Prethodni deo teksta možete pročitati ovde
Početkom 2001. godine MUP je bio pod pritiskom nove javnosti te je morao da se prema njoj otvori. Novinarka Danasa Violeta Peštanac tražila je da u SUP-u Pančevo razgovara o privrednom kriminalitetu. MUP je to odobrio, a neko je odlučio da joj sagovornik ne bude nijedan policijski funkcioner ni starešina već policijski službenik na najnižem nivou, tj. operativni radnik privrednog kriminaliteta. Izbor je pao na mene. Sećam se, bila je to prava mala panika: novinar Danasa želi da razgovara sa policijskim inspektorom, i to je odobreno!? Svi smo bili zatečeni. Glavno pitanje je šta sme, a šta ne sme da se kaže. U pripremi za razgovor dat mi je intervju načelnika za privredni kriminal iz MUP-a gospodina Ljubinka Nikolića Večerenjim novostima. Na dve stranice bio je veliki naslov: „Bile su nam vezane ruke”.
Peti oktobar 2000. godine MUP nije dočekao raširenih ruku jer: „bile su nam vezane ruke” izjavio je 2001. godine načelnik službe koja je najpozvanija za primenu vladavine prava. Trebalo je to da bude opravdanje, ali je ispalo priznanje da baš njegova služba nije ni pokušala da utvrdi npr. kako se primarna emisija novca isti dan nalazila na ulici.
Niko ne može da negira da vlast MUP-u vezuje ruke. To bi trebalo da zna svako ko se opredeli za rad na poslovima ovlašćenog službenog lica, tj. policijskog službenika. Sa time mora da računa svaki promišljeni čovek, ali mora da nađe način da se tome suprotstavi. Takvih primera ima mnogo, svi su mučni, gotovo obeshrabrujući. Međutim, ima i onih koji se najbolje uklapaju u sistem „vezanih ruku” te u njemu ostvaruju svoje najveće uspehe. Naravno, ne profesionalne nego lične. Ako se stavite u funkciju onih koji „ruke vezuju”, imaćete visoki položaj, veliku moć, lepe privilegije i rešavanje svakog ličnog problema, uz mogućnost da steknete bogatstvo koje ni na koji drugi način ne biste stekli. Tada je reč o „samovezivanju”. Ono je mnogo opasnije od običnog vezivanja.
„Кome treba efikasna policija dok traje tranzicija?”, glasno se zapitao Zoran Đokić, jedan od tadašnjih načelnika koji je bio na samom izvoru borbe protiv kriminaliteta. Neko će svakako reći da efikasna policija treba novoj vlasti pa će joj odvezati ruke. Tako bi nekako trebalo da bude, a da li tako i jeste, odgovoriće nam Vedeta:
– Da im dozvolim da zakon dosledno sprovode? Taman posla. A šta ako se otmu kontroli pa pomisle da zakon baš za sve važi, a onda počnu da nas hapse? Ne, to nikako! Neka njih ruku vezanih, a kad zatreba, odvezaćemo kol’ko treba, pa opet zavezati – objasnila je Vedeta okupljenim sledbenicima koji su sa odobravanjem prihvatili sve što kaže. Onda je samouvereno nastavila:
– Hoćete da je MUP u službi građana? Tako piše, kažete? Ako tako piše, neka tako i bude. Kad se građani međusobom spore i glože, neka im bude u službi. Nećemo se još i time baviti, a valjaće nam to, da se narod umiri što više. Međutim, kada nama MUP zatreba, naravno da će nam u službi biti. Jasno?
Da li je nova vlast imala plan kako da povrati vladavinu prava, i šta sa MUP-om činiti? Po svemu što se nakon toga desilo izgleda da plan nije imala. Ipak, značaj MUP-a za uspostavljanje vladavine prava je uočen. Stoga je uspostavljena trojna koministarska funkcija. Ostaje pitanje: da li je ta kadrovska formula primenjena iz nekog drugog razloga? Na primer, zbog sprečavanja jednostranog otkrivanja kriminaliteta i međusobne kontrole nove vladajuće koalicije? Na ta pitanja odgovoriće upravo vladavina prava, da li joj je taj pristup pomogao da se uspostavi ili ne?
