Leto je na izmaku. Bračni i vanbračni parovi, parovi u nastajanju, parovi koji nemaju nikakvu budućnost (a da toga još uvek nisu ni svesni), ali i svi neupareni i raspareni- vraćaju se s mora u svojim karavanima sa Thuleom na krovu, razmaženom decom na zadnjem sedištu (ako ih imaju), praznim ručnim frižiderima, i kerovima koji uopšte ni ne znaju da su bili negde. Žege koje su ga nemilosrdno natapale znojem proteklih par meseci, kao da počinju malo da nedostaju Gabrielu, večitom mladiću srednje dobi. Neki dan ranije toliko je bilo upeklo, da je skinuo majicu i tako hodao kroz grad, bolelo ga uvo baš.
Lubenice bivaju sve prezrelije, a ponuda na pijačnim tezgama sve siromašnija. Kiše ni za lek. Ali zato će ovaj ocvali pokvarenjak bar još neko vreme zagledati mladim ribama u teksas šorceve, preko svojih rejbanki od 800 dinara. Školska dvorišta ispuniće graja malih kretena. Jači će nastaviti da terorišu slabije kao i pre, a nastavnice će, nepodstaknute mizernim platama i jedvačekanjem da odu kući nakon otaljanog posla, smirivati strasti floskulama poput „nemojte više“ i „samo ne obraćaj pažnju“.
Prošlo je godinu i kusur dana otkako je Gabriel sa Višnjom bio na prvom sastanku. To je usledilo nakon njegovog konačnog probijanja leda posle par godina poznanstva, moglo je i ranije ali nije usled raznih okolnosti. Mora tako, jer žene u Srbiji ne bi prišle prve ni da padaju ćuskije, grad ili seksi gumene lutke na naduvavanje s likom Dina Merlina. Gabriel prezire licemerje ovog podneblja. Ovde je sve sramota, osim onog čega bi zaista trebalo da ih bude! To je, ipak, u njenom slučaju pripisao gledanjem svog posla, budući da nije imala pojma o njegovim paklenim namerama, ali okrenuta samoj sebi, kao i uvek. Svoj napad brižljivo je isplanirao, ali bez rezultata, jer je dobio korpu, bio otpaljen ili u najboljem slučaju stavljen na hold na neodređen period. Njegovi jedini aduti bili su strpljenje i upornost, što je poslednja stvar koju vam mogu oduzeti.
Na religiju i crkvu nije davao pet para, ali ovoj hrišćanki, sada već sredovečnoj ženadevojci, taj „greh“ je oprostio. Potpuno mu je izmakla tlo pod nogama njena besramna lepota, iako ta opsesija nije startovala baš odmah, jer je Gabriel ispočetka bio opterećen nekim svojim problemima. Međutim, iz prve je zapazio eleganciju i erudiciju kojima je Višnja celim svojim bićem odisala, kao kakav incident među svim tim malograđankama sa minivalom, u svadbarskim cipelama sa đonom od pet cm, i uz obavezan džak šminke ceresit od 25 kg, koji kao da im je neko razbacao po faci mokrom krpom. U šta smo se i vizuelno pretvorili kao nacija, ajoj! Izgleda još jedino Bugare možemo gledati s visine kada je odevni, muzički i svaki drugi ukus u pitanju.
Ukratko, Višnja svojom pojavom prkosno odskače među svim tim mediokritetima, kao odumiruća relikvija sve proređenije građanske Srbije. Gabriela je neodoljivo podsećala na Jasminu Ahmetagić, profesorku za koju je voleo da mu je predavala, i na koju bi se svakako ložio da je kojim slučajem pohađao Filološki. Pritom se nosila i izgledala bar deset godina mlađa no što jeste. I kao što je privatno mrzeo žene kad se ubabe, tako ni sebi nikada nije dozvolio da se zdedi, iako je dobro znao da će jednoga dana i to neminovno doći, samo po sebi. Uživao je dok još može, i pre nego što to postane neukusno kad se gleda sa strane.
Viđali su se prilično retko, nedovoljno da bi uopšte bilo prostora za sledeći korak. Ali kada je stvar počela da izmiče kontroli, Gabriel je organizovao izlet sa njom, i još nekim njihovim prijateljima do Velikog Gradišta i okoline. To je bio jedini način da se njihov odnos konačno produbi, da je dovede u svoju orbitu. Da stvar ode u nekom za njega poželjnom smeru. Od „ćao, kako si, šta ima“ do „hoćeš da ti uđem u pantalone“, put ne mora da bude dug, ali život neće da čeka. Mislio je da, ako već igraš na sigurno, mora se najpre napraviti podloga, onda smesa, a tek na kraju staviti kandirano voće i fil. Baš kao što je stajalo u receptu za tortu, koju je Gabriel jednom prilikom lično umesio, i poklonio Višnji iz čiste pažnje, bez težnje za protivuslugom.
