ostalih likova treba spomenuti bravuroznu minijaturu Klinta Hauarda, rođenog brata filmskog reditelja Rona Hauarda. On u ovom filmu glumi najpametnijeg među bitangama, čije mu moralne dileme u vezi sa pomenutim kriminalnim aktivnostima u koje se upleo na kraju i sačuvaju živu glavu. Njegova otkačena frizura u ovom filmu rediteljeva je posveta Linčovoj Glavi za brisanje.
Treba reći da su mnogi detalji ostali neobjašnjeni, ali i snimljeni bez previše znanja o najvažnijoj temi – automobilima kao takvim. Kao na primer kada član bande Minti, vozeći svoj žuti pontiak trens em, ručno menja brzine – dok se u drugom kadru vidi automatski menjač! Ili kada se Šerilin Fen ljubi u potoku sa glavnim likom, koji bi trebao da je crnokos kao Čarli, ali nije. Šin je tada paralelno snimao i Vod, klasik koji je nedugo zatim dobio Oskara za najbolji film te godine. Kao ispomoć, uskočio je statista kog su snimili otpozadi. Sve ovo, kao i gomila drugih, konfuznih momenata (npr. sva tela Utvarinih žrtava nakon nesreće ostaju u savršenom stanju – ali bez očiju!) u inače dosta predvidljivoj priči, dalo je mnogo povoda za kritiku onima koji teraju mak na konac. To je verovatno glavni razlog što mu je ocena jedva 5.9 na IMDb-u.
Utvara se tokom 1990-ih i kasnije redovno prikazivala na našim drugorazrednim televizijskim stanicama, poput Art Kanala i ponekad Studija B, i to obično u popodnevnom terminu, ili ponoćnom kao repriza. Dinamika dobro poznatih mladalačkih fascinacija bila je nešto sa čime smo i mi klinci mogli da se identifikujemo tada, iako su ljudi u Srbiji jedva imali para da tjunuju jugića ili keca; osim ako se i sami nisu bavili kriminalom, bilo da je u pitanju auto mafija ili nešto drugo.
Ako volite akciju, automobile, muziku 1980-ih, dobru zabavu i blesavu priču, skinite ovaj film i odgledajte ga što pre; mislim da ga ima i na Netfliksu… E da, i Čarli Šin vozi motor bez majice.