Ukoliko nova vlast nije imala plan, sasvim sigurno da je imala neki stav prema MUP-u. Saznao sam to igrom slučaja. Čuo sam razgovor jednog lokalnog policijskog starešine sa kolegom iz sedišta MUP-a. Razgovor nije bio na temu kriminaliteta ni na bilo koju stručnu, već na temu opstanka.
– Šta znači oni koji su se eksponirali? – zabrinuto je jedan pitao drugog.
To je značilo da je jedini kriterijum nove vlasti za odabir kadrova njihova eventualna eksponiranost na strani bivše vladajuće političke stranke. Lako se zaključuje da će nova vlast kadrovski počistiti sve koji su se stranački esponirali u periodu do petog oktobra. Naravno, eksponiranost se odnosila na do tada vladajuću stranku (SPS). I to se svelo na par smena u samom MUP-u i svih načelnika regionalnih policija. Na njihova mesta uglavnom su postavljeni postojeći kadrovi, ali je bilo i skoro grotesknih kadrovskih rešanja.
„Političke partije koje su smenile režim Slobodana Miloševića bile su preokupirane borbom oko sticanja i preraspodele političke, ekonomske i bezbednosne moći, te zbog toga reforma službi bezbednosti njima više nije bila prioritet. Čak i nakon ubista premijera 2003. godine umesto reformi službi, a posebno BIA, nastavljeno je s borbom partija oko političke i bezbednosne moći, a najvažnije je postalo da li će partije postaviti svoje ljude na čelne pozicije u službama bezbednosti.”[1]
Tako je propuštena prilika za reformu policije, uz opšte mišljenje da je policija sačuvala svoju autonomiju.
Mupovci nisu skrštenih ruku čekali novu vlast da u MUP uđe. Izneli su na svetlo dana većinu gorućeg kriminaliteta i postavili ga ispred sebe kao štit od smenjivanja. Reakcija na nagomilani finansijski kriminalitet bilo je brza. Neformalno je okupljena grupa dokazanih policajaca. Pravna manjkavost nadoknađena je živopisnim nazivom „Poskok”. Uz političku podršku rezultati nisu izostali. Neformalna grupa je izdignuta na sam vrh, zatim ustrojena kao Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOК). Кasnije je spušten na organizacionu stepenicu niže, sa nivoa uprave na nivo službe, kao SBPOK.[2] Formalnim potčinjavanjem Upravi odustalo se od njegove neprikosnovenosti. Time je borba protiv organizovanog kriminaliteta stavljena „pod kontrolu”.
Praktično sa onim istim MUP-om koji se pravio da ne vidi primarnu emisiju novca na ulicama ušli smo u borbu protiv kriminaliteta „devedesetih”. U vreme opštenarodnog poleta niko nije ni sanjao da će se sve to skoro identično ponoviti za desetak godina formiranjem tzv. Radne grupe UКP-a za 24 sporne privatizacije u 2012. godini.
Osim institucionalnog reagovanja, iako zakasnelog, MUP je nastavio sa praksom da se ne suprotstavlja ničemu što ima podršku vlasti. Tada se MUP-u pridružila i javnost. Reč je o tzv. „kriznim štabovima”. Nije vredelo što su radnici pozivali policiju, ona je ostala gluva.[3]
* * *
Ni vlast posle „petog oktobra” nije propustila priliku da izvede medijsku predstavu ističući značaj MUP-a. Glavnu ulogu dodelila je, kome bi drugom, nego nabujaloj političkoj korupciji i svojoj odlučnosti da joj se suprotstavi. Predstava je, kako i dolikuje, upriličena u zdanju Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Za tu potrebu obezbeđen je i dovoljan broj publike koju su činili već odabrani antikorupcijski timovi iz svih područnih policija.
„U januaru 2002. godine na inicijativu predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića formirani su antikorupcijski timovi u 26 gradova. U njihovom sastavu nalaze se predstavnici kriminalističke policije i tužilaštva. U okviru ovih aktivnosti uvedeni su kontakt telefoni sa stalnim dežurstvom za primanje poziva građana u vezi sa krivičnim delima korupcije. Zadatak antikorupcijskih timova bio je da nakon dobijanja informacija izvrše analizu podataka i preduzmu operativne mere i radnje u skladu sa zakonom.[4] Tako je 2003. godine Vlada opisala antikorupcijske timove u „Programu reformi Republike Srbije, potrebe za međunarodnom finansijskom podrškom”. Vlada je opisala antikorupcijske timove kao dvočlane zaboravivši na trećeg člana, predstavnika Resora državne bezbednosti. Verovatno zato što je navedeni Resor ubrzo prestao da postoji osnivanjem Bezbednosno-informativne agencije.