Tog 19. avgusta najzad su otišli na dejt, koji doduše nije imao baš sve prave karakteristike tog adeta, koji i globalno najčešće prethodi svakom romantičnom odnosu. Naročito i zbog toga, što se Gabriel Višnji ni godinu dana nakon toga nije uvukao pod jorgan, tj. nisu otišli da beru višnje kasnije. Ona svo svoje vreme troši na studiranje. U svom okruženju uvek ima bezbroj ljudi koji joj odvlače pažnju sa hedonističkih strasti. Za sve drugo, pa i za Gabriela, Višnja ima vremena tek toliko da kucne neku poruku da on zna da je živa.
I kao mnogo puta pre toga, Gabriel je zaključio da je nedorastao situaciji. Njegove nesavršenosti isplivale su na videlo. Nije najbolji, najpametniji, nije najbolja osoba, nije profesionalno najostvareniji, niti najlepši među momcima i muškarcima. Možda ga je najviše peklo to što nema baš sva ideološka slaganja sa Višnjom, a za druge ga ionako nikada nije bilo briga. Ima li uopšte pravo išta da očekuje?
Višnjina nedohvatnost možda je upravo Gabrielov konačni emocionalni fatum, prevelik zalogaj koji nije u stanju da proguta, liga koju nikada neće dostići, domet izvan kapaciteta jednog, možda ne baš bezveznjaka i proseka, ali svakako onog po kome se ništa neće zvati, i razrešenje usled koga će jedino moći da se zadovolji rezervnom ponudom, dakle onim što preostane na tržištu nakon što bolji odnesu kajmak. Srećni suživot i emotivna ispunjenost ovom fizički bliskom, ali usled raznih faktora teoretski dalekom osobom, ostaće samo i jedino njegovo oniričko iskustvo, perpetuirana pomisao koja će samo bledeti kako vreme bude prolazilo. To je bajka koja se neće ostvariti, neprepričljivi događaj koji se nije ni u šta vredno pomena izrodio. Epizoda sreće koju neće gledati… Dotle će neko drugi, ili možda baš niko, uspeti u poduhvatu koji on nije u stanju da iznese. Odavno je prepoznao, a kasnije i definitivno zaključio, da su ljubav i izbor partnera jedno jedino pravilo u kome baš nikakvi zakoni nisu garancija. Ne postoji nacrtana shema, lista zahteva ili kućice koje treba štiklirati, koje bi ispunile uslov da on jednom dobije ono što zaista želi celi svojim bićem, uprkos uloženom trudu i vremenu. Ko god je bio na fakultetu, zna da će ispite koji mu stvaraju probleme makar položiti iz desetog puta. Ovde je besmisleno praviti analogije, jer ljubav tako ne funkcioniše, i tu je jedino izvesna zabrana prilaska nakon upornog neodustajanja, čime se tačka na celu stvar stavlja zauvek.
A onda se iznenada, i niotkuda pojavila jedna druga osoba s kojom Višnja deli jedino hromozome. Bacila se Gabrielu u naručje bez imalo oklevanja, a on je naravno, kao i uvek do tada, uzeo ponuđeno. Avaj, ništa od onog ushićenja kojom dve osobe razmenjuju duhovite opaske. Ništa od njene pameti, snage integriteta koji brani sopstvena uverenja. Ništa od vizuelnog dojma kakav ostavljaju devojke sa kojima volite da vas vide u društvu, sa kojima uživate u popodnevnim šetnjama na promenadi, u večernjim izlascima, ili dok ih predstavljate nekim dragim ljudima i porodici. Nula introspekcije, nula ambicije i ideje o samokorigovanju. Ništa od gracioznosti i samosvesti. Ta osoba bila je antipod svemu što je Gabriela privlačilo kod suprotnog pola.
Ali ona mu je, za razliku od Višnje, otvorila svoj portal, bacivši mu se u naručje bez mnogo polemike. Nekoliko meseci besomučno su razmenjivali telesne tečnosti. Ako je nekada, neko i imao iluzije u vezi hetero muškaraca, trebao je da prisustvuje ovoj avanturi uživo, da bi mu sve dileme bile razvejane: Gabrielu je sasvim dovoljno bilo to što ova devojka ima vaginu, i nije baš potpuni grob. Lako je ostvario seksualni kontakt, što je bio jedini uspeh te tragično labave, komično besperspektivne veze. Većina muškaraca baš tako funkcionišu, pa sviđalo se vama to ili ne! Na njegovu sreću, stvari u tom konkretnom slučaju nisu dobile nastavak drame novim začećem. I taj bi život, bez svake sumnje, bio predodređen za neuspeh i emotivnu prazninu kakvu je njegov stvoritelj oduvek vukao sa sobom. Možda neki životi i ne treba da se rode. Neki scenariji ni ne treba da budu napisani. Na kraju je i to došlo do svog neumitnog i logičnog kraja, tako što su jednog dana samo prestali da komuniciraju. Ta bizarna saga oduvala je svoje, baš kao i to leto koje se primicalo kraju. Po ko zna koji put, Gabriel je iznova proživeo Buđenje pacova, legendarni film Crnog talasa koji ga je neprijatno podsećao na lična iskustva. Život mu se opet nakeserio u lice, u obliku najnepatvorenijem do tada. Sada mu je već postalo svejedno.