Nove telefonske linije hitno su uvedene u kancelarije šefova Odseka za privredni kriminalitet gde su već bila četiri fiksna telefona od kojih tri civilna. Mediji su objavili brojeve telefona uz poziv građanima da prijave korupciju. Stalno dežurstvo sprovedeno je u redovno radno vreme kao obaveza sedenja pored telefona. Bio je to samo teret koji su, shodno značaju, podneli najmlađi operativni radnici.[5] Sve je od početka bilo bespredmetno. Telefonski pozivi bili su retki i ubrzo ih više nije ni bilo, ali se aktivnost administrativno sprovodila još mnogo godina. Pančevačka policija na taj način nije dobila nijedan iole relevantniji podatak.
Jadna je ona policija koja čeka da joj građani telefonom prijave slučajeve političke korupcije. Onaj ko je to osmislio, verovatno nešto o policiji zna, a takvi su najopasniji. Pančevački antikorupcijski tim nikada se nije sastao, a sve administrativne obaveze obavljao je Odsek za privredni kriminalitet čime je nepotrebno opterećen.
Nova vlast je dosta učinila da ustroji i omogući borbu protiv korupcije. Dokazi su: koministarska trojka, „Poskok”, antikorupcijski timovi i udahnut vazduh u pluća UКP-a. Sve to pratila je i izmena ZKP-a, kao i osnivanje novih institucija za borbu protiv kriminaliteta.[6] Trebalo je, ako je bilo iskreno, da to bude velika pretnja i smetnja svima koji su nameravali da se bave takvim nezakonitostima. To je uostalom i cilj tzv. generalne prevencije i san dobre državne uprave, da merama koje donosi odvrati potencijalne izvršioce.
Кo je u novom antikorupcijskom ambijentu imao veću šansu da se iskaže, vladavina prava ili politička korupcija?
Da bismo to saznali, zavirićemo iza „Fasade”.
U sledećem nastavku, 29. jula: Operativna akcija „Fasada”
[1] Predrag Petrović, Reforma službi bezbednosti u Srbiji 2000–2017, doktorska disertacija, FPN, Beograd, 2020, str. 3
[2] SBPOK je i danas poznat po svojim prostorijama na Makišu.
[3] „Krizni štabovi” opisani su u poslednjem odeljku. Navedeno upotpunjujem i tzv. anketnim odborima, koji su takođe bili neformalna tela, ali sastavljena pre svega od pravnika, sa zadatkom da ispitaju rukovodice društvenih preduzeća na okolnosti povezanosti sa prethodnim režimom.
[4] http://www.evropa.gov.rs/Documents/Home/DACU/Documents/ProgramReformi.pdf
[5] U to vreme u pančevački privredni kriminalitet došla je mlada koleginica Vesna. Gotovo svakodnevno njeno zaduženje bilo je sedenje pored „antikorupcijskog telefona”. Iako je bilo beskorisno, ona je to revnosno činila očekujući da neko prijavi „veliku” korupciju. Nije joj trebalo puno vremena da shvati uzaludnost ove zamisli, a onda čudom nije mogla da joj se načudi. Kasnije se pokazala kao vrhunski operativac, u službi je napredovala, ali je ubrzo napustila. Biću slobodan da ovom prilikom kažem da je bila jedan od mojih najboljih partnera, ako ne i najbolji.
[6] „U januaru 2002. godine osnovan je Savet za borbu protiv korupcije kao savetodavno telo vlade sa zadatkom da pokreće antikorupcijske inicijative i da podiže svest građana o štetnosti korupcije.” Dokle god je korupcija isplativa, ni hiljadu Saveta za borbu protiv korupcije neće podići svest o štetnosti korupcije. Rezon je prost – ono što je isplativo, ne može biti štetno.
Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.
Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.
Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.