Stalno se vrtim u krug
Nekada davno sam želeo da letim
Sad odlučno stremim ka tlu.
Vrteška radi sve jače i jače
Stalno se vrtim u krug.
Tumarajući u sitan sat pod uličnim svetiljkama, ispod kojih je prolazio kao i hiljadu puta pre toga, Gabriel kao da je od nekud začuo anđeoski sopran koji je dopirao nekoliko ćoškova dalje. Sablasno prelepa ženska prikaza čekala ga je na uglu ulica Ružine i Moše Pijade. Onemogućen da bistro promisli o ovoj situaciji izvan svih očekivanja, stvorio se tremor dlanova i kolena su zaklecala. U pozni sat, kada roditelji polako stavljaju svoju decu na spavanje, da bi zatim robotski išli da odrade bračnu dužnost u spavaćoj sobi, najlepša žena ovog grada čeka samo na njega. Tamo će ga povesti za ruku, i uz jedva čujni bat koraka, par će i doslovce nestati iz vidokruga mase, zalomivši ka slepoj ulici iz koje nema dalje. Putevi sad vode samo na jedno mesto. Najzad je on taj koji je u ulozi pobednika, dok su gubitnici sada drugi – vezani saputnikom za krevet, ili pak ophrveni samoćom. Dok hodaju ka vratima stana sa čijeg prozora pogled puca ka periferiji, na licu Višnje iskri poluosmeh, koji sada nosi potpuno drugu konotaciju od svih njihovih pređašnjih susreta.
Ela Ficdžerald, matora je teta koja Gabriela svesrdno bodri svojim osmehom sa longplejke; njen glas obuzdava mu uzavrele strasti, stvarajući preko potreban balans koji mu je često nedostajao u ovakvim situacijama. Nikada kao ovog trenutka, njegov emotivni život nije bio tako daleko od banalnosti.
Ženka jazavičara gleda ga podozrivo, ali bez naznake da smera nešto gadno, kao na primer da ujede Gabriela za nogu, s obzirom na nečasne namere koje je ovaj došao da sprovede nad njenom gazdaricom. Stona abažur lampa osvetljava i senči dnevnu sobu baš po meri. Brojne knjige prete da se strovale sa polica, iako su uredno poređane. Koliko dugo je zamišljao ovaj zabran u kome nema mesta nedoraslim i slučajnim prolaznicima. Činio mu se poput svetilišta za odabrane. Zaključuje da u proceni izgleda enterijera nije mnogo pogrešio. Ovaj stan svakako izgleda triput bolje od njegovog neuglednog sobička.
Gabriel je Višnji skinuo svu odeću. Ostavio joj je samo njene naočare, bisernu ogrlicu oko vrata, i bižuteriju na zglobu leve ruke i gležnju desne noge. Ostala mu je samo još jedina dilema, po kom parčetu te mlečnobele božanstvene kreacije bi bilo najlepše da eksplodira, i dok se tako mislio, shvatio je da ne može više da izdrži. Razbacao se svuda po njenoj bradi, grudima, stomaku i nogama. Ovo je bio jedini mogući epilog. A za nekakvu ekstenziju sladostrašća, za avanturistička istraživanja i vođenje ljubavi kako ga prost svet zamišlja, biće prilike ako do toga ikada dođe. Pravo upoznavanje krenuće tek od prvog dima cigarete, nakon prvog seksa. U prekidima ljubavnih zanosa, njih dvoje vodiće intelektualne razgovore do dugo u noć, a jutrom će ga prvi vrabac sa grane podsetiti da treba da se sam kulturno otera kući. Bar sve dok Višnja ne odluči da ga zauvek kidnapuje, i veže za krevet. Za sada neće tražiti hleba preko pogače. Najzad se stvar pomerila iz mrtve tačke, postajući spremna da ode u stotinu pravaca, ali to mu je sada daleka i nedohvatna tema, baš kao što mu je i Višnja ostala nedohvatna, osim u njegovoj fantaziji i predstavama idealnog. Gabriel ionako nikada nije postao gospodarom sopstvene sudbine. Sve mu je oduvek bilo izvan domašaja. I ovo će mu leto, i ova žena, sigurno ponovo izmaći.
